ВИДОВДАНСКА БЕСЕДА

ВИДОВДАНСКА БЕСЕДА
на банкету СНО у манастиру Пресвете Богородице 25.06.2006.
Срђа Трифковић

Ево дође нам и шестоседамнаести Видовдан од оног косовског, крвљу овенчаног и непоновљивог. Број година од тада протеклих небитан је: у том дану сабрала се сва српска прошлост, садашњост и будућност. Тај дан, као ниједан други у нашој историји, одредио је ко смо, дефинисао нас је као народ свестан бесмисла постојања ако оно није слободно, витешко и осмишљено Христом. Српска историја током векова који су уследили једна је дуга, понекад јалова, често крвава, увек оплемењујућа Видовданска жртва.

Жртве ће тек морати да се подносе. Тек је месец дана прошло од ударца који је нанет идеји јединственог српства у референдумом у Црној Гори, који није био ни легалан ни легитиман. И Европска Унија и америцки Стејт депармет нису признали недавне председницке изборе у Белорусији марта ове године, на којима је поново изабран Лукасенко, зато сто су наводно били изведени под притиском власти, јер су бираци били излозени разним манипулацијама итд. У поредјењу са референдумом у Црној Гори, медјутим, ти су избори у Белорусији били олицење демократских стандарда највисег нивоа. У Црној Гори 21. маја 2006. сепаратизам није однео никакву „победу“. Мило Ђукановић је успео само једно: да крађом, преваром и притисцима отме резилтат на основу кога сада слави тобожњи историјски успех.

Листа резимских трикова предуга је. Велики број бираца опредељених за заједницку дрзаву био је излозен разним врстама притисака. Доказ за такву тврдњу је слуцај градјанина Масана Бусковица, који је тајно снимљен и приказан гледаоцима независне телевизије. На снимку се види како активиста владајуце Демократске странке социјалиста (ДПС), извесни Иван Ивановиц, обецава у име владе Црне Горе да це Бусковицу бити плацена заостала струја уколико не изадје на биралисте 21. маја.

Бусковицу су нудили паре, али многе присталице заједнице са Србијом биле су директно уцењиване од стране послодаваца. Од њих је тразена лицна карта, коју би депоновали пре референдума код “поузданог лица”, као услов да сацувају посао.

Ипак, најспорнији је податак о укупном броју уписаних бираца, који је 21. маја износио 484,718 хиљада – наспрам 458,399. хиљада уписаних за изборе 2002. године. Ово је апсолутни рекорд повецања бројног стања у Европи. Испада да Црна Гора нема никаквих проблема са наталитетом нити исељавањем, сто статистике (наравно) не подрзавају!

Откуда толики висак гласаца? Механизам крадје садрзао неколико метода. Први метод је стампање дуплих гласацких листица који су убацивани у кутије од стране посебно "тренираних бираца" из кадровских структура полиције и Дрзавне безбедности. Други метод је употреба “проверених” људи као путујуцих висеструких бираца, који су се возили сиром Црне Горе и гласали по неколико пута уз помоц разлицитих лицних карата. Треци метод је био спрецавање уписивања бираца за које се сумњало да су за заједницку дрзаву.

Посебан задатак имали су бираци мањина. Нароцито је споран упис бираца из иностарнства, махом Сиптара, за које је организован бесплатан превоз а за које нико зиви не зна како и одакле су досли. Многи Црну Гору пре тога нису ни “омирисали” вец су лицне карте добили на Косову, где је пронадјено 6.000 бланко лицних карата Црне Горе.

Главни узрок Ђукановићевог успеха је ипак и пре свега у грешкама званичног Београда. Тадашњи председник СРЈ Војислав Коштуница направио је велику, историјску грешку допуштајући 2002. Европској Унији да посредује у решавању односа са Подгорицом. Захваљујући томе, Хавијер Солана је почетком 2003. извадио Ђукановића из веома незгодног положаја, јер се он био обавезао на референдум за који је тада изгледало да неће успети. Интервенција ЕУ дала му је шансу да тобоже невољко тај чин одложи. Притом је „посредник“ из Брисла практично ставио у погон механизам на аутоматском пилоту за разлаз Србије и Црне Горе по истеку три године. Овакав споразум се показао као кукавичје јаје које је Солана подметнуо Војиславу Коштуници. Уместо да пусти Ђукановића да сам себи затегне омцу око врата референдумом 2002, Коштуница је насео на причу о добронамерности Европске уније и спасао Ђукановића сопствене брзоплетости. А поверити Солани, човеку који је притиснуо дугме за почетак НАТО бомбардовања, посао спасавања српских националних интереса, било је исто као поверити лисици да чува кокошињац. Од фебруара 2003. до маја 2006. његов “споразум” гарантовао је да ће по истеку трогодишњег периода разлаз бити прихваћен као свршен чин и много где бити пропраћен уздахом олакшања.

Независност представља катастрофу са становиста реалног интереса градјана Црне Горе. Наравно, предности таквог исхода за Албанце, Хрвате и Муслимане су знатне. И сами владари Дјукановицеве приватне дрзаве имају огроман интерес да се Црна Гора одвоји. Водеце лицности црногорског резима би као сефови дрзаве или владе, министри и дипломати новонезависне Црне Горе, имали имунитет у односу на разне судске поступке или криминалне истраге које су у току нпр. пред судовима у Напуљу и Барију због крсења многих закона Републике Италије – од сверца и утаје царинских дазбина на цигарете до насиља. Нема ниједног рационалног аргумента због цега је Црној Гори било потребно да се одвоји од Србије, осим да би господин Дјукановиц и његови сауцесници у криминалним работама имали имунитет јер су на целу једне суверене и независне дрзаве које це да има статус пуноправне цланице УН.

Други аспект је зеља поборника независног Косова да измакну правну основу испод Резолуције Савета безбедности Уједњиених Нација бр. 1244. По тој резолуцији СБ УН која је усвојена у јуну 1999. године, Србија и Црња Гора, односно тадасња Савезна Република Југослабија, имају суверенитет над јузном српском покрајином. Ако се распадне дрзавна заједница, рацунају поборници независног Косова, правна основа за Резолуцију 1244 такодје нестаје. Српској страни це бити веома теско да тврди да је она правни наследник заједницке дрзаве, односно дрзавне заједнице, а то јој “медјународна заједница” свакако неце признати.

У лето 2005. др Коштуница (у новом својству премијера Србије) уздао се у ЕУ да ће се изјаснити за право држављана Црне Горе у Србији да гласају. Према тој нади Премијера неки упућени посматрачи од почетка су били скептични, имајући у виду однос снага унутар ЕУ где атлантска струја опет има превагу. Сада видимо да је скепса била сасвим оправдана. Ускраћивање права држављанима Црне Горе у Србији, наравно, представља грубо кршење принципа којима се руководе саме земље-чланице ЕУ, нпр. Италија, Француска и Холандија на референдумима које су одржале у пролеће 2005.

Трагедија је да су Ђукановићеви марифетлуци и недостатак контра-стратегије из Београда заједничку државу огадили и житељима Србије, премда је заједничка држава једна природна и историјска опција и за Србију и за Црну Гору, опција за коју су се залагале генерације народних првака и у Црној Гори и у Србији. Исход референдума је био одавно унапред одлучен, а сада ће бити потребно много времена да се односи Србије и Црне Горе врате у нормалу. То ће се десити, нажалост, тек када суверена Црна Гора искуси „благодети“ независности по рецептури једног лошег човека, а пре свега када јој Албанци ураде у Тузима, Улцињу и другде оно шта су 2001. урадили у Тетову, Дебру и Арачинову. Наравно, на такав исход нећемо морати дуго да чекамо. Уследиће отрежњење многих тренутно застрашених или изманипулисаних суверениста, али ретерирања неће бити још много година. Да ли ће се и када ће се Црна Гора вратити у заједницу са Србијом – неизвесно је. Само је извесно једно: да ће тада бити територијално битно мања него што је то сада.

“Блеферендум” је био до сада најзлокобније дело мафијаско-посткомунистицке спреге мафије и једне скарадне власти која у Дјукановицу види гаранта свог продузетка у недоглед. Овај референдум, како је спроведен, представља олицење свега ста Црна Гора данас јесте: квази-дрзава која спаја најгоре елементе Титовог наследја и комунистицког тоталитаризма с једне стране и мафијаско-силедзијског наследја Ал Капонеа и Сомозе са друге. Србија није имала избора вец да призна независну Црну Гору као де фацто стање. Медјутим, Срби никада не треба да овај резултат прихвате и као легитимни резултат, јер је – понављамо – референдум био изманипулисан и украден. Украден је пре свега гласовима припадника албанске “дијаспоре” пореклом из Црне Горе из Малесије и Улциња који сада зиве у Цириху или Бруклину, при цему – да иронија буде веца – црногорским дрзављанима у Србији није било дозвољено да гласају.

Српска народна одбрана остаје на бранику српског заједниства, без обзира на изборне преваре и на пристрасност белосветских фактора. Српска историја траје вековима и трајаце. Немојмо зато третирати господина Дјукановица као вециту датост. Немојмо насести на присцу да је он сада однео историјску победу. У Црној Гори, да поновимо, имацемо веома брзо одвијање сценарија по матрици видјеној у Македонији 2001. Када се то деси, Дјукановицева позиција це бити битно уздрмана, а “благодети” независности прозрете.

Не, 21. маја 2005. Црногорци се нису одрекли Његоса. Ако одузмемо гласове Албанаца и Муслимана, схватицемо да су аутентицни, православни, словенски Црногорци, упркос медијском притиску и упркос томе да је Дјуканвиц контролисао и полицију и медије и локалне органе власти, у вецини гласали за опстанак заједницке дрзаве. Онима који су то упркос свему уцинили дузни смо и једно признање: свака им цаст, остали су достојни Његоса и својих предака.

СТО СЕ КОСОВА ТИЦЕ, свима је јасно да преговори не воде никуда. Албанци су спремни да разговарају само о ономе шта су Срби већ рекли да им неће дати, а то је независност. Када преговори неминовно дођу на мртву тачку, биће активиран већ припремљен план западних сила да обнародују „решење“ које су већ увелико припремиле, тј. независност обавијену у којекакве обланде „условљености“ поштовањем људских права итд. У том светлу треба гледати и на најаву посете Тадића и Коштунице Вашингтону.

Недавна иѕјава председника Буша указује да већ годинама основни правци америчке политике на Балкану одражавају континуитет Клинтоновог курса зацртаног пре више од једне деценије. Тај за Србе фатални континуитет дошао је до пуног изражаја том изјавом, као и чињеницом да став САД према Косову, трибуналу у Хагу, Републици Српској и низу других регионалних питања, већ годинама није предмет јавне дебате.

Све до недавно огромна већина Американаца, укључујући и добар део политичке, академске и стручне елите, била је неинформисана о карактеру и вероватним последицама такве политике, а пре свега импликацијама подршке Вашингтона независном Косову за глобални рат против тероризма. Многи утицајни Американци, међутим, пошто им се изложе извесне чињенице, сагледавају да је курс Клинтоновског континуитета не само морално неодбрањив, него да је пре свега штетан по америчке националне интересе.Нажалост, већина потенцијалних савезника Срба на послу супродстављања таквом курсу званичне Америке све до недавно није била мотивисана да активно наступи на вашингтонској сцени. Држава Србија на плану лобирања и информисања није учинила апсолутно ништа ни под Милошевићем ни под његовим наследницима. Албански лобисти имали су потпуно отворен простор за неометан рад.

СНО већ годинама указује да таквим курсом америчка страна неће придобити никакве симпатије у исламском свету, премда су таква очекивања већ годинама присутна у америчкој политици на Балкану. Притом, проглашењем независности био би прекршен сваки могући принцип међународног права. Профитирали би само Чеку, Харадинај и Тачи и други попут њих – дакле терористи и криминалци. Каква год била обланда покојног г. Ругове, маске су сада пале.. Упркос претварања о некаквим „гарантијама“ Србима, Ромима и осталима, њима евентуална „Република Косова“ не би дала ни најмању шансу за пуки опстанак, да о нормалном животу не говоримо.

Потребно је ово питање изнети на светлост дана и пред суд америчке јавности, ван закукуљеног гета наводних специјалиста за Балкан у Стејт Департменту попут Николаса Бернса и пар квази-независних института који, наравно, листом одобравају државну политику. Питање Косова треба да напокон буде стављено у шири контекст џихад-тероризма, угњетавања хришћана у регионима са муслиманском већином, борбу против трговине дрогама, белим робљем итд. Многи угледни припадници америчке јавне сцене су спремни да преиспитају свој однос према питању Косова, уколико им се оно представи на прави начин. Промена курса је могућа и ако Београд остане чврст, она може бити постигнута. Став СНО је да би подршка САД одвајању Косова и Метохијр од Србије и стварању једне нове независне муслиманске државе под влашћу терориста и криминалних елемената имала за последице:
1. елиминацију преосталог хришћанског живља;
2. јачање глобалног џихада и организованог криминала; и
3. подривање принципа владавине права у међународним односима.
То све не само што би било лоше за Србију, већ би било лоше и за САД.

Реално је ипак поставити питање, није ли можда прекасно да се заустави један наизглед незадрживи процес? Апсолутно није прекасно. Штавише, управо је стварање лажног утиска о „неизбежности“ независног Косова једно од оруђа којим поборници независности покушавају да усмере западну политику (па и политику Русије) ка једном злокобно лошем исходу, а да притом чак и званични Београд принуде на прихватање нечег сасвим неприхватљивог. Влада Србије мора да остане непопустљива у одбијању таквих притисака. Сви могући практични аранжмани за нормалан живот Срба, Албанаца, Рома и осталих могући су – али само под условом да Косово остане у саставу Србије. Чињеница је да огроман број муслимана живи у немуслиманским земљама и у свима њима њихови интереси су далеко боље заштићени него интереси хришћана који живе као мањина у земљама са муслиманском већином. Ово је правило за које није познат ни један једини изузетак.

Албанцима на Косову већ се нуди све шта могу пожелети – и шта су, уосталом, и имали пре него што су почели своју испрва политичку а затим и терористичку акцију у циљу постизања независности. Њихово одбијање свих тих понуда указује да се право питање не тиче квалитета живота обичних људи, већ се тиче питања да ли ће они у својим рукама имати полуге државне власти. Ово у пракси значи да ли ће имати „право“ да прогањају и уклањају сваки траг других заједница, као што је њихово досадашње понашање показало. У позадини албанског покрета на Косову је насиље: дајте нам шта тражимо, или ће бити хаос! А хаоса ће бити и ако добију то шта траже. . .

Та претња насиљем показала се до сада, нажалост, као ефективна, имајући у виду досадашњу неспремност „међународне заједнице“ да му се иоле озбиљно супродстави. Угађање насилницима само разбуктава њихове апетите. Међу многим џихадистичким покретима по свету – од Босне и Косова преко Чеченије и Палестине до Кашмира и Филипина, када је и где подилажење терористима, угађање и попуштање пред претњама насиљем уродило неким плодом? Питајте Израелце и чућете! Независношћу Косова и Метохије само би се додатно легитимизовао принцип да ако нека милитантна муслиманска мањина прибегне насиљу у већински немуслиманској земљи, онда та мањина добија „право“ да отцепи територију на којој ужива локалну већину и да на њој створи нову државу у којој немуслиманима више неће бити места. Такав исход био би у супротности са правом, правдом и моралом и зато не сме бити допуштен.

И на крају неколико речи о Хашком трибуналу. Велики руски писац Александар Солжењицин својевремено је описао Чеку као једину казнену институцију у историји људског рода која је у истим рукама спојила истрагу, оптужбу, хапшење, саслушавање, суђење и извршење казне. Оперативци Феликса Ђержинског имали су на располагању ничим спутане инструменте принуде, од затвора неограниченог трајања (без суда, наравно) до метка у потиљак. Wихове оптужбе биле су вазда идеолошки мотивисане, инициране и вођене. Резултати истраге и пресуда били су унапред зацртани у зависности од политичког профила оптуженог, а не од његових стварних поступака.

Солжењицинов цитат датира из времена када још није био створен Међународни суд за ратне злочине у бившој Југославији. Данас би највећи руски писац нашег доба несумњиво констатовао да у историји имамо не једну већ две институције са наведеним атрибутима. После краха крвавог цинизма у име дијалектичког прогреса човечанства, добили смо либерални цинизам у име универзалних људских права. У Хагу се пева постхумна ода Новог светског поретка црвено-црним тоталитаристима ХХ века.

Хашки наследници Чеке уздају се не у снагу закона већ топуза, па им и трагови сходно томе смрде. Током напада на Србију 1999, када су се чули усамљени али ипак незанемариви захтеви да Хашки трибунал поведе истрагу против лидера земаља чланица НАТО савеза због илегалног отпочињања рата, потпарол Северноатланског савеза Џејми Шеј одбацио је такве сугестије отвореним ставом да сам Трибунал постоји политичком вољом НАТО сила. Тако смо добили директно признање званичног представника НАТО савеза да постоји органска веза између носилаца глобалне моћи и Трибунала, веза како финансијска тако и политичка. То је дошло до изражаја још 9. маја 1996. када је између НАТО и Трибунала потписан “Меморандум о разумевању” којим је НАТО овлашћен да преузме улогу полиције Хашког трибунала са свим последицама које то носи.

Тачка 16. Повеље Трибунала каже да ће тужилац поступати независно и без упутстава ма које Владе. Међутим, сами творци Трибунала не претварају се да та институција може бити ишта друго него оруђе политичке вође северноатланских сила. Аутор Нацрта повеље Трибунала Мајкл Шарф тако је истакао да, “у очима многих унутар америчке администрације, Трибунал је корисно оруђе политике и јако пропагандно средство”: Оптужнице ће имати за сврху да изолују непожељне лидере дипломатски, вели он, и да учврсте међународну политичку вољу да се употребе економске санкције или сила. У истом духу “Wујорк тајмс” је јула 1999. јавио да “Вашингтон прети господину Драшковићу подизањем тужбе од стране Хашког трибунала због активности српске гарде, паравојне формације, у Хрватској 1991”. Г Драшковић је у међувремену постао, не по први пут, морално-политички подобан уцењивачима, па је и оптужба до даљњег ковертирана.

Када сами поборници хашке институције тако отворено говоре о њеној сврси и карактеру као оруђу политичких интереса, није за чдо што читав низ правних стручњака који немају личног, емотивног или етничког интереса на Балкану њега називају квази-судском фарсом (амбасадор Xејмс Бисет), политичким судом (Едвард Гринспен), бесправним инструментом воље разуларених моћника (сер Алфред Шерман), судом чије су оптужнице чисто политичке (Хамс Кехлер), средством спровођења политике (Кристофер Блек), правосудним огранком НАТО савеза (Кирстен Селарс), или пак пропагандним оруђем северноатланске алијансе (Мајкл Мандел). Да су ови западни аналитичари у праву произилази из чињенице да је Хашки трибунал почео да се бави Косовом и Метохијом управо у време припрема бомбардовања, а оптужнице у вези са Косовом подударале су се са ратом НАТО против Србије. Тадашња тужитељка Луиз Арбур подигла је оптужницу против Милошевића и четворице његових најближих сарадника у јеку бомбардовања, да би потпарол америчког Стејт дипертмента Xејмс Рубин брже-боље искористио ту оптужницу као постфестум оправдање за само бомбардовање.

Београд је у међувремену подлегао, при чему (не по први пут) сами Срби обављају посао за стране налогодавце. Намеће се суморан закључак да нема легитимног српског гласа који би хашком монструму могао да се супродстави; али он ипак није тачан. Наде има, ако се проблему приђе не са балканске, већ са једне далеко шире и политички смелије тачке гледишта. Хашки трибунал заснива се на негацији вековима негованог концепта правде и права, било у римској или англосаксонској варијанти. Ова чињеница јесте - и вазда треба да буде - камен-темељац сваке критике те монструозне институције. То што је он основан да би верификовао већ претходно зацртану политику тежње бриселско-вашингтонске осовине ка војно-политичком поразу Срба (истичемо: не Милошевића или његовог режима, већ Срба као целине) представља за многе жртве тог сценарија, тј. саме Србе, главни аргумент против ваљаности хашког концепта тарнснационалног правосуђа. Таква реакција је људски савршено разумљива и емпиријски богато поткрепљена. Са становишта политичког и медијског деловања у западном свету у циљу гашења хашке фарсе, међутим, такав је приступ погрешан.

Рушење кредибилитета хашког трибунала пред одређеним сегментима западног јавног и политичког мнења јесте могуће, али оно треба да буде засновано на позивању на интересе оних земаља чије владе га финансијски и политички подржавају, а не на препознатљиво српским аргументима. Конкретно, потребно је предочити конзервативним круговима САД - жестоко противним Међународном кривичном суду али за сада недовољно свесним паралеле те институције са Хагом - да хашка творевина уторе пут римској.

У Америци Срби имају много потенцијалних саговорника на тему опасности да подршком трибуналу у Хагу Стејт Департмент и Бела кућа легитимизују концепт МКС-а. Кажемо потенцијалних, јер им се у овом тренутку са српске стране нико не обраћа. . . А аргумената има у изобиљу, почев од изјаве саме Карле дел Понте, од пре шест година, да се прихвата хашког посла јер верује да се у Трибуналу утире пут глобалном систему транс-националног правосуђа које ће бити изнад свих националних суверенитета или законодавстава. Такве су речи права анатема за америчке републиканце, да о јужњачким протестантима не говоримо. Они неће реаговати на аргументе о неправди према Србима, али ће се и те како осетити побуђеним да делују када им се предоче потенцијалне последице усвајања хашког концепта за саму Америку. Хашка конструкција почива на лабавим ногама. Wихова неизвесна чврстина до сада није тестирана само зато што на Западу није било политичке нужде, а у Београду смелости и памети, да се то учини на прави начин. Касно ипак није. Крајње је време да буде ликвидиран.

Да резимирамо: западни свет није Балкану донео ни мир ни правду у последњих 15 година, нити ма када пре тога. Стога је садашње стање само привидно трајно, а у суштини крајње нестабилно. Пре или касније ће да сазру унутрашње и спољне прилике за неку нову поделу геополитичких карата, а тада српски народ мора бити спреман да одлучно приступи измени наметнутих му решења током катастрофалне последње деценије ХХ века. Трку треба издржати а притом не изгубити себе. Међутим, ако се не вратимо Видовдану наставићемо да умиремо, демографски, економски и духовно.

Само тим повратком, само обновом видовданског надахнућа, биће остварив основни, недељиви национални интерес Срба, а то јесте територијално, политичко, духовно и културно уједињење српског народа, на свим територијама које вековима настањује, у оквиру сопствене националне државе.

Право Срба на уједињење у сопственој националној држави у оквиру територија које настањују вековима, од Папука до Поповог Поља, од Глине и Гламоча до косовске Грачанице, остаје неприкосновено, без обзира на исход политичко-дипломатских игара великих сила вођених на Балкану током протекле деценије. То право остаје ваљано и без обзира на привремене измене демографске слике тих територија, створене геноцидним терором над српским живљем, у спрези са издајом посткомунистичких мутаната који, ево, владају Србијом и дан-данас, и то исто онако умешно и надахнуто као што су њихови бивши партијски другови њоме владали под Слободаном Милошевићем и под Јосипом Брозом.

Ако будемо верни Видовдану и следили његову поруку, то право ћемо уз Божју помоћ и остварити. Као што већ рекох са говорнице СНО, Јевреји су се два миленијума поздрављали са Догодине у Јерусалиму и тврдом упорношћу дочекаше тај дан. И Срби морају, ако треба исто толико дуго, надахнути Видовданом, верни честитом Кнезу Лазару, надахнути Милошем, да се поздрављају са Догодине у Книну, и Догодине на Гази Местану. Нека је слава и хвала видовданским мученицима чија ће ђртва Србима омогућити да тај свој сан и остваре!