AHTISARI NA NIZBRDICI

AHTISARI NA NIZBRDICI
Srdja Trifkovic

Premda njegove preporuke tek slede, vise je nego jasno da je Ahtisarijeva misija dozivela krah. Pobornici nezavisnog Kosova postaju sve nervozniji. Jedan od uticajnijih medju njima, publicista Misha Glenny, u poruci bivsem ambasadoru SAD u Beogradu Vilijamu Montgomeriju 7. decembra tako kaze, “Ozbiljno sam zabrinut situacijom oko Kosova… medju nama budi receno, Martijev ucinak duboko me je razocarao.”

Ima zlobnika koji Vojislava Kostunicu podrugljivo nazivaju “legalistom”, uz implikaciju da je njegovo insistiranje na postovanju slova i duha zakonskih odredbi prevazidjeno i neprimereno “politici kao umetnosti moguceg” kako ju je razumeo i vodio npr. pokojni Zoran Djindjic. U natezanju izmedju njega i dela “medjunarodne zajednice” olicenog u Martiju Ahtisariju oko buducnosti Kosova i Metohije, medjutim, “legalizam” se pokazao kao veoma efikasan element odbrane srpskih nacionalnih i drzavnih interesa.

Stav da resenje problema mora da bude u skladu sa medjunarodnim pravom, sa UNSB 1244, sa Poveljom UN i Helsinkijem 1975, moze biti relativizovan samo uz saglasnost Srbije. Ahtisari i njegovi nalogodavci to naravno znaju, ali su se isprva pravili kao da se radi samo o sitnoj, neprijatnoj formalnosti. Njihovo ponasanje podseca nas na savet Josipa Broza sudijama u SFRJ da se ne drze zakona kao pijan plota.

Ahtisarijev nezgrapni pokusaj da “isporuci” Srbe ukazuje da su vasingtonski i briselski scenaristi izabrali pogresnu osobu za taj posao. On se posrednicke uloge prihvatio kao vec deklarisani zagovornik odvajanja Kosova od Srbije, svojim angazmanom u okviru Medjunarodne krizne grupe. Vec na startu pokusao je da ubedi Kostunicu da, toboze, zaista zeli da pomogne Srbiji da se resi “tog problema” (Kosova) glatko i bezbolno, jer – naravno – svesni smo da je Srbija de fakto vec izgubila juznu pokrajinu i da nema svrhe gubiti vreme sa pravnim formalnostima.

Ahtisarijev pristup bio je zasnovan na pogresnim signalima koje su tokom proteklih sest godina on i “medjunarodna zajednica” dobijali od zapadnih diplomata u Beogradu i od male ali uticajne konklave “prozapadnih” zvanicnika i analiticara u Srbiji. Oni su istovremeno tvrdili da ce Srbija da popusti ukoliko joj se ponudi neki smokvin list (uslovna nezavisnot, medjunarodne garantije za prava manjina, obecanja o ubrzanom prikljucenju EU itd.) – i zdusno zagovarali takav ishod.

Da je Srbija legla na rudu, Rusija i Kina bi glatko prihvatile koreografisano resenje u Savetu bezbednosti jer niko na Ist Riveru ne bi bio veci katolik od pape, tj. veci Srbin od samih Srba. Po tom scenariju, problem bi bio resen do kraja ove godine svecanim primanjem jos jednog dela bivse Jugoslavije u “medjunarodnu zajednicu”. Za scenariste manje je bitno sta bi Kosovo bilo (medjunarodni protektorat, EU-NATO kondominijum, ili buduca pokrajina Velike Albanije) vec sta ono vise ne bi bilo: deo Srbije.

Uverenje da je takav scenario savrseno realan pothranjivao je, izmedju ostalih, i Vuk Jeremic, glavni spoljnopoliticki savetnik predsednika Borisa Tadica i jedan od retkih beogradskih zagovornika pobede Dzona Kerija novembra 2004. godine. On je u Vasingtonu 18. maja 2005. godine svedocio pred Kongresom da Kosovo treba da ostane u sastavu Srbije. Medjutim, prilikom tog svog boravka u nezvanicnim razgovorima Jeremic je uveravao americke sagovornike je sustina zadatka iznaci formulu da se gorka kosovska pilula oblozi secernim prelivom kako bi je Srbija lakse progutala – i da se istovremeno spreci da Radikali politicki profitiraju od takvog ishoda.

Suocen sa Kostunicinom nespremnoscu da prihvati navedene polazne predpostavke, Ahtisari je pokusao da ga privoli na razgovore u cetiri oka. Svestan mogucnosti Ahtisariju svojstvenih intriga i manipulacija koje bi pristanak na takve aranzmane mogao da prouzrokuje, Kostunica je insistirao da svi susreti budu zvanicni, uz vodjenje zapisnika i uz prisustvo savetnika. Usledili su becki pregovori koji su propali jer drukcije nije moglo da bude: Albanicima je nagovesteno da je ishod ionako zacrtan, pa nisu imali razloga da ozbiljno pregovaraju.

Cinjenica da je Ahtisari morao da pomeri rok prvobitno postavljen za kraj ove godine ima ogroman psiholoski i politicki znacaj: kao sto analiticari medjunarodnih odnosa dobro znaju, najsigurniji nacin nedonosenja neke odluke jeste odugovlacenje njenog donosenja. Tek sada zagovornici nezavisnog Kosova sa zakasnjenjem sagledavaju da je postavljanje cvrstih rokova bila velika greska, pogotovu s obzirom da nemaju spreman “scenario B”.

Dodatni za sada neresiv problem im predstavlja cvrst stav Rusije da nece podrzati ma kakvu rezoluciju Saveta bezbednosti koja ne bi bila prihvatljiva Srbiji. Pitanje je da li bi podrska Moskve bila toliko cvrsta da su SAD dopustile mogucnost da Kosovo posluzi kao presedan za Pridnjestrovlje, Abhaziju, Juznu Osetiju i Nagorno-Karabah; ali posto je jasno odbio takvu mogucnost, zvanicni Vasington nije dao Putinu nikakv motiv da se ponasa kao sto bi se Jeljcin ponasao jednu deceniju ranije. Sto se tice Kine, pak, Peking je svestan da bi pruzanjem podrske nezavisnom Kosovu postupao u korist svoje stete, tj. pripomogao stvaranje presedana koji bi ubuduce i te kako mogao da se primeni po pitanju Tajvana, Tibeta ili Sinkjanga.

Agim Ceku je pocetkom decembra izneo svoj scenario “B”: skupstina Kosova ce proglasiti nezavisnost bez obzira sta UN odluce i zatrazice bilateralno priznanje po modelu Slovenije, Hrvatske I BiH. Problem je u tome sto Evropljani zaziru od takvog resenja, cak i oni (Velika Britanija i Nemacka, na primer) koji se zalazu za nezavisnost. Plan B ne moze da se primeni ukoliko ga ne podrzi EU kao celina. Neke zemlje clanice vec su jasno izrazile protivljenje takvom resenju – Spanija, Portugalija, Grcka, Rumunija i Slovacka – sto otezava saglasnost o priznanju u Briselu. Vasington nece olako pokusati da zaobidje Savet bezbednosti ukoliko bi to bio uzrok razdora sa Evropom: Vasington i te kako racuna na njih za sanaciju u Avganisatnu i za predstojeci dezangazman iz Iraka.

Nasuprot zaprepascujucem defetizmu predsednika Borisa Tadica, kako sada realno stoje stvari Kosovo nece postati nezavisno. Gg. Server, Bugajski, Lantos, Bajden ili Holbruk, Njujork Tajms, Vasington Post i zapadni medijski « mejnstrim » zagovarace svakakve pritiske i obecanja, ali ni posle 21. januara nista se bitno nece izmeniti. Ni posle izbora Srbija nece popustiti, Rusija nece promeniti stav, a Albanci nece da odustanu od onog sta im je obecano od strane onih faktora u « medjunarodnoj zajednici » koji nikada nisu posedovali pravo ili ovlascenja da im takva obecanja daju. Iz Pristine sada prete novim nasiljem, ali te pretnje samo pothranjuju stav da Kosovo nije spremno ni za sta. Kako ruski ambasador u UN rece svojim zapadnim kolegama 13. decembra, “vi ste mozda spremni da popustite pred ucenama Albanaca, ali mi nismo.”

Kada se sagleda stvarna slika na svetskoj sceni, negde pocetkom februara 2007. imacemo konacno priliku za pokretanje istinskih pregovora. Ne znamo kakav ce biti njihov krajnji rezultat, ali to je i priroda pravih pregovora: ishod ostaje nepoznat do samog kraja.

Ahtisarijeva misija je propala, a njegovi mentori i navijaci postaju sve nervozniji. Navedimo primera radi veoma indikativno vajkanje Mise Glenija bivsem ambasadoru SAD u Beogradu Viliamu Montgomeriju, u poruci od 7. decembra : “Ozbiljno sam zabrinut za situaciju oko Kosova… medju nama budi receno, Martijev ucinak duboko me je razocarao.”

Nepoznata strana pregovora o Kosovu

U petak, 15. XII, na sajtu americkog mesecnog casopisa "Chronicles", objavljen je clanak Srdje Trifkovica pod naslovom "Nepoznata strana pregovora o Kosovu" u kome autor iznosi ekskluzivne informacije o dubokom nezadovoljstvu pobornika nezavisnog Kosova Ahtisarijevim ucinkom.Jedan od vodecih komentatora prilika na Balkanu poznat po podrsci albanskim ambicijama, Misha Glenny, tako je bivsem americkom ambasadoru u Beogradu Vilijamu Montgomeriju poverio da je "ozbiljno zabrinut kosovskom situacijom": "Medju nama budi receno, veoma sam razocaran Martijevim ucinkom".(Zanimljivost: medju primaocima ove Glenijeve poruke je i bivsi ministar inostranih poslova SRJ, Goran Svilanovic)http://www.chroniclesmagazine.org/cgi-bin/newsviews.cgi

Chronicles Online, December 15, 2006THE UNTOLD STORY OF KOSOVO NEGOTIATIONSSrdja Trifkovic

Sta Srbija hoce na Kosmetu

INTERVJU

Razgovor nedelje: Srda Trifkovic, analiticar

Sta Srbija hoce na Kosmetu

Predugo su srpski zvanicnici oklevali da se direktno obrate javnosti zapadnih zemalja sa upozorenjem na dzihadisticku komponentu Dalje podilazenje islamskim interesima na Balkanu predstavlja dugorocnu pretnju za zapadnu civilizaciju i samu Ameriku. Na tom pitanju Srbi i Zapad mogu da nadu dodirnu tacku. Sa stanovista odraza trenutnog stanja na Balkanu na rat protiv terorizma, nezavisno Kosovo predstavljalo bi katastrofu pre svega za americke interese. Sve su glasnija upozorenja da bi takvo Kosovo predstavljalo crnu rupu u Evropi prvenstveno zbog svojih veza sa - svetskim dzihadom.Insistirajuci na stavovima poput ovih, kao kljucnim za uspostavljanje drugacijih odnosa Srbije sa Zapadom i Amerikom u susret odlozenom resenju za Kosovo, dr Srda Trifkovic, direktor Centra za medunarodne odnose Rokford instituta i spoljnopoliticki urednik mesecnika "Kronikl", najavljuje skup pod naslovom "Opcije za Kosovo" zakazan za pocetak decembra u Beogradu, u organizaciji Americkog saveta za Kosovo, ciji je on konsultant. Ova nevladina organizacija osnovana je u Vasingtonu na inicijativu i sredstvima Srpskog nacionalnog veca Kosova i Metohije. Sam Srda Trifkovic je zbog svojih tvrdih i kontroverznih stavova neretko predmet polemika i osporavanja, a ponekad i optuzbi da njegov gerilski analiticki stil nanosi stetu upravo onome za sta se najvise zalaze. .

Dzihad ili "sveti rat" je tema o kojoj poslednjih godina najvise govorite i pisete. Neobicno je da se sada sve cesce o tome govori i kad je rec o BiH i Kosovu. Nije li preterano svoditi citavu jednu religiju na njen ekstremni izraz?

- Ako pogledamo koliko je niklo dzamija na Kosovu, u zapadnoj Makedoniji, u Raskoj i u BiH tokom poslednje decenije, i ako se malo pozabavimo izvorima sredstava za njihovu gradnju, videcemo da je tu prvenstveno saudijski i nesto manje iranski novac. Takode su tu prisutni Emirati i Kuvajt. Bez obzira na to da li to dolazilo iz drzavnih sredstava ili takozvanih karitativno-dobrotvornih institucija koje samo recikliraju pare istog porekla, sustina je ista: da se krene na indoktrinaciju zivlja koje je bilo islamsko samo u tradicionalnom smislu, a sada prvi put dobija tvrdi kadar posvecenih aktivista obrazovanih na institucijama kao sto su islamski univerziteti u Dzedi i Kairu. To su ljudi koji vide Balkan kao podrucje na kome je islamska zajednica u porastu i gde koriste svetovne institucije neislama i pozivanje na principe ljudskih prava i sloboda da bi ostvarili svoje dugorocne ciljeve. Ideolozi vehabizma tako vide Kosovo kao jednu od karika u "zelenoj transferzali". Rec je o terminu koji je izasao iz upotrebe jer se poistovecuje sa paranoidnim diskursom iz Milosevicevih vremena, a istovremeno je paradigma koju pobornici ekspanzije globalnog dzihada vide kao deo svog projekta. .

Rizikujete da Vas zbog ovoga smeste medu pobornike teorije zavere...

- Potrebno je ponovo se pozabaviti pitanjem zelene transferzale kao civilizacijskim geopolitickim projektom koji je zapoceo jos u 14. veku, a sada je ponovo u naponu. Uzdrzavati se od takve analize u ime neke politicke korektnosti, u trenutku kada u samom zapadnom svetu sazreva spoznaja o sustinskoj nekompatibilnosti islama sa zapadnim institucijama, bilo bi u najmanju ruku glupo, da ne kazem kriminalno. .

Zasto se danas tome daje toliki znacaj?

- Taj argumenat 90-ih godina nije mogao da se prezentuje na pravi nacin jer pre svega u samom zapadnom svetu jos nije bila sazrela ta spoznaja. Njeno sazrevanje tek je zapocelo 11. septembra 2001. godine. Drugo, u samoj Srbiji na vlasti je bio covek i vladajuca struktura po njegovoj meri i ukusu koji nisu bili sposobni da prezentuju takve stavove na verodostojan nacin, koji ne bi budio sumnju da to cine iz sopstvenog politickog racuna. .

Kazete da se upravo na tom terenu mogu naci dodirne tacke Srbije i SAD u borbi protiv terorizma. Kako u aktuelnim pregovorima i spoljnopolitickom delovanju Srbije nametnuti tu podudarnost interesa kao dominirajucu?

- Predugo su srpski zvanicnici oklevali da se obrate direktno javnosti zapadnih zemalja sa upozorenjem na dzihadisticku komponentu. O toj opasnosti imamo bogatu dokumentaciju i iste argumente trebalo bi koristiti i protiv zahteva za reviziju Dejtona i insistiranju na daljoj centralizaciji BiH i likvidaciji entiteta. Potrebno je uspostavljati direktne i lateralne veze sa onim grupama za pritisak u americkom javnom i politickom zivotu koje mogu da se nadu na istoj talasnoj duzini. Tu pre svega mislim na tzv. hriscansku desnicu ili hriscanske konzervativce koji su veoma uticajan politicki blok, a kojih ima na americkom jugu i srednjem zapadu toliko da direktno utici na izbor 38 do 45 kongresmena i bar 20-ak senatora. Slicno valja ciniti i sa jevrejskom zajednicom, koja Srbima nije bila naklonjena tokom ratova 90-ih, a koja zbog te dzihadisticke komponente razmislja danas na jedan novi nacin. .

Zasto bi posle svega Amerika bas u vreme resavanja kosovskog pitanja menjala svoju politiku na Balkanu?

- Drago mi je sto to pitate jer je cilj decembarskog skupa u Beogradu upravo da se ponudi odgovor na to pitanje, tj. da se srpska javnost upozna sa jednom cinjenicom koja tamo nije u ovom trenutku dovoljno jasna; a to je da je americki globalni imperijalni projekat dosao u tesku krizu. Americka politika je u corsokaku u Iraku, sto Ramsfeldova smena indirektno potvrduje. U Avganistanu Talibani su se povampirili, sa Iranom ne znaju sta da rade, naravno i na Korejskom poluostrvu...

Zbog svega toga bilo bi apsurdno da Balkan ostane jedino podrucje gde navodna monolitnost medunarodne zajednice uspeva da se prikazuje kao izvor autoriteta koji Srbi moraju da uvazavaju bez mnogo pogovora. U svetlu te cinjenice, mora se konacno eksplicitno reci ne samo sta Srbija nece - a jasno je sta nece i iz novog Ustava i iz deklarativnih stavova zvanicnika - vec takode i sta hoce. Krajnje je vreme da sa srpske strane dode do artikulacije odredenih modela dugorocnog resenja kosovskih problema na nacin koji bi omogucio albanskoj zajednici da bude svoja na svome, a ne bi remetila ravnotezu snaga na Balkanu. .

Cime bi trebalo zameniti floskulu "vise od autonomije manje od nezavisnosti"?

- Osnovno pitanje je da li ce Kosovo biti medunarodno-pravni subjekt sa stolicom na Ist riveru i sa zastavom ispred zgrade UN. Ukoliko to ne bude slucaj, Srbija bi trebalo da bude spremna na razne modalitete koji su vec primenjeni u drugim delovima sveta, kao u Severnoj Irskoj, na Alandskim ostrvima ili na Kipru. Potrebno je imati institucije kojima bi bilo zagarantovano nemesanje Beograda u jasno precizirane ingerencije Pokrajine, uz sve nadleznosti kosovskih vlasti na izvrsnom, zakonodavnom i sudskom planu izuzev, recimo, spoljne politike i ljudskih prava. .

Kako bi konkretno moglo da izgleda neko od potencijalnih resenja kojima bi bili zadovoljeni principi o kojima govorite?

- Niko na srpskoj strani ne ocekuje da ce se desiti potpuna reintegracija Kosova u sastav srpske drzave sa svim njenim ingerencijama. Treba po ugledu na kiparski model primeniti princip samosvojnosti etnickih zajednica na sopstvenim teritorijama. I sa stanovista evropske i stabilnosti Srbije i njenog ukljucivanja u Evropu, i americkih geopolitickih i strateskih interesa, apsolutno je potrebno da se nadu kreativni modeli koji bi ovoga puta trebalo da budu prezentirani i vlastima u Pristini kao principijelni model koji predstavlja konsenzus medunarodne zajednice. Vreme je da, napokon, pritisak krene i u suprotnom smeru. .

Sta je u toj politickoj ofanzivi najvazniji momenat?

- Ne treba ici na zaostravanje odnosa sa Briselom ili Vasingtonom, ne treba ici glavom kroz zid, ali verujte: ispoljavanje izvesne doze tvrdoce i jasne artikulacije interesa pod kojima se povlaci crta ispod koje se ne ide, dovesce do veceg postovanja Srbije medu donosiocima odluka u SAD. Srbija ce pre da postigne svoj cilj ukoliko u zvanicnom nastupu prema Vasingtonu bude imala karakter normalne drzave. Sve dok Srbija nastavi da bude vazal koji cutke guta knedle, npr. kada joj gospodin Polt preporucuje da se pripremi na gubitak Kosova, to se nece desiti.

--------------------------------------------------------------------------


Protiv podele.

Sta mozete da kazete o podeli Kosova i raspravama na tu temu? - Kosovo bi u celini, makar i nominalno, trebalo da ostane u sastavu Srbije. Pristajuci na gubitak teritorija Srbija bi izgubila mnogo vise u svom potencijalu za obnovu sopstvenog identiteta, nego sto bi dobila u stabilnosti. Ne znamo ni kada ce doci do bitnijih promena u zapadnoj politici koja ce pod uticajem dzihada neizbezno teziti da prekine "zelenu transferzalu". Ne treba iskljuciti mogucnost da, potpuno nezavisno od same Srbije, promenom geopolitickih okolnosti za 10-15 godina dode do izmena spoljnih okolnosti na nacin koji bi pogodovao reintegraciji Kosova u srpsku drzavu.

Radivoje Petrovic

Politika [objavljeno: 12.11.2006.]

UVODNIK O HAGU

UVODNIK O HAGU - ST

Aleksandar Solženjicin svojevremeno je opisao Čeku kao jedinu kaznenu instituciju u istoriji ljudskog roda koja je u istim rukama spojila istragu, optužbu, hapšenje, saslušavanje, suđenje i izvršenje kazne.

Feliksovi operativci imali su na raspolaganju ničim sputane instrumente prinude, od zatvora neograničenog trajanja (bez suda, naravno) do metka u potiljak. Wihove optužbe bile su vazda ideološki motivisane, inicirane i vođene. Rezultati istrage i presuda bili su unapred zacrtani u zavisnosti od političkog profila optuženog, a ne od njegovih stvarnih postupaka. U poređenju sa Đeržinskim, Torkvemada deluje kao trapavi amater: za puna tri veka svog postojanja, Inkvizicija je obradila dvadesetostruko manje slučajeva nego Čeka za samo tri godine (1918.-1921.).

Solženjicinov citat datira iz vremena kada još nije bio stvoren Međunarodni sud za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji. Danas bi najveći ruski pisac našeg doba nesumnjivo konstatovao da u istoriji imamo ne jednu već dve institucije sa navedenim atributima. Posle kraha krvavog cinizma u ime dijalektički determinisanog progresa čovečanstva, dobili smo orgiju liberalnog cinizma u ime univerzalnih ljudskih prava. U Hagu se peva posthumna oda Novog svetskog poretka crveno-crnim totalitaristima 20 veka.

Naslednici Čeke odenuli su postmoderno liberalno ruho. Oni čine sve ono šta čine ne snagom zakona već topuza, pa su im i tragovi shodno tome obeleženi. Tokom napada zapadne alijanse na Srbiju 1999, kada su se čuli usamljeni ali ipak nezanemarivi zahtevi da Haški tribunal povede istragu protiv lidera zemalja članica NATO saveza zbog ilegalnog otpočinjanja rata, potparol Severnoatlanskog saveza Џejmi Šej odbacio je takve sugestije otvorenim stavom da sam Tribunal postoji političkom voljom NATO sila:

Kada tužiteljka Arbur, započne svoju istragu, to će biti zato što joj mi to omogućavamo. Zemlje NATO obezbeđuju finansijska sredstava za Tribunal. Mi takođe želimo da ratni zločinci budu dovedeni pred lice pravde. Siguran sam da kada tužiteljka Arbur ode na Kosovo i ispita činjenice, ona će podići optužnice protiv jugoslovenskih državljana; ali ne očekujem da će to učiniti ma koga drugog.

Tako smo dobili prilično direktno priznanje zvaničnog predstavnika NATO saveza da postoji organska veza između nosilaca globalne moći i Tribunala, veza kako finansijska tako i politička. To je došlo do izražaja još 9. maja 1996. kada je između NATO i Tribunala potpisan “Memorandum o razumevanju” kojim je NATO ovlašćen da preuzme ulogu policije Haškog tribunala sa svim posledicama koje to nosi.

Tačka 16. Povelje Tribunala kaže da će tužilac postupati nezavisno i bez uputstava ma koje Vlade. Međutim, sami tvorci Tribunala ne pretvaraju se da ta institucija može biti išta drugo nego oruđe političke vođe severnoatlanskih sila. Autor Nacrta povelje Tribunala Majkl Šarf tako je istakao da, “u očima mnogih unutar američke administracije, Tribunal je korisno oruđe politike i jako propagandno sredstvo”: Optužnice će imati za svrhu da izoluju nepoželjne lidere diplomatski, veli on, i da učvrste međunarodnu političku volju da se upotrebe ekonomske sankcije ili sila.

U istom duhu “Wujork tajms” je jula 1999. javio da “Vašington preti gospodinu Draškoviću podizanjem tužbe od strane Haškog tribunala zbog aktivnosti srpske garde, paravojne formacije, u Hrvatskoj 1991”. Gospodin Drašković je u međuvremenu postao, ne po prvi put, moralno-politički podoban ucenjivačima, pa je i optužba do daljnjeg kovertirana.

Kada sami pobornici haške institucije tako otvoreno govore o njenoj svrsi i karakteru kao oruđu političkih interesa, nije za čdo što čitav niz pravnih stručnjaka koji nemaju ličnog, emotivnog ili etničkog interesa na Balkanu njega nazivaju kvazi-sudskom farsom (ambasador Xejms Biset), političkim sudom (Edvard Grinspen), bespravnim instrumentom volje razularenih moćnika (ser Alfred Šerman), sudom čije su optužnice čisto političke (Hams Kehler), sredstvom sprovođenja politike (Kristofer Blek), pravosudnim ogrankom NATO saveza (Kirsten Selars), ili pak propagandnim oruđem severnoatlanske alijanse (Majkl Mandel).

Da su ovi zapadni analitičari u pravu proizilazi iz činjenice da je Haški tribunal počeo da se bavi Kosovom i Metohijom upravo u vreme priprema bombardovanja, a optužnice u vezi sa Kosovom podudarale su se sa ratom NATO protiv Srbije. Tadašnja tužiteljka Luiz Arbur podigla je optužnicu protiv Miloševića i četvorice njegovih najbližih saradnika u jeku bombardovanja, da bi potparol američkog Stejt dipertmenta Xejms Rubin brže-bolje iskoristio tu optužnicu kao postfestum opravdanje za samo bombardovanje.

Posle njega čitav niz zapadnih političkih lidera i medijskih kuća upotrebio je isti argument, koristeći činjenicu da je Slobodan Milošević optužen od strane Tribunala kao opravdanje za početak rata - i kao argument za njegovo nastavljanje do pobedonosnog završetka. Povrh svega, tužiteljka Arbur je nagovestila da ni mirovni sporazum ne treba zaključivati sa tadašnjim rukovodstvom Srbije, jer optužnice protiv vodećih ličnosti tog rukovodstva “bude ozbiljnu sumnju u njihovu podobnost da budu garanti ma kakvog sporazuma, a kamo li mirovnog”. Time je tadašnja glavna tužiteljka Haškog tribunala prekršila jedan od osnovnih pravnih principa, da optuženog treba smatrati nevinim sve dok se ne dokaže njegova krivica. Intervencija tužiteljke sa stavom da tadašnje rukovodstvo Srbije ne može biti sagovornik u pregovorima nagoveštvao je, šta više, potrebu vođenja rata sve dok samo političko rukovodstvo ne bude izmenjeno - što je, u najmanju ruku, inpliciralo potrebu okupacije samog Beograda.

Beograd je u međuvremenu de fakto okupiran, pri čemu (ne po prvi put) sami Srbi obavljaju posao okupatora za strane nalogodavce. Nameće se sumoran zaključak da nema legitimnog srpskog glasa koji bi haškom Levijatanu mogao da se suprodstavi; ali on ipak nije tačan. Nade ima, ako se problemu priđe ne sa balkanske, već sa jedne daleko šire i politički smelije tačke gledišta.

Institucionalna kultura i modus operandi haškog tribunala zasniva se na negaciji vekovima negovanog koncepta pravde i prava, bilo u rimskoj ili anglosaksonskoj varijanti. Ova činjenica jeste - i vazda treba da bude - kamen-temeljac svake kritike te monstruozne institucije. To što je on osnovan da bi verifikovao već prethodno zacrtanu politiku težnje briselsko-vašingtonske osovine ka vojno-političkom porazu Srba (ističemo: ne Miloševića ili njegovog režima, već Srba kao celine) predstavlja za mnoge žrtve tog scenarija, tj. same Srbe, glavni argument protiv valjanosti haškog koncepta tarnsnacionalnog pravosuđa. Takva reakcija je ljudski savršeno razumljiva i empirijski bogato potkrepljena. Sa stanovišta političkog i medijskog delovanja u zapadnom svetu u cilju gašenja haške farse, međutim, takav je pristup pogrešan.

Rušenje kredibiliteta haškog tribunala pred određenim segmentima zapadnog javnog i političkog mnenja jeste moguće, ali ono treba da bude zasnovano na pozivanju na interese onih zemalja čije vlade ga finansijski i politički podržavaju, a ne na prepoznatljivo srpskim argumentima. Konkretno, potrebno je predočiti konzervativnim krugovima SAD - duboko protivnim Međunarodnom krivičnom sudu ali za sada nedovoljno svesnim paralele te institucije sa Hagom - da haška tvorevina utore put rimskoj.

U Americi Srbi imaju mnogo potencijalnih sagovornika na temu opasnosti da podrškom tribunalu u Hagu Stejt Department i Bela kuća legitimizuju koncept MKS-a. Kažemo potencijalnih, jer im se u ovom trenutku sa srpske strane niko ne obraća. . . A argumenata ima u izobilju, počev od izjave same Karle del Ponte, od pre šest godina, da se prihvata haškog posla jer veruje da se u Tribunalu utire put globalnom sistemu trans-nacionalnog pravosuđa koje će biti iznad svih nacionalnih suvereniteta ili zakonodavstava. Takve su reči prava anatema za američke republikance, da o južnjačkim protestantima ne govorimo. Oni neće reagovati na argumente o nepravdi prema Srbima, ali će se i te kako osetiti pobuđenim da deluju kada im se predoče potencijalne posledice usvajanja haškog koncepta za samu Ameriku.

Budimo načisto: kada se Izrael preko svoje moćne i bogate lobističke mašine u Vašingtonu uporno zalaže za američko bombardovanje iranskih nuklearnih postrojenja, on to čini u ime navodno američkih strateških i geopolitičkih interesa, a ne u ime svoje nesumnjive želje da Ameriku što dublje uvuče u bliskoistočni glib iz koga je izlaz daleko teži nego iz Vijetnama. Kada Kina lobira za bestarifni režim u trgovinskoj razmeni sa SAD, ona to ne čini u ime svoje nesumnjive želje da ima otvoren pritup američkom tržištu koji joj daje trgovinske suficite merljive nezamislivim stotinama milijardi dolara tokom protekle decenije, već u ime stare mantre pobornika kapitalističke utakmice o slobodnim tržištima i nevidljivoj ruci Adama Smita.

Haška konstrukcija počiva na labavim nogama. Njihova neizvesna čvrstina do sada nije testirana samo zato što na Zapadu nije bilo političke nužde, a u Beogradu smelosti i pameti, da se to učini na pravi način. Kasno ipak nije. Bez obzira na ishod bitke, treba je voditi ako je vođena za Lepo, Dobro i Istinito. Haški tzv. tribunal je ružan, zao i lažan.

ВИДОВДАНСКА БЕСЕДА

ВИДОВДАНСКА БЕСЕДА
на банкету СНО у манастиру Пресвете Богородице 25.06.2006.
Срђа Трифковић

Ево дође нам и шестоседамнаести Видовдан од оног косовског, крвљу овенчаног и непоновљивог. Број година од тада протеклих небитан је: у том дану сабрала се сва српска прошлост, садашњост и будућност. Тај дан, као ниједан други у нашој историји, одредио је ко смо, дефинисао нас је као народ свестан бесмисла постојања ако оно није слободно, витешко и осмишљено Христом. Српска историја током векова који су уследили једна је дуга, понекад јалова, често крвава, увек оплемењујућа Видовданска жртва.

Жртве ће тек морати да се подносе. Тек је месец дана прошло од ударца који је нанет идеји јединственог српства у референдумом у Црној Гори, који није био ни легалан ни легитиман. И Европска Унија и америцки Стејт депармет нису признали недавне председницке изборе у Белорусији марта ове године, на којима је поново изабран Лукасенко, зато сто су наводно били изведени под притиском власти, јер су бираци били излозени разним манипулацијама итд. У поредјењу са референдумом у Црној Гори, медјутим, ти су избори у Белорусији били олицење демократских стандарда највисег нивоа. У Црној Гори 21. маја 2006. сепаратизам није однео никакву „победу“. Мило Ђукановић је успео само једно: да крађом, преваром и притисцима отме резилтат на основу кога сада слави тобожњи историјски успех.

Листа резимских трикова предуга је. Велики број бираца опредељених за заједницку дрзаву био је излозен разним врстама притисака. Доказ за такву тврдњу је слуцај градјанина Масана Бусковица, који је тајно снимљен и приказан гледаоцима независне телевизије. На снимку се види како активиста владајуце Демократске странке социјалиста (ДПС), извесни Иван Ивановиц, обецава у име владе Црне Горе да це Бусковицу бити плацена заостала струја уколико не изадје на биралисте 21. маја.

Бусковицу су нудили паре, али многе присталице заједнице са Србијом биле су директно уцењиване од стране послодаваца. Од њих је тразена лицна карта, коју би депоновали пре референдума код “поузданог лица”, као услов да сацувају посао.

Ипак, најспорнији је податак о укупном броју уписаних бираца, који је 21. маја износио 484,718 хиљада – наспрам 458,399. хиљада уписаних за изборе 2002. године. Ово је апсолутни рекорд повецања бројног стања у Европи. Испада да Црна Гора нема никаквих проблема са наталитетом нити исељавањем, сто статистике (наравно) не подрзавају!

Откуда толики висак гласаца? Механизам крадје садрзао неколико метода. Први метод је стампање дуплих гласацких листица који су убацивани у кутије од стране посебно "тренираних бираца" из кадровских структура полиције и Дрзавне безбедности. Други метод је употреба “проверених” људи као путујуцих висеструких бираца, који су се возили сиром Црне Горе и гласали по неколико пута уз помоц разлицитих лицних карата. Треци метод је био спрецавање уписивања бираца за које се сумњало да су за заједницку дрзаву.

Посебан задатак имали су бираци мањина. Нароцито је споран упис бираца из иностарнства, махом Сиптара, за које је организован бесплатан превоз а за које нико зиви не зна како и одакле су досли. Многи Црну Гору пре тога нису ни “омирисали” вец су лицне карте добили на Косову, где је пронадјено 6.000 бланко лицних карата Црне Горе.

Главни узрок Ђукановићевог успеха је ипак и пре свега у грешкама званичног Београда. Тадашњи председник СРЈ Војислав Коштуница направио је велику, историјску грешку допуштајући 2002. Европској Унији да посредује у решавању односа са Подгорицом. Захваљујући томе, Хавијер Солана је почетком 2003. извадио Ђукановића из веома незгодног положаја, јер се он био обавезао на референдум за који је тада изгледало да неће успети. Интервенција ЕУ дала му је шансу да тобоже невољко тај чин одложи. Притом је „посредник“ из Брисла практично ставио у погон механизам на аутоматском пилоту за разлаз Србије и Црне Горе по истеку три године. Овакав споразум се показао као кукавичје јаје које је Солана подметнуо Војиславу Коштуници. Уместо да пусти Ђукановића да сам себи затегне омцу око врата референдумом 2002, Коштуница је насео на причу о добронамерности Европске уније и спасао Ђукановића сопствене брзоплетости. А поверити Солани, човеку који је притиснуо дугме за почетак НАТО бомбардовања, посао спасавања српских националних интереса, било је исто као поверити лисици да чува кокошињац. Од фебруара 2003. до маја 2006. његов “споразум” гарантовао је да ће по истеку трогодишњег периода разлаз бити прихваћен као свршен чин и много где бити пропраћен уздахом олакшања.

Независност представља катастрофу са становиста реалног интереса градјана Црне Горе. Наравно, предности таквог исхода за Албанце, Хрвате и Муслимане су знатне. И сами владари Дјукановицеве приватне дрзаве имају огроман интерес да се Црна Гора одвоји. Водеце лицности црногорског резима би као сефови дрзаве или владе, министри и дипломати новонезависне Црне Горе, имали имунитет у односу на разне судске поступке или криминалне истраге које су у току нпр. пред судовима у Напуљу и Барију због крсења многих закона Републике Италије – од сверца и утаје царинских дазбина на цигарете до насиља. Нема ниједног рационалног аргумента због цега је Црној Гори било потребно да се одвоји од Србије, осим да би господин Дјукановиц и његови сауцесници у криминалним работама имали имунитет јер су на целу једне суверене и независне дрзаве које це да има статус пуноправне цланице УН.

Други аспект је зеља поборника независног Косова да измакну правну основу испод Резолуције Савета безбедности Уједњиених Нација бр. 1244. По тој резолуцији СБ УН која је усвојена у јуну 1999. године, Србија и Црња Гора, односно тадасња Савезна Република Југослабија, имају суверенитет над јузном српском покрајином. Ако се распадне дрзавна заједница, рацунају поборници независног Косова, правна основа за Резолуцију 1244 такодје нестаје. Српској страни це бити веома теско да тврди да је она правни наследник заједницке дрзаве, односно дрзавне заједнице, а то јој “медјународна заједница” свакако неце признати.

У лето 2005. др Коштуница (у новом својству премијера Србије) уздао се у ЕУ да ће се изјаснити за право држављана Црне Горе у Србији да гласају. Према тој нади Премијера неки упућени посматрачи од почетка су били скептични, имајући у виду однос снага унутар ЕУ где атлантска струја опет има превагу. Сада видимо да је скепса била сасвим оправдана. Ускраћивање права држављанима Црне Горе у Србији, наравно, представља грубо кршење принципа којима се руководе саме земље-чланице ЕУ, нпр. Италија, Француска и Холандија на референдумима које су одржале у пролеће 2005.

Трагедија је да су Ђукановићеви марифетлуци и недостатак контра-стратегије из Београда заједничку државу огадили и житељима Србије, премда је заједничка држава једна природна и историјска опција и за Србију и за Црну Гору, опција за коју су се залагале генерације народних првака и у Црној Гори и у Србији. Исход референдума је био одавно унапред одлучен, а сада ће бити потребно много времена да се односи Србије и Црне Горе врате у нормалу. То ће се десити, нажалост, тек када суверена Црна Гора искуси „благодети“ независности по рецептури једног лошег човека, а пре свега када јој Албанци ураде у Тузима, Улцињу и другде оно шта су 2001. урадили у Тетову, Дебру и Арачинову. Наравно, на такав исход нећемо морати дуго да чекамо. Уследиће отрежњење многих тренутно застрашених или изманипулисаних суверениста, али ретерирања неће бити још много година. Да ли ће се и када ће се Црна Гора вратити у заједницу са Србијом – неизвесно је. Само је извесно једно: да ће тада бити територијално битно мања него што је то сада.

“Блеферендум” је био до сада најзлокобније дело мафијаско-посткомунистицке спреге мафије и једне скарадне власти која у Дјукановицу види гаранта свог продузетка у недоглед. Овај референдум, како је спроведен, представља олицење свега ста Црна Гора данас јесте: квази-дрзава која спаја најгоре елементе Титовог наследја и комунистицког тоталитаризма с једне стране и мафијаско-силедзијског наследја Ал Капонеа и Сомозе са друге. Србија није имала избора вец да призна независну Црну Гору као де фацто стање. Медјутим, Срби никада не треба да овај резултат прихвате и као легитимни резултат, јер је – понављамо – референдум био изманипулисан и украден. Украден је пре свега гласовима припадника албанске “дијаспоре” пореклом из Црне Горе из Малесије и Улциња који сада зиве у Цириху или Бруклину, при цему – да иронија буде веца – црногорским дрзављанима у Србији није било дозвољено да гласају.

Српска народна одбрана остаје на бранику српског заједниства, без обзира на изборне преваре и на пристрасност белосветских фактора. Српска историја траје вековима и трајаце. Немојмо зато третирати господина Дјукановица као вециту датост. Немојмо насести на присцу да је он сада однео историјску победу. У Црној Гори, да поновимо, имацемо веома брзо одвијање сценарија по матрици видјеној у Македонији 2001. Када се то деси, Дјукановицева позиција це бити битно уздрмана, а “благодети” независности прозрете.

Не, 21. маја 2005. Црногорци се нису одрекли Његоса. Ако одузмемо гласове Албанаца и Муслимана, схватицемо да су аутентицни, православни, словенски Црногорци, упркос медијском притиску и упркос томе да је Дјуканвиц контролисао и полицију и медије и локалне органе власти, у вецини гласали за опстанак заједницке дрзаве. Онима који су то упркос свему уцинили дузни смо и једно признање: свака им цаст, остали су достојни Његоса и својих предака.

СТО СЕ КОСОВА ТИЦЕ, свима је јасно да преговори не воде никуда. Албанци су спремни да разговарају само о ономе шта су Срби већ рекли да им неће дати, а то је независност. Када преговори неминовно дођу на мртву тачку, биће активиран већ припремљен план западних сила да обнародују „решење“ које су већ увелико припремиле, тј. независност обавијену у којекакве обланде „условљености“ поштовањем људских права итд. У том светлу треба гледати и на најаву посете Тадића и Коштунице Вашингтону.

Недавна иѕјава председника Буша указује да већ годинама основни правци америчке политике на Балкану одражавају континуитет Клинтоновог курса зацртаног пре више од једне деценије. Тај за Србе фатални континуитет дошао је до пуног изражаја том изјавом, као и чињеницом да став САД према Косову, трибуналу у Хагу, Републици Српској и низу других регионалних питања, већ годинама није предмет јавне дебате.

Све до недавно огромна већина Американаца, укључујући и добар део политичке, академске и стручне елите, била је неинформисана о карактеру и вероватним последицама такве политике, а пре свега импликацијама подршке Вашингтона независном Косову за глобални рат против тероризма. Многи утицајни Американци, међутим, пошто им се изложе извесне чињенице, сагледавају да је курс Клинтоновског континуитета не само морално неодбрањив, него да је пре свега штетан по америчке националне интересе.Нажалост, већина потенцијалних савезника Срба на послу супродстављања таквом курсу званичне Америке све до недавно није била мотивисана да активно наступи на вашингтонској сцени. Држава Србија на плану лобирања и информисања није учинила апсолутно ништа ни под Милошевићем ни под његовим наследницима. Албански лобисти имали су потпуно отворен простор за неометан рад.

СНО већ годинама указује да таквим курсом америчка страна неће придобити никакве симпатије у исламском свету, премда су таква очекивања већ годинама присутна у америчкој политици на Балкану. Притом, проглашењем независности био би прекршен сваки могући принцип међународног права. Профитирали би само Чеку, Харадинај и Тачи и други попут њих – дакле терористи и криминалци. Каква год била обланда покојног г. Ругове, маске су сада пале.. Упркос претварања о некаквим „гарантијама“ Србима, Ромима и осталима, њима евентуална „Република Косова“ не би дала ни најмању шансу за пуки опстанак, да о нормалном животу не говоримо.

Потребно је ово питање изнети на светлост дана и пред суд америчке јавности, ван закукуљеног гета наводних специјалиста за Балкан у Стејт Департменту попут Николаса Бернса и пар квази-независних института који, наравно, листом одобравају државну политику. Питање Косова треба да напокон буде стављено у шири контекст џихад-тероризма, угњетавања хришћана у регионима са муслиманском већином, борбу против трговине дрогама, белим робљем итд. Многи угледни припадници америчке јавне сцене су спремни да преиспитају свој однос према питању Косова, уколико им се оно представи на прави начин. Промена курса је могућа и ако Београд остане чврст, она може бити постигнута. Став СНО је да би подршка САД одвајању Косова и Метохијр од Србије и стварању једне нове независне муслиманске државе под влашћу терориста и криминалних елемената имала за последице:
1. елиминацију преосталог хришћанског живља;
2. јачање глобалног џихада и организованог криминала; и
3. подривање принципа владавине права у међународним односима.
То све не само што би било лоше за Србију, већ би било лоше и за САД.

Реално је ипак поставити питање, није ли можда прекасно да се заустави један наизглед незадрживи процес? Апсолутно није прекасно. Штавише, управо је стварање лажног утиска о „неизбежности“ независног Косова једно од оруђа којим поборници независности покушавају да усмере западну политику (па и политику Русије) ка једном злокобно лошем исходу, а да притом чак и званични Београд принуде на прихватање нечег сасвим неприхватљивог. Влада Србије мора да остане непопустљива у одбијању таквих притисака. Сви могући практични аранжмани за нормалан живот Срба, Албанаца, Рома и осталих могући су – али само под условом да Косово остане у саставу Србије. Чињеница је да огроман број муслимана живи у немуслиманским земљама и у свима њима њихови интереси су далеко боље заштићени него интереси хришћана који живе као мањина у земљама са муслиманском већином. Ово је правило за које није познат ни један једини изузетак.

Албанцима на Косову већ се нуди све шта могу пожелети – и шта су, уосталом, и имали пре него што су почели своју испрва политичку а затим и терористичку акцију у циљу постизања независности. Њихово одбијање свих тих понуда указује да се право питање не тиче квалитета живота обичних људи, већ се тиче питања да ли ће они у својим рукама имати полуге државне власти. Ово у пракси значи да ли ће имати „право“ да прогањају и уклањају сваки траг других заједница, као што је њихово досадашње понашање показало. У позадини албанског покрета на Косову је насиље: дајте нам шта тражимо, или ће бити хаос! А хаоса ће бити и ако добију то шта траже. . .

Та претња насиљем показала се до сада, нажалост, као ефективна, имајући у виду досадашњу неспремност „међународне заједнице“ да му се иоле озбиљно супродстави. Угађање насилницима само разбуктава њихове апетите. Међу многим џихадистичким покретима по свету – од Босне и Косова преко Чеченије и Палестине до Кашмира и Филипина, када је и где подилажење терористима, угађање и попуштање пред претњама насиљем уродило неким плодом? Питајте Израелце и чућете! Независношћу Косова и Метохије само би се додатно легитимизовао принцип да ако нека милитантна муслиманска мањина прибегне насиљу у већински немуслиманској земљи, онда та мањина добија „право“ да отцепи територију на којој ужива локалну већину и да на њој створи нову државу у којој немуслиманима више неће бити места. Такав исход био би у супротности са правом, правдом и моралом и зато не сме бити допуштен.

И на крају неколико речи о Хашком трибуналу. Велики руски писац Александар Солжењицин својевремено је описао Чеку као једину казнену институцију у историји људског рода која је у истим рукама спојила истрагу, оптужбу, хапшење, саслушавање, суђење и извршење казне. Оперативци Феликса Ђержинског имали су на располагању ничим спутане инструменте принуде, од затвора неограниченог трајања (без суда, наравно) до метка у потиљак. Wихове оптужбе биле су вазда идеолошки мотивисане, инициране и вођене. Резултати истраге и пресуда били су унапред зацртани у зависности од политичког профила оптуженог, а не од његових стварних поступака.

Солжењицинов цитат датира из времена када још није био створен Међународни суд за ратне злочине у бившој Југославији. Данас би највећи руски писац нашег доба несумњиво констатовао да у историји имамо не једну већ две институције са наведеним атрибутима. После краха крвавог цинизма у име дијалектичког прогреса човечанства, добили смо либерални цинизам у име универзалних људских права. У Хагу се пева постхумна ода Новог светског поретка црвено-црним тоталитаристима ХХ века.

Хашки наследници Чеке уздају се не у снагу закона већ топуза, па им и трагови сходно томе смрде. Током напада на Србију 1999, када су се чули усамљени али ипак незанемариви захтеви да Хашки трибунал поведе истрагу против лидера земаља чланица НАТО савеза због илегалног отпочињања рата, потпарол Северноатланског савеза Џејми Шеј одбацио је такве сугестије отвореним ставом да сам Трибунал постоји политичком вољом НАТО сила. Тако смо добили директно признање званичног представника НАТО савеза да постоји органска веза између носилаца глобалне моћи и Трибунала, веза како финансијска тако и политичка. То је дошло до изражаја још 9. маја 1996. када је између НАТО и Трибунала потписан “Меморандум о разумевању” којим је НАТО овлашћен да преузме улогу полиције Хашког трибунала са свим последицама које то носи.

Тачка 16. Повеље Трибунала каже да ће тужилац поступати независно и без упутстава ма које Владе. Међутим, сами творци Трибунала не претварају се да та институција може бити ишта друго него оруђе политичке вође северноатланских сила. Аутор Нацрта повеље Трибунала Мајкл Шарф тако је истакао да, “у очима многих унутар америчке администрације, Трибунал је корисно оруђе политике и јако пропагандно средство”: Оптужнице ће имати за сврху да изолују непожељне лидере дипломатски, вели он, и да учврсте међународну политичку вољу да се употребе економске санкције или сила. У истом духу “Wујорк тајмс” је јула 1999. јавио да “Вашингтон прети господину Драшковићу подизањем тужбе од стране Хашког трибунала због активности српске гарде, паравојне формације, у Хрватској 1991”. Г Драшковић је у међувремену постао, не по први пут, морално-политички подобан уцењивачима, па је и оптужба до даљњег ковертирана.

Када сами поборници хашке институције тако отворено говоре о њеној сврси и карактеру као оруђу политичких интереса, није за чдо што читав низ правних стручњака који немају личног, емотивног или етничког интереса на Балкану њега називају квази-судском фарсом (амбасадор Xејмс Бисет), политичким судом (Едвард Гринспен), бесправним инструментом воље разуларених моћника (сер Алфред Шерман), судом чије су оптужнице чисто политичке (Хамс Кехлер), средством спровођења политике (Кристофер Блек), правосудним огранком НАТО савеза (Кирстен Селарс), или пак пропагандним оруђем северноатланске алијансе (Мајкл Мандел). Да су ови западни аналитичари у праву произилази из чињенице да је Хашки трибунал почео да се бави Косовом и Метохијом управо у време припрема бомбардовања, а оптужнице у вези са Косовом подударале су се са ратом НАТО против Србије. Тадашња тужитељка Луиз Арбур подигла је оптужницу против Милошевића и четворице његових најближих сарадника у јеку бомбардовања, да би потпарол америчког Стејт дипертмента Xејмс Рубин брже-боље искористио ту оптужницу као постфестум оправдање за само бомбардовање.

Београд је у међувремену подлегао, при чему (не по први пут) сами Срби обављају посао за стране налогодавце. Намеће се суморан закључак да нема легитимног српског гласа који би хашком монструму могао да се супродстави; али он ипак није тачан. Наде има, ако се проблему приђе не са балканске, већ са једне далеко шире и политички смелије тачке гледишта. Хашки трибунал заснива се на негацији вековима негованог концепта правде и права, било у римској или англосаксонској варијанти. Ова чињеница јесте - и вазда треба да буде - камен-темељац сваке критике те монструозне институције. То што је он основан да би верификовао већ претходно зацртану политику тежње бриселско-вашингтонске осовине ка војно-политичком поразу Срба (истичемо: не Милошевића или његовог режима, већ Срба као целине) представља за многе жртве тог сценарија, тј. саме Србе, главни аргумент против ваљаности хашког концепта тарнснационалног правосуђа. Таква реакција је људски савршено разумљива и емпиријски богато поткрепљена. Са становишта политичког и медијског деловања у западном свету у циљу гашења хашке фарсе, међутим, такав је приступ погрешан.

Рушење кредибилитета хашког трибунала пред одређеним сегментима западног јавног и политичког мнења јесте могуће, али оно треба да буде засновано на позивању на интересе оних земаља чије владе га финансијски и политички подржавају, а не на препознатљиво српским аргументима. Конкретно, потребно је предочити конзервативним круговима САД - жестоко противним Међународном кривичном суду али за сада недовољно свесним паралеле те институције са Хагом - да хашка творевина уторе пут римској.

У Америци Срби имају много потенцијалних саговорника на тему опасности да подршком трибуналу у Хагу Стејт Департмент и Бела кућа легитимизују концепт МКС-а. Кажемо потенцијалних, јер им се у овом тренутку са српске стране нико не обраћа. . . А аргумената има у изобиљу, почев од изјаве саме Карле дел Понте, од пре шест година, да се прихвата хашког посла јер верује да се у Трибуналу утире пут глобалном систему транс-националног правосуђа које ће бити изнад свих националних суверенитета или законодавстава. Такве су речи права анатема за америчке републиканце, да о јужњачким протестантима не говоримо. Они неће реаговати на аргументе о неправди према Србима, али ће се и те како осетити побуђеним да делују када им се предоче потенцијалне последице усвајања хашког концепта за саму Америку. Хашка конструкција почива на лабавим ногама. Wихова неизвесна чврстина до сада није тестирана само зато што на Западу није било политичке нужде, а у Београду смелости и памети, да се то учини на прави начин. Касно ипак није. Крајње је време да буде ликвидиран.

Да резимирамо: западни свет није Балкану донео ни мир ни правду у последњих 15 година, нити ма када пре тога. Стога је садашње стање само привидно трајно, а у суштини крајње нестабилно. Пре или касније ће да сазру унутрашње и спољне прилике за неку нову поделу геополитичких карата, а тада српски народ мора бити спреман да одлучно приступи измени наметнутих му решења током катастрофалне последње деценије ХХ века. Трку треба издржати а притом не изгубити себе. Међутим, ако се не вратимо Видовдану наставићемо да умиремо, демографски, економски и духовно.

Само тим повратком, само обновом видовданског надахнућа, биће остварив основни, недељиви национални интерес Срба, а то јесте територијално, политичко, духовно и културно уједињење српског народа, на свим територијама које вековима настањује, у оквиру сопствене националне државе.

Право Срба на уједињење у сопственој националној држави у оквиру територија које настањују вековима, од Папука до Поповог Поља, од Глине и Гламоча до косовске Грачанице, остаје неприкосновено, без обзира на исход политичко-дипломатских игара великих сила вођених на Балкану током протекле деценије. То право остаје ваљано и без обзира на привремене измене демографске слике тих територија, створене геноцидним терором над српским живљем, у спрези са издајом посткомунистичких мутаната који, ево, владају Србијом и дан-данас, и то исто онако умешно и надахнуто као што су њихови бивши партијски другови њоме владали под Слободаном Милошевићем и под Јосипом Брозом.

Ако будемо верни Видовдану и следили његову поруку, то право ћемо уз Божју помоћ и остварити. Као што већ рекох са говорнице СНО, Јевреји су се два миленијума поздрављали са Догодине у Јерусалиму и тврдом упорношћу дочекаше тај дан. И Срби морају, ако треба исто толико дуго, надахнути Видовданом, верни честитом Кнезу Лазару, надахнути Милошем, да се поздрављају са Догодине у Книну, и Догодине на Гази Местану. Нека је слава и хвала видовданским мученицима чија ће ђртва Србима омогућити да тај свој сан и остваре!

АЛ КАИДА НА НАЈВИШЕМ НИВОУ, У БОСНИ И НА КОСОВУ

АЛ КАИДА НА НАЈВИШЕМ НИВОУ, У БОСНИ И НА КОСОВУ

ОПШТЕПОЗНАТЕ ТАЈНЕ ВЕЗЕ


Вести о сваком „најновијем снимку Бин Ладена” хитро и нашироко преносе на хиљаде медија широм света, почев од оних најмоћнијих. Међутим, таква покривеност је потпуно изостала у случају једне друге, изузетно важне вести која се тицала Бин Ладена. У питању је сведочење британске новинарке Ив-Ен Прентис пред Хашким трибуналом. У тренутку када је открила да је, заједно са новинаром „Шпигла”, видела Осаму Бин Ладена како улази у кабинет покојног лидера босанских Муслимана Алије Изетбеговића у новембру 1994. године, председавајући судија ју је нагло прекинуо, не дозволивши да доврши реченицу. Готово сви трагови о том исказу доцније су уклоњени. Шта нам показује дисциплиновани мук светских медија о том случају? Пише: др Срђа ТрифковићЏи­хад се на­ста­вља и рат про­тив Аме­ри­ке не­ће би­ти огра­ни­чен са­мо на Ирак, по­ру­чу­је Оса­ма Бин Ла­ден у јед­ном од сво­јих недавних сни­ма­ка. При том је вођа ал-Каиде обе­ћао да ни­ка­да не­ће би­ти ухва­ћен жив и – им­пли­цит­но не­ги­ра­ју­ћи би­ло ка­кве ве­зе из­ме­ђу Ал Ка­и­де и бив­шег ирач­ког ли­де­ра – оп­ту­жио аме­рич­ке сна­ге за „вар­вар­ска” де­ла у Ира­ку, упо­ре­ди­ва са они­ма ко­ја је по­чи­нио Са­дам Ху­се­ин. Де­ло­ви сним­ка об­ја­вље­ног на сај­ту по­ве­за­ном са Ал Ка­и­дом, пр­во­бит­но су еми­то­ва­ни на Ал Џа­зи­ри, ка­да је и ЦИА по­твр­ди­ла да глас за­и­ста при­па­да Бин Ла­де­ну. Вест о још јед­ном сним­ку Бин Ла­де­на, као и обич­но, хи­тро је пре­не­ло на хи­ља­де ме­ди­ја у Аме­ри­ци и остат­ку све­та. Та­ква по­кри­ве­ност је при­мет­но не­до­ста­ја­ла у слу­ча­ју јед­не дру­ге, мно­го ин­те­ре­сант­ни­је ве­сти ко­ја се ти­ца­ла Бин Ла­де­на, ве­сти ко­ја је или слу­чај­но пре­ви­ђе­на или сми­шље­но иг­но­ри­са­на од стра­не нај­ве­ћих свет­ских ме­ди­ја. У пи­та­њу је све­до­че­ње јед­не мо­је ста­ре по­зна­ни­це, бри­тан­ске но­ви­нар­ке Ив-Ен Прен­тис, ко­ја се зи­мус (3. фе­бру­а­ра) по­ја­ви­ла као све­док од­бра­не на су­ђе­њу Ми­ло­ше­ви­ћу у Ха­гу. Ни после седам месеци појединости о овом изузетно занимљивом случају нису познати јавности. Наиме, пред­се­да­ва­ју­ћи судског већа, су­ди­ја Па­трик Ро­бин­сон, из­не­на­да је пре­ки­нуо ње­но све­до­че­ње у тре­нут­ку ка­да је изјавила да је ви­де­ла Оса­му Бин Ла­де­на ка­ко ула­зи у кабинет по­кој­ног бо­сан­ског пред­сед­ни­ка Али­је Изет­бе­го­ви­ћа, у но­вем­бру 1994. го­ди­не. И пре не­го што је ус­пе­ла да на­ста­ви исказ, ту­жи­лац Џе­фри Најс је уло­жио при­го­вор и су­ди­ја Ро­бин­сон је пре­ки­нуо њено све­до­че­ње, на­звав­ши га „ире­ле­вант­ним”. Сва­ки ис­ку­сни ме­диј­ски про­фе­си­о­на­лац ви­део би ову вест као по­тен­ци­јал­ни ма­те­ри­јал за пр­ву стра­ну. Да ли се то за­и­ста до­го­ди­ло, да ли је за­и­ста Бин Ла­ден то­ком бо­сан­ског ра­та при­мљен у Са­ра­је­ву на нај­ви­шем ни­воу? Шта је за­пра­во он та­мо ра­дио? Ко­је су им­пли­ка­ци­је тог са­стан­ка, ако је до ње­га за­и­ста до­шло? Ко­ли­ко је сам све­док по­у­здан? И, можда нај­ва­жни­је од све­га, за­што је три­бу­нал за­у­ста­вио ње­но све­до­че­ње? Пр­ва па­жње вред­на чи­ње­ни­ца је да ни после седам месеци није доступан зва­нич­ни тран­скрипт све­до­че­ња го­спо­ђе Прен­тис. Сајт Ме­ђу­на­род­ног кри­вич­ног су­да за бив­шу Ју­го­сла­ви­ју и да­ље шту­ро на­во­ди да је „све­док Ив-Ен Прен­тис (но­ви­нар и ре­пор­тер то­ком ре­ле­вант­ног пе­ри­о­да) би­ла ис­пи­та­на од стра­не оп­ту­же­ног, за­тим уна­кр­сно ис­пи­та­на од стра­не Ту­жи­ла­штва и до­дат­но ис­пи­та­на од стра­не оп­ту­же­ног”. Из­во­ри бли­ски ти­му од­бра­не су не­зва­нич­но об­ја­ви­ли кра­так пре­глед ње­ног све­до­че­ња, у ко­јем се ка­же да је за­у­ста­вље­на на­кон што је из­ја­ви­ла да је, „док је че­ка­ла у Изет­бе­го­ви­ће­вом фо­а­јеу, за­јед­но са но­ви­на­ром Шпи­гла, ви­де­ла ка­ко се Оса­ма Бин Ла­ден до­во­ди у Изет­бе­го­ви­ћев ка­би­нет”. Ову тврд­њу ни­су де­ман­то­ва­ли ни суд ни са­ма го­спо­ђа Прен­тис. Кре­ди­би­ли­тет све­до­ка је по­твр­ђен ње­ном им­пре­сив­ном би­о­гра­фи­јом. Из­ве­шта­ва­ла је са Бал­ка­на за лон­дон­ски Ti­mes, као но­ви­нар на пр­вој ли­ни­ји – не као онај ме­диј­ски чо­пор из „Холидеј Ина” – и ри­зи­ко­ва­ла свој жи­вот под НАТО бом­ба­ма на Ко­со­ву 1999, када је њен возач погинуо а она била теже рањена. Ње­на ис­ку­ства су ре­зул­то­ва­ла јед­ном од нај­бо­љих књи­га о ра­то­ви­ма ју­го­сло­вен­ског рас­па­да, об­ја­вље­них на би­ло ком је­зи­ку. ЧУ­ДО­ВИ­ШТЕ КАО КУЋ­НИ ЉУ­БИ­МАЦ - Ве­за из­ме­ђу Изет­бе­го­ви­ћа и Оса­ме Бин Ла­де­на је већ ви­ше го­ди­на по­зна­та на­шим чи­та­о­ци­ма и не­ма по­тре­бе за до­дат­ним об­ја­шње­њи­ма. По­зна­та је и аме­рич­кој вој­сци: су­прот­но од званичне про­па­ган­де, „пред­сед­ник Изет­бе­го­вић и ње­го­ви сплет­ка­ро­ши из­гле­да да скри­ва­ју мно­го дру­га­чи­је на­ме­ре и ци­ље­ве”, за­кљу­чио је још 1995. пот­пу­ков­ник Џон Е. Среј у сту­ди­ји ра­ђе­ној за Центар за ис­тра­жи­ва­ње стра­них оружаних снага у Пен­та­го­ну (Про­да­ја бо­сан­ског ми­та Аме­ри­ци: ку­пац не­ка се чу­ва).Слич­не ин­фор­ма­ци­је су у сво­је вре­ме про­цу­ри­ле чак и у не­ким ma­in­stre­am ме­ди­ји­ма, у Ва­шинг­тон По­сту на при­мер, ко­ји је но­вем­бра 1995. го­ди­не из­ве­стио да „је­згро Бин Ла­де­но­ве мре­же на Бал­ка­ну пред­ста­вља­ју ве­те­ра­ни ел Муџахид бри­га­де, му­џа­хе­дин­ске јединице Ар­ми­је Бо­сне и Хер­це­го­ви­не”, ме­ђу ко­ји­ма су и „до­бро­вољ­ци из це­лог ислам­ског све­та чи­ји је про­лаз до Бо­сне ор­га­ни­зо­ва­ла Ал Ка­и­да“:„Ова је­ди­ни­ца се ис­ти­ца­ла сво­јом спек­та­ку­лар­ном су­ро­во­шћу пре­ма хри­шћа­ни­ма, укљу­чу­ју­ћи од­ру­бљи­ва­ње гла­ва за­тво­ре­ни­ци­ма уз скан­ди­ра­ње Ала­ху. El Mo­u­ja­hed бри­га­да је би­ла ра­сад­ник из ко­јег су се по Евро­пи и Се­вер­ној Аме­ри­ци ра­ши­ри­ли ме­ђу­на­род­ни те­ро­ри­сти. Бри­гад­ни ка­дар до­био је бо­сан­ско др­жа­вљан­ство и но­ве па­со­ше, баш као и сам Бин Ла­ден.“ То­ли­ко о то­ме да ли су Изет­бе­го­вић и Бин Ла­ден има­ли раз­ло­га за са­ста­нак. Оста­је са­мо јед­но не­раз­ре­ше­но пи­та­ње: За­што је суд цен­зу­ри­сао го­спо­ђу Прен­тис? Пре­ма све­му што зна­мо, Ме­ђу­на­род­ни кри­вич­ни суд за бив­шу Ју­го­сла­ви­ју је ква­зи-суд­ска по­ли­тич­ка ин­сти­ту­ци­ја ко­ја де­ла у скла­ду са же­ља­ма сво­јих до­на­то­ра. Мо­же­мо прет­по­ста­ви­ти да раз­лог цен­зу­ри­са­ња го­спо­ђе Прен­тис ле­жи у то­ме што аме­рич­ка вла­да, и на­кон свих ових го­ди­на, не же­ли да ње­на ве­за са ра­зно­ра­зним му­сли­ман­ским шти­ће­ни­ци­ма бу­де от­кри­ве­на.Упор­но при­кри­ва­ње ове ве­зе је 18. фе­бру­а­ра про­ко­мен­та­ри­сао и је­дан амерички кон­тра­о­ба­ве­штај­ни ана­ли­ти­чар, ко­ји се умо­рио од стал­них те­о­ри­ја за­ве­ре по­ве­за­них са Бин Ла­де­ном. „Мно­го не­га­тив­ни­је од ових спе­ку­ла­ци­ја,” пи­ше он, „је­су ве­о­ма ствар­не ве­зе из­ме­ђу Ва­шинг­то­на и ислам­ских џи­ха­ди­ста на Бал­ка­ну то­ком де­ве­де­се­тих го­ди­на”: „Из­ве­штај Ко­ми­си­је о 11. сеп­тем­бру на­го­ве­шта­ва ову везу спо­ми­ња­њем по­сто­ја­ња ће­ли­ја Бин Ла­де­но­ве мре­же у За­гре­бу и Са­ра­је­ву под велом до­бро­твор­них ор­га­ни­за­ци­ја. У ства­ри, аме­рич­ка вла­да се упу­сти­ла у ве­ли­ку тај­ну опе­ра­ци­ју убацивања ислам­ских бо­ра­ца на Бал­кан, добрим де­лом ве­те­ра­на ав­га­ни­стан­ског ра­та, све са ци­љем под­ри­ва­ња Ми­ло­ше­ви­ћа. ,Ем­бар­го на оруж­је’ ко­ји је на­мет­ну­ла аме­рич­ка вој­ска био је ма­ска за ову ак­тив­ност... На крају се Фран­кен­штај­но­во чу­до­ви­ште отр­гло кон­тро­ли свога твор­ца.” ЗА­БЛУ­ДЕ ДР ФРАН­КЕН­ШТАЈ­НА - Је­ди­на гре­шка у на­ве­де­ној тврд­њи је су­ге­сти­ја да се чу­до­ви­ште отр­гло кон­тро­ли. Упра­во су­прот­но: тво­рац се и да­ље на­да да ће об­у­зда­ти чу­до­ви­ште, на­чи­ни­ти га ла­ко упо­тре­бљи­вим по­пу­шта­ју­ћи и ла­ска­ју­ћи му. Исти тај из­ве­штај по­во­дом 11. сеп­тем­бра, на при­мер, твр­ди да Аме­ри­ка „бра­ни сво­је вред­но­сти” по­др­жа­ва­ју­ћи ци­ље­ве му­сли­ма­на ши­ром све­та: „Сје­ди­ње­не Др­жа­ве су бра­ни­ле, и бра­не још увек, му­сли­ма­не од ти­ра­на и кри­ми­на­ла­ца у Со­ма­ли­ји, Бо­сни, на Ко­со­ву, у Ав­га­ни­ста­ну и у Ира­ку. Уко­ли­ко Аме­ри­ка не би де­ло­ва­ла агре­сив­но да се­бе де­фи­ни­ше у ислам­ском све­ту, екс­тре­ми­сти ће ра­до ура­ди­ти тај по­сао за нас.” Вред­но за­па­жа­ња, исти из­ве­штај при­зна­је да је „при­прем­ни рад за ус­по­ста­вља­ње гло­бал­не те­ро­ри­стич­ке мре­же за­по­чет” (стр. 58) то­ком бал­кан­ског кон­флик­та де­ве­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка. А ипак, ко­ми­си­ја је за­вр­ши­ла из­ве­штај пре­по­ру­ком за про­ши­ре­ње про-ислам­ских ин­тер­вен­ци­ја на­лик оним у Бо­сни и на Ко­со­ву. Ова очи­глед­на ап­сурд­ност мо­ра би­ти раз­мо­тре­на у ши­рем кон­тек­сту. Пре­ма Џеј­мсу Џа­тра­су, ду­го­го­ди­шњем ана­ли­ти­ча­ру у Ре­пу­бли­кан­ском ко­ми­те­ту аме­рич­ког Се­на­та, мо­ра­мо по­ћи од тен­ден­ци­ја у аме­рич­кој гло­бал­ној по­ли­ти­ци ко­је ста­ју у јед­ну реч –хе­ге­мо­ни­ја: „Ово се не од­но­си са­мо на хе­ге­мо­ни­ју у Евро­пи кроз НАТО – ко­ја је има­ла спе­ци­фич­ну при­ме­ну у бал­кан­ским ин­тер­вен­ци­ја­ма–не­го и на та­ко­зва­ном ши­рем Сред­њем Ис­то­ку, што укљу­чу­је и Кав­каз и цен­трал­ну Ази­ју, у шта по­не­кад свр­ста­ва­ју и Бал­кан. Ши­ре при­ме­ње­но, то зна­чи да ми­шље­ње би­ло ко­је дру­ге си­ле, или мо­гу­ће ком­би­на­ци­је си­ла, не мо­же над­ја­ча­ти ми­шље­ње Аме­ри­ке на би­ло ко­јој тач­ки пла­не­те. Ва­жна ло­гич­на по­сле­ди­ца прет­ход­ног је на­пор да се ума­њи моћ од­ре­ђе­них ре­ги­о­нал­них си­ла, на­ро­чи­то Ру­си­је.” Те­жња за хе­ге­мо­ни­јом би­ла је и је­сте дво­стра­нач­ка, оту­да на­ста­вак гре­ша­ка на Бал­ка­ну. Не­сла­га­ње из­ме­ђу огром­не ме­диј­ске по­кри­ве­но­сти по­след­њег Бин Ла­де­но­вог сним­ка и пот­пу­ног из­о­ста­ја­ња то­га у слу­ча­ју ућут­ки­ва­ња го­спо­ђе Прен­тис у Ха­гу под­се­ћа нас да ни да­нас противтерористичка стра­те­ги­ја ни­је мо­гу­ћа без прет­ход­ног при­зна­ва­ња не­ка­да­шњих гре­ша­ка аме­рич­ке по­ли­ти­ке ко­ја је га­ји­ла те­ро­ри­зам.Осам го­ди­на тај­ног и јав­ног по­др­жа­ва­ња по­сто­ја­ња исла­ми­стима на Бал­ка­ну ад­ми­ни­стра­ци­је Клин­тон–Ол­брајт би­ле су мо­рал­на ка­та­стро­фа и де­бакл ме­ђу­на­род­не по­ли­ти­ке. Чи­ње­ни­ца да се овај де­бакл на­ста­вља и под Бу­шом по­ка­зу­је ка­ко кре­а­то­ри ме­ђу­на­род­не по­ли­ти­ке у Ва­шинг­то­ну, као давни Бур­бо­ни, ни­шта не уче и ни­шта не за­бо­ра­вља­ју.
АнтрфилеОзбиљна противтерористичка стра­те­ги­ја данас ни­је мо­гу­ћа без прет­ход­ног при­зна­ва­ња гре­ша­ка аме­рич­ке по­ли­ти­ке ко­ја је га­ји­ла те­ро­ри­зам. Осам го­ди­на тај­ног и јав­ног по­др­жа­ва­ња по­сто­ја­ња исла­ми­стич­ких кам­по­ва на Бал­ка­ну ад­ми­ни­стра­ци­је Клин­тон–Ол­брајт би­ле су мо­рал­на ка­та­стро­фа и де­бакл ме­ђу­на­род­не по­ли­ти­ке

БРАНЕЋИ КОСОВО СРБИ БРАНЕ СВОЈ КУЛТУРНИ ИДЕНТИТЕТ

БРАНЕЋИ КОСОВО СРБИ БРАНЕ СВОЈ КУЛТУРНИ ИДЕНТИТЕТ
Срђа Трифковић

Културни простор једног народа омеђен је људима а не граничним прелазима. Један народ може да вековима сачува тај простор и без матичне територије (Јевреји), или да га изгуби – и то под окриљем свих институција државе са сопственим националним предзнаком, као што се десило земљама Европске Уније.

У годинама које су пред нама Србима прети двострука опасност даљег сужавања „матичне територије“, преко Косова и Метохије, Рашке, Прешевске долине, северне Бачке и Хомоља до тачке када остаци њихове демографски и економски исцрпљене државе чине само оно на шта ама баш нико други не претендује.

Истовремено, биће захтевано да се приклоне тзв. пост.националним, мултикултурним обрасцима како би доказали своју зрелост за учешће у процесима европских политичко-економских интеграција. Носиоцима тих образаца свако даље постојање препознатљиво српског културног простора, заснованог на вредносним постaвкама св. Саве, Видовдана и часног крста, представља недопустив анахронизам.

Известан степен какве-такве српске политичке и економске аутономије, у сенци Европске Уније у коју Србија (на сопствену срећу) никада неће ући, још се и може толерисати – али културне никако. Ова чињеница одражава спознају припадника глобалне елите какав је релативни значај поменуте три сфере - политике, економије и културе - за опстанак идентитета једног народа. Култура је убедљиво најважнија

Тачност ове тврдње потврђује нам још увек постојећа држава под именом Немачка, која је и у наше време водећа економска сила Европе као и у претходних 135 година. Межутим, она је изгубила карактер и душу. Савремени Немац аморфни је држављанин Европске Уније, физички лоциран негде између Одре и Рајне а духовно у префабрикованим визуелним и звучним шаблонима глобалног села.

На дуге стазе последице Трећег Рајха ипак су биле најтеже за саму Немачку. Цех тзв. денацификације, после две генерације образовног и медијског инжењеринга, испостављен је у виду дегерманизације. Колективно преваспитани за грехе отаца Немци су одбацили и своје прадедове и претке пре њих, или су их напросто заборавили: тек сваки десети данашњи Немац зна понеки Гетеов стих напамет.

Ако је посао на Немцима тако темељито одрађен, елита Запада не без основа очекује да ће Срби бити далеко мекши орах, поготову што је у самој Србији нашла заговорнике става да оно шта они зову митском свешћу мора већ једном да устукне пред тзв. информатском свешћу. Само одбацујући терет митологизоване историје (Лазар, Милош, Чегар, Цер, Дража, Јасеновац...) и лечећи се од заблуде да су у ма чему осим у димензијама својих греха посебни, Срби могу да се унормале. Само такво прочишћење отвара двери Северноатланске алијансе, Европске Уније и свих других предуслова да напокон „почнемо да живимо као сав нормалан свет“.

Гласни и издашно финансирани заговорници српског преваспитавања нису нарочито оригинални. Тезе о српском реметитељству имају своје поборнике – прво крајем 19. века у Бечу, а данас свуда по западном свету - већ дуже од једнога столећа. У најновије време сажете су у хашку конструкцију новије српске историје, тзв. „заједнички злочиначки пројекат“ од Гарашанина до данас. Међутим, Срби имају дужност очувања своје културне самосвојности не само себе ради. Није арогантно допустити могућност да Срби буду буревесници европског опоравка, јер им је непријатељ имплицитно одао ту почаст непропорционалним ресурсима посвећеним њиховом уништењу.

Алтернатива је коначна српска предаја духу који је дивно описао француски писац Жан Распај у предговору другом издању Табора светаца из 1985. године: „Једна изузетно инвентивна цивилизација, способна да се суочи са изазовима трећег миленијума, пашће ако Запад не поврати своју душу, јер на свим нивоима – нације, расе, културе и појединца – душа је та која увек добија одлучујуће битке.“

Распајева дијагноза проблема задире у "монструозни карцином који је усађен у западну свест". Њени корени налазе се у губитку вере, у арогантном учењу које на Западу буја већ три века, да човек може да разреши сва питања свог постојања уз искључиви ослонац на свој ум, да он своју примарну лојалност дугује „човечанству“ а не некој привременој конструкцији званој „нација“, да децу из Уганде и Бангладеша треба да воли као и своју сопствену, да је содомија равноправна браку.

У српском културном простору за такве гадости места нема. Од њих српски идентитет треба одбранити по сваку цену. Одбрана Косова и обустава „евроатланских интеграција“ она је почетна цена коју би сваки Србин требало да прихвати са радошћу и олакшањем.

ТЕРОРИЗАМ, ЗАПАД И БАЛКАН

ТЕРОРИЗАМ, ЗАПАД И БАЛКАН

Почетком априла, у америчким књижарама појавила се нова књига Срђе Трифковића, Defeating Jihad (издавач: Regina Orthodox Press ). Ово дело, посвећено анализи актуелног „рата против терора“ администрације у Вашингтону и културолошким импликацијама „сусрета“ исламске и европске цивилизације у светлу евроамеричке идеологије мултикултурализма, већ је изазвало велико интересовање америчких читалаца, као и значајан медијски одјек. Треба поменути и занимљив детаљ да је др Трифковић, судећи према рејтингу на страницама водеће светске Интернет-књижаре, Amazon.com, само утврдио позицију најчитанијег српско-америчког аутора на енглеском говорном подручју, стечену својом претходном студијом о односима ислама и западног света, The Sword of the Prophet (Regina Orthodox Press, 2002). Преносимо део интервјуа Џејмија Глазова - уредника америчког FrontpageMagazine.com - са др Трифковићем поводом изласка из штампе књиге Defeating Jihad, и, у наставку, Трифковићеву анализу улоге глобалног џихада на Балкану.

Глазов: Пре него што се позабавимо Вашом књигом, за тренутак ћемо се дотаћи случаја Абдула Рахмана (Авганистанца који је прешао на хришћанство и тиме довео сопствени живот у опасност – прим.прев). Он је управо ослобођен и налази се у Италији. У чему је, по Вама, кључни значај овог случаја?

Трифковић: Тај случај је постао толико актуелан искључиво због присуства америчких трупа у Авганистану. Да је Рахман погубљен због „отпадништва“ Американцима пред носом, крах већ увелико фарсичне неоконзервативне фантазије зване „демократизација ширег региона Средњег Истока“ показао би се у још огољенијем облику него што то већ јесте.
С друге стране, када хришћане рутински угњетавају и убијају у истом том региону, у земљама које такође важе за искрене пријатеље и савезнике Сједињених Држава – конкретно, у Пакистану, Египту, па чак и у „секуларној“ Турској – о томе не чујемо ништа, нико не одржава бдења, нема протеста, нити понуда за азил. У Пакистану непрестано трају убиства, ендемска дискриминација и константно угрожавање хришћана – који су углавном сиромашни и чине само један проценат становништва у тој држави. Сваки спор хришћанина са муслиманом – углавном око земљишта – може се претворити у религиозни проблем. Хришћани рутински бивају оптуживани за „хуљење против ислама“, што је увреда која у Пакистану повлачи смртну пресуду, будући да ова земља има један од најоштријих закона против бласфемије у читавом муслиманском свету. Оптужбе за бласфемију могу се појавити и услед веома танких доказа – довољна је само часна реч једног човека против другог – а пошто су у питању по правилу речи муслимана против хришћана, исход је унапред познат.
У Египту, наводном пријатељу Сједињених Држава и другом највећем примаоцу финансијске помоћи из средстава америчких пореских обвезника, није осуђен нити један од убица 21 коптског хришћанина, у масакру у селу Ал-Кошех, јануара 2001, а масакри мањих размера трају и до данас.

Убиство католичког свештеника прошлог фебруара, у Трабзону, граду на црноморској обали у Турској, представља класични случај џихадизма. Оца Андреу Сантора погодио је, у цркви, са два хица из непосредне близине, младић који је викнуо Allahu akbar (Алах је велики!) пре него што је напустио место злочина. Овај случај нас подсећа да је Турска несумњиво неевропска држава, укорењена у дубоко непријатељски, антизападни етос. 1955, истамбулски хришћани су претрпели најгоре расно насиље у Европи након „Кристалне ноћи“. Само обратите пажњу на феноменални прошлогодишњи успех филма Долина вукова, Ирак, најскупљег остварења у историји турске кинематографије. Филм почиње интерпретацијом аутентичног догађаја: јула 2003: снаге америчких маринаца напале су штаб турских специјалних јединица у граду Сулијманија у Иаку, мислећи да су у питању ирачки герилци. Вашингтон се извинио због тог инцидента, али у филму је читава ствар приказана тако да изгледа као да је у питању намерна америчка завера. У наставку, заплет се ослања на следеће фикционалне елементе; Американци нападају џамију током вечерње молитве, убијају на десетине невиних на једној свадби (укључујући и малог дечака) и допуштају јеврејском доктору да уклони поједине виталне органе са тела затвореника у Абу Граибу, како би били продати у Њујорку – и Тел Авиву!
Али, вратимо се питању. Одличан извор представља књига „Поново прогоњени; истраживање антихришћанске нетолеранције у новом мученичком веку“ аутора Антонија Сочија (Antonio Socci). Сочи прилаже доказе да је у прошлом веку убијено око педесет милиона хришћана, из искључиво верских разлога. Само од 1990. наовамо, сваке године страда по сто шездесет хиљада хришћана, и то највећим делом од муслиманске руке, широм Трећег света: у Источном Тимору, Судану, Мауританији, Нигерији... Аутор изражава жаљење над чињеницом да „овај глобални погром над хришћанима још увек траје, али га углавном игноришу масмедији и хришћани на Западу.“
Постоје два паралелна, једнако занемарена, процеса у тренутној средњеисточној кризи; по свој прилици коначно нестајање остатака хришћанског света тог региона, након четрнаестовековног несигурног трајања под исламском влашћу, као и невероватна незаинтересованост пост-хришћанске, притајено христофобичне западне елите према изгледно потпуној пропасти хришћанства на Средњем Истоку.
За време британског Мандата Палестина је била званично хришћанска земља, а Витлејем је имао деведесет процената хришћанског становништва. Данас, тамошњи хришћани дословну нестају. У популацији од преко три милиона Палестинаца на Западној Обали, у Гази и у Источном Јерусалиму, живи мање од педесет хиљада хришћана. До 2020, неће постојати жива црква у земљи Христовој. Можда ће случај г. Рахмана допринети обраћању пажње и на ове тмурне податке.

Глазов: У Вашој новој књизи доносите закључак да је исламистичка претња Западу већа него икада. Можете ли то да образложите? Да ли то такође значи и да губимо рат против терора?

Трифковић: Губимо, без икакве сумње. После Стаљинграда, Немачка је била осуђена на пропаст, након Москве Наполеон је докрајчен, а исход битке код Гетисбурга уништио је сваку наду Конфедерације да промени ствари у своју корист. Таква тачка без повратка још увек није достигнута у погрешно названом глобалном рату против тероризма (Global War on Terrorism - GWOT). Треба нам свеобухватна стратегија одбране не само од мале елите џихадиста, него и против суштински агресивног, демографски вибрантног и идеолошки ригидног исламског покрета, покрета глобалних пропорција и светскоисторијског значаја. И као идеологија и као нацрт за радикалну политичку акцију, тај феномен се, својим динамизмом, енергијом и могућим последицама, не може поредити са било којим другим веровањем или идејом у данашњем свету. Он захтева промишљен и смео одговор, какав до сада није дат. Ми губимо рат због тога што западна елита не дозвољава да непријатељ буде именован. Невољност европских и америчких душебрижника да непријатеља назову правим именом, само је знак слабости која спречава било какав покушај стварања кохерентне стратегије.

Бин Ладенова мрежа можда и јесте нарушена од 2001 наовамо, а његовом идејом на много места руководе почетници и аматери, али он сам није могао ни да сања да ће свет, ни пуних пет година након 11 септембра, изгледати тако погодно за његове циљеве. Нова стратегија нам је и неопходна зато да би се та ситуација променила. Није могуће „победити“ у смислу елиминације самог феномена тероризма, али се може итекако напредовати до оне тачке у којој ће западни свет постати у значајној мери безбеднији, тако што ће се усвојити мере – превасходно дефанзивне мере – којима ће се опасност умањити до најнижег могућег степена. Победа не наступа америчким освајањем Меке, већ прекидањем америчке зависности од Меке – енергетска независност је императив! – и одвајањем Меке од Америке путем нове имиграционе политике, трезвено дефинисане и ригорозно примењене.

Интервју Џејми Глазов – Срђа Трифковић, посвећен књизи Defeating Jihad , може се у целини прочитати овде.

У наставку, доносимо српски превод чланка Jihad in the Balkans: Fresh Revelations, објављеног 6 априла на Интернет-страницама часописа Chronicles.
Џихад на Балкану: нова открића
Срђа Трифковић
Прошло је више од две године од мог последњег обимног чланка на тему Балкана као расадника џихада и тачно годину дана од како је Центар за међународне односе Института Рокфорд (The Rockford Institute’s Center for International Affairs) одржао међународне конференције о тероризму у Чикагу и Београду. Тешко да прође и један дан а да наш закључак о „Балкану као слабој тачки у глобалном рату против тероризма“ не буде потврђен новим доказима. Међутим, одбијање западне елите да се суочи са стварношћу није пољуљано, упркос аргумената који доказују супротно. Званична политика већине западних сила, оличена у ставовима према Босни и Херцеговини и Косову и Метохији, догматичнија је него икад у претпоставкама и све тврђа у спровођењу.
Најновији знак за узбуну по питању понашања балканских џихадиста, дао је Каталин Харнагеа, бивши директор румунске пост-комунистичке обавештајне службе (SIE). У ексклузивном интервјуу за лист Jurnalul National од 5 априла, он открива неке од интересантних детаља о умешаности џихад-терористичких група у бившој Југославији током 1990-их, али и о њиховом трајном утицају у том региону. Харнагеа је прво подсетио на пријатељство и повезаност Алије Изетбеговића са др Елфатихом Хасанеин-омал-Фатихом, чланом владајућег Националног исламског фронта у Судану. Он је био на челу тзв. Агенције за помоћ Трећем свету (Third World Relief Agency - TWRA), која је коришћена за кријумчарење оружја већ 1992. Бивши шеф румунске обавештајне службе тврди и да су амерички извори знали за везе између шеика Омах Абдел Рахмана, осуђеног због организовања првог напада на њујоршки Светски трговински центар (1993) и TWRA; па ипак, Американци су дозволили својим босанско-муслиманским штићеницима да неометано развијају своју повезаност са таквим структурама.
Више босанских муслимана је у директној вези са TWRA, укључујући Ирфана Љеваковића, једног од оснивача партије СДА и човека директно одговорног за довођење муџахедина у Босну и Херцеговину. Aлија Изетбеговић гарантовао је за Фатиха када је овај отварао рачун у аустријској банци Die Erste Osterreich Bank. Ова банка је недавно купила већински пакет водеће румунске банке Banca Comericiala Romana (BCR). Муслимани из Босне користили су рачун у банци за прикупљање и пренос новца намењеног куповини оружја... Њихове власти доделиле су пасош и самом Осами бин Ладену у босанској амбасади у Бечу 1993.
Детаљ око Die Erste Osterreich Bank је нов, док остале тврдње које је изнео Харангеа звуче познато. Неке од њих налазимо и у сведочењу Магнуса Рансторпа (Magnus Ranstorp) – експерта шведског Колеџа националне одбране (Swedish National Defense College) – пред америчком Комисијом за испитивање догађаја од 11 септембра Шведски стручњак упозорава да је присуство исламиста у Босни учинило тај регион привлачном капијом за улазак терориста у Европу. „Дошли су пре десет година и био је то први сигнал упозорења, ембрион онога шта је доцније прерасло у ал-Каиду у Европи“, изјавио је Рансторп децембра прошле године у разговору са Џеријем Кацом из Хјустон Кроникла. „Иранци подржавају те активности, а Балкан је постао раскрсница на којој се сусрећу и удружују исламске екстремистичке групе које се организују и по питању организованог криминала.“ Рансторп каже да добро организоване криминалне групе у региону снабдевају терористичке банде подацима о сигурним путевима кријумчарења људи као и лажним документима:
Људи који илегално дођу у Европу, угрожавају безбедност... Већином то јесу економски мигранти, али истовремено ту су и они који, путем организованог криминала, чине тероризам реалном опасношћу. Они се крећу у истим круговима и имају исте потребе. Уколико хоћете да угрозите терористе, морате угрозити њима пријатељско окружење, ланце организованог криминала и трговине људима.
Званичници из сектора безбедности разних земаља сада већ отворено говоре о „скривеном савезу између терористичких мрежа и криминалних банди које контролишу најфреквентније кријумчарске путеве Балкана како би терористима олакшали инфилтрацију у Западну Европу“, чиме регион постаје „рај за ал-Каиду.“ Ово упозорење илуструје прошлогодишње хапшење у Србији једног Мароканца оптуженог за саучесништво у терористичком нападу на мадридску проградску железницу 2004, у којем је погинуло готово 200 људи. Он се приликом хапшења враћао у Западну Европу.
Како се све ово уопште десило? Зашто Босна и Косово – до пре само две деценије слабо познати делови бивше Југославије – постају упоришта џихада? Да ли се то догодило случајно, или као резултат нечије злонамерне замисли?
Пре десетак година, оријенталиста Дарко Танасковић, у то време југословенски амбасадор у Анкари, наишао је на занимљиву брошуру у једној истамбулској антикварници. Био је то један стари пропагандни памфлет у издању неке од албанских емигрантских организација, са поједностављеном мапом Балкана на корицама. Зелена стрела на тој мапи, која се протезала од Турске и пролазила кроз делове Балкана насељене муслиманима (Тракија, Македонија, Косово, Санџак, Босна), пресецајући успут ланац „неверничке“ одбране, победносно је врхом уперена ка северозападу, према самом срцу Европе. Ова геополитичка идеја, већ деценијама позната као Зелена трансверзала и међу заговорницима и међу опонентима исламског упада у Европу, на тој илустрацији приказана је просто али веома сугестивно. „Био сам фасциниран овим концептом“, каже др Танасковић, „премда сам сматрао да не може бити од велике помоћи у разумевању феномена ислама на Балкану.“
Када је започео процес дезинтеграције Југославије, почетком 1990-их, већина западних аналитичара је тезу о „зеленој трансверзали“ објашњавала као незграпну антимуслиманску теорију завере, коју заговарају углавном српски националистички интелектуалци. Онда је дошао Хантингтонов чланак „Сукоб цивилизација?“ а потом и његова истоимена књига. Заговорници тезе о Зеленој трансверзали поздравили су Хантингтонове закључке, јер је управо он користио рат у Босни и Херцеговини (1992-95) као кључну илустрацију тензије дуж хришћанско-муслиманских тектонских напуклина. Насупрот том приступу, творци происламске политике Вашингтона у Босни и на Косову инсистирали су на ставу да је подршка балканским муслиманима најбољи начин да Сједињене Државе задобију наклоност у исламском свету.
Теорија о „Зеленој трансверзали“ задобила је нови легитимитет, барем у делу Европе ван енглеског говорног подручја, после 11 септембра (нпр. Laura Iucci: “La Bosnia resta un serbatoio di terroristi”, Limes No 6-2003). Сада је већ тешко оспорити тврдњу да је радикализација ислама на Балкану – намерно или не –плод потеза „међународне заједнице“ током југословенске кризе. Штавише, „ако циљ западне политике на Балкану није био стварање Зелене трансверзале,“ додаје Танасковић, „онда није питање због чега, него како су се учинци те политике тако парадоксално подударали са стратешким тежњама панисламизма, укључујући његове екстремне, па и терористичке манифестације.“
После 11 септембра „ништа није требало да буде као раније“, али је политика Сједињених Држава на Балкану необјашњиво задржала свој происламски печат, тако истрајно утиснут током 8 Клинтонових година у Белој кући. У међувремену, Зелена трансверзала је „узнапредовала“, од наводно параноидне исламофобске пропагандне смицалице у демографску, социјалну и политичку реалност. Зашто је радикализација ислама на Балкану још увек прећуткивана, пре свега у САД?
Проф. Танасковић сматра да би одговор на ово питање допринео објашњењу како је уопште било могуће да се на Балкану подударају тежње радикалног ислама и водећих западних демократија. Апсурд овог ad hoc регионалног савезништва доказао се својим крајњим резултатом: појављивањем евидентно „слабе карике“ на првим линијама рата против тероризма. Улога Америке у проблематично толерантном односу Запада према екстремистичком исламизму на Балкану није последица недовољне информисаности. Унутар вашингтонских кругова твораца америчке политике присутна је спознаја чињенице да се Балкан налази на „првој линији“. Амерички извори признају да балкански региони у којима муслимани чине већину прерастају у тачке присуства „исламистичке интернационале“ и терориста. Па ипак, наглашава Танасковић, кад год се суоче са питањима о постојању и величини исламистичке претње тероризма на Балкану, западни званичници упорно избегавају одговор:
Они не оспоравају постојање симптома исламиског екстремизма и тежње терориста да се инфилтрирају на Балкан, али то, као по правилу, истог часа релативизују изјавама да није угрожена политичка и безбедносна равнотеже на Балкану, нити западни витални интереси. Затим следи мантра о проевропској оријентацији секуларизованих балканских муслимана, са оптимистичким закључком да ће убрзани процес европских интеграција читавог региона сузити простор радикалном исламизму, док такве тенденције коначно и саме не ишчезну. Невоља са овом политички коректном реториком није у њеној потпуној неоснованости, већ у томе што она, протоком времена, све мање одговара стварности. Већина балканских муслимана јесте номинално проевропска, али како они сами доживљавају своју европску перспективу? Да ли су на путу да у Европу уђу још тврђе посвећени исламизму?
Иста сумња, додаје Танасковић, постоји и по питању званично секуларне Турске. Питање постаје актуелно зато што су, по први пут након Ататурка, декларисани исламисти заузели позиције политичке моћи у Анкари: „Да ли су и ови „умерени“ исламисти такође проевропски опредељени, пошто се свим силама труде да уђу у ЕУ? Какви Европљани ће бити Турци, и како ће изгледати ЕУ са Турском у свом саставу?“ Основна мањкавост западног приступа питању „новог балканског ислама“, закључује Танасковић, јесте наивна вера у привлачну моћ секуларизације: „Растући раскорак између стварности ислама на Балкану и западног самозадовољства, заиста збуњује. Каква је то тактика у оквиру глобалне стратегије против тероризма? И због чега се тако догматски примењује само на балканској позорници?“
Умешаност Клинтонове администрације у ратове на Балкану, добар је пример изневерених очекивања да ће повлађивање исламским амбицијама у рубним регијама поправити позицију Сједињених Држава у очима исламског света као целине. Ова теза је поникла пред крај председничког мандата Буша старијег, када је његов в.д. државног секретара, Лоренс Иглбергер, рекао да је амерички циљ у Босни одборовољење муслиманског света и неутрализација перцепције Америке као антимуслиманске земље у периоду после првог рата против Ирака. Као резултат тако конципиране политике, данас Балкан прераста у упориште терориста а да Америка није ништа добила заузврат. Дослухом између исламских терориста и криминалних банди на Балкану, развила се криминално-џихадистичка мрежа која кријумчари људе (махом муслимане) у Западну Европу. Иста мрежа снабдева и највећи део западног тржишта хероином, посебно оним аванистанског порекла. Трговину контролишу углавном албански муслимани, док муџахедини обезбеђују логистику.
Проблем исламског тероризма у Југоисточној Европи неће се решити уколико се не приступи темељној ревизији политичке карте Балкана. Она би требало да се заснива на подели Босне на три у потпуности аутономна, етнички заснована кантона и на децентрализацији Косова, уз ускраћивање независности покрајине. Алтернатива том приступу јесте толерисање црне рупе безакоња са центром у Приштини и даљи развој симбиозе муслиманског естаблишмента у Сарајеву са носиоцима исламског радикализма.
Уместо да препоручи радикалан преокрет на Балкану, америчка Комисија о 11. септембру је у свом Извештају истакла да су „Сједињене Државе штитиле, и још увек штите, муслимане од тирана и криминалаца у Сомалији, Босни, на Косову, у Авганистану и Ираку. Ако Сједињене Државе не буду агресивно деловале у циљу сопственог дефинисања у исламском свету, екстремисти ће то радо учинити уместо нас“ (стр. 377). Интересантно, у истом извештају се признаје да је, делимично и у контексту балканског конфликта 1990-их, „створен темељ истински глобалне терористичке мреже“ (стр. 58). Упркос томе, Комисија је у закључном делу препоручила наставак происламских интервенција по свету, налик на оне у Босни и на Косову.
Таква политика мора бити преиспитана. Ако Америка настави са подстицањем муслиманске виктимолошке психозе оличене у миту о „геноциду“ у Сребреници, биће створено политичко гориво које мотивише нове бомбаше-самоубице. Уколико рат против тероризма има икаквог смисла, овакав приступ мора бити ревидиран из темеља. Повлађивање глобалном џихаду, на Балкану или било где другде, није само злочин; што је још горе, то је грешка!

ЗАПАД И ЦРНА ГОРА

Л Е Т О П И С МАТИЦЕ СРПСКЕ
Год. 182, Књ. 477, св. 3 (Март 2006), стр. 440-447



СРЂА ТРИФКОВИЋ


ЗАПАД И ЦРНА ГОРА: РЕАЛПОЛИТИКА
И ПОСТМОДЕРНИ ИДЕНТИТЕТ


Естетска и емотивна склоност брковићевском поигравању стварношћу није једино, па ни најважније објашњење за симпатије које црногорски суверенисти уживају на обе стране Атлантика. Постоји и читав низ „реалполитичких“ разлога због којих Мило Ђукановић већ целу деценију ужива дискретну али вазда осетну подршку западних влада, политичких кругова и личности.
Рани раздор на линији Београд-Подгорица (1995-97) изазван је покушајем тандема Милошевић-Марковић да лансира ЈУЛ на целој територији тадашње СРЈ. Одбијање Мила Ђукановића да подржи промовисање нове партије у Црној Гори (и да себи тако од готовог прави вересију) није имало идеолошку већ прагматичну позадину. То одбијање, међутим, изазвало је неверицу и бес у Толстојевој 33. Уследио је Милошевићев неспретан покушај да премијера улони са сцене преко тромог и политичким триковима далеко мање вичног Момира Булатовића.
Две године и десетак хиљада украдених гласова касније, Ђукановић је изашао из клинча са Булатовићем као победник. Његов конфликт са Милошевићем започео је као и сваки други унутарпартијски лом: као сукоб око власти и моћи. Завршио се, како то већ код другова бива, као идеолошка шизма, чије су контуре испрва оцртане у Ђукановићевом интревјуу београдском Времену 1996. После тог потеза он на неколико година постаје и миљеник дела београдске опозиције. Он сам, међутим, није био у искушењу да себе види као изазов Милошевићу на нивоу заједничке државе. Његови су домети и амбиције вазда били усмерени на терен који је добро познавао и њиме све успешније манипулисао.
У првој фази сукоба Запад није похитао да Ђукановића отворено подржи. Не заборавимо да је у лето и јесен 1995. Милошевић себи зарадио лепе поене у Вашингтону. Саучествовао је у ликвидацији РСК (мај-август) а потом у Дејтону без роптања је дао много више него што је очекивано или тражено – цело Сарајево, Горажде са коридором, Брчко – тако да је и Ричард Холбрук био пријатно изненађен његовом кооперативношћу. И 1996. године та је кооперативност сматрана битном за смиривање балканских духова по мери Вашингтона и Брисла. Када су му се наизглед уздрмале позиције, у време протеста широм Србије после крађе локалних избора крајем године, гласило америчког естаблишмента Њујорк Тајмс изразило је забринутост могућношћу Милошевићевог пада у незаборавном уводнику, 28. новембра 1996. У њему је до не тако давни балкански касапин (из уводника истог листа 15. априла 1992.) нагло промовисан у „потребног партнера“. Док су трајали улични протести није било упутно додатно га слабити јавном подршком Ђукановићу, чија превага над Булатовићем ионако још није била извесна.
Већ следеће, 1997. године, клима се постепено мења. Наступа друга фаза Ђукановићеве еволуције, која траје до октобра 2000. Како је дедињски партнер губио на употребној вредности (а да тога није ни свестан), како се припремала нова подела карата за косовску партију, тако је Запад напокон „открио“ Мила Ђукановића. По кратком поступку један професионални апаратчик, који је са партијске функције са 29 година ускочио право у премијерску фотељу, добија придеве прозападног реформисте, савременог, динамичног лидера, поборника тржишних реформи – једном речју, постаје сушта супротност Милошевићу. Толерише му се захуктали трансјадрански дувански шверц, који једним делом крпи буџетске рупе а другим помаже раст режимске олигархије блиско повезане са бизнисменима типа Ћира Мацареле, Франћеска Прудентина, Ђерарда Куома, Филипа Месине и Санта Вантађата.
Крајем 90-тих Ђукановић добија логистичку подршку западних саветника, а пристижу и издашне донације западних влада. Црна Гора долази на друго место у свету по висини америчке помоћи по глави становника, одмах после Израела. Средства из Вашингтона делимично иду директно у буџет, нпр. за покриће пензија или за хитну куповину електричне енергије, а делимично за финансирање невладиног сектора који постаје сразмерно значајан послодавац на подгоричкој сцени – и чији су пројекти и програми скоро без изузетка били наклоњени суверенистима. Почетком 2000. збир инјекција ликвидности из САД и ЕУ достиже сто милиона долара. Тиме се Ђукановићу олакшава стварање огромне полицијске структуре са паравојним потенцијалом, финансирање масивног државног апарата (чији припадници и чланови њихових породица развијају осећај зависности од режима) и јачање контроле над медијским простором. Истовремено његова реторика, премда још увек усмерена на политичке разлике са Милошевићем, све више помиње и наводне структурне некомпатибилности Црне Горе и Србије.
Сходно промени акцената мења се и наступ пред страном јавношћу. Трговинско представништво Црне Горе у Вашингтону, које је 1996. отворио Ратко Кнежевић, испрва је ангажовало професионалног лобисту Џека Абрамова да промовише ново, реформско лице Ђукановића. (Да се сродне душе препознају можемо закључити и из чињенице да је г. Абрамов фебруара 2006. пред судом у Вашингтону признао кривицу по три тачке федералне оптужнице за крађу и превару, у корупционашким аферама које немају везе са Црном Гором.) Са Рачком, Рамбујеом и почетком бомбардовања Србије, лобистички фокус у САД пребацује се на пројектовање имиџа Црне Горе као дистинктне војно-политичке и историјске целине у односу на Србију и као потенцијалне следеће жртве Милошевићеве агресије. На домаћем терену Ђукановић се још увек уздржавао од јавног и безрезервног опредељења за суверенистички курс, али је заговарање те опције препустио медијима и функционерима нижег ранга.
Са падом Милошевића 5. октобра 2000. наступа трећа фаза Ђукановићеве еволуције, фаза која траје до данас. Одлазак са сцене дотадашњег персонализованог изговора за раздвајање Црне Горе од Србије ставио га је пред дилему. Изискивао је или почетак потраге за стварно функционишућим моделом заједничке државе, или пак отворено приклањање тврдо сепаратистичком курсу. Ђукановић се определио за ово друго, неумитном логиком политичких, финансијских и личних интереса олигархије коју он сам оличава и чијем је настанку допринео. Ти интереси изискују стварање суверене државне структуре, неподложне механизмима правне регулативе који би били независни од воље трајних носилаца политичке моћи.
Наведена мотивациона структура Ђукановића и његовог окружења створила је политички миље у коме циљ суверености више није питање политике (што је било оличено у слогану „не можемо више да чекамо Србију да се ослободи Милошевића“) већ судбине: два смо света. У тој визури Црногорци не само да нису Срби, бивши или садашњи, већ су од Срба били вазда угњетавани и од Србије су још увек угрожени.
Еволуција вредносних поставки суверенистичког пројекта после 5. октобра 2000. тако је малтене неумитно наметала окретање идеолошком наслеђу Ива Пилара („Suedland“) и Савића Марковића Штедимлије, уз све већи ослонац на до тада релативно маргиналне теоретичаре дукљанске верзије црногорске „етногенезе“, историје, културе, језика и духовности.
Нови курс, који није уживао подршку Европске уније у тренутку када је превасходни циљ Брисела био стабилизација постмилошевићевске власти, захтевао је и нове облике наступа пред светом. Изискивао је придобијање лобистичко-пропагандне подршке заговорника тврде србофобије у спољном свету, пре свега у САД, који су своју технику и арсенал усавршавали од Дубровника и Вуковара у јесен 1991, преко Босне 1992.-95, до Косова у пролеће 1999. Та подршка није изостала од оног тренутка када је Ђукановићевим саговорницима постало јасно да је овог пута заиста спалио мостове за собом и да је отворено антисрпска опција постала његово стратешко опредељење.
После 2000. у подршци том опредељењу посебно је значајну улогу имао финансијски снажан албански лоби и његова пропагандно-аналитичка инфраструктура коју је предводио др Јануш Бугајски из Института за стратешке студије у Вашингтону, творац фантомског Форума за америчко-црногорска политичка питања основаног октобра 2001. На Капитол Хилу Ђукановићева ствар је могла да се ослони на екипу активних и од албанске заједнице издашно помаганих законодаваца. Конгресмени Елиот Енгел, Хенри Хајд и Том Лантош, сенатори Мич Меконел и Џозеф Либерман, од тада су бивали радо виђени гости у Подгорици и поуздани поборници суверене и независне Црне Горе на вашингтонској политичкој сцени.
Премда је албански лоби као и до тада наставио да захтева регионализацију Црне Горе и аутономију за територије са албанском већином или плуралитетом (Тузи, Улцињ, Плав, Гусиње, Рожај), оштрина реторике је после 2000. била ублажена и прилагођена захтевима тренутка. Неки албански активисти и даље су били веома оштри у осудама наводне дискриминације власти у Подгорици против припадника албанске мањине, нпр. Ширли Клој-Диогарди у извештају Албанско-америчког грађанског савеза из августа 2003.
Превагнула је линија политике као уметности могућег, коју је са посебним жаром заступао незаобилазни др Бугајски, са ставом да питање уставно-правног статуса Албанаца у Црној Гори треба оставити за касније, јер подршка Ђукановићевом суверенистичком курсу у овом тренутку представља превасходни национални интерес албанске заједнице у целини. Такво је опредељење и превагнуло у албанско-америчкој заједници, за шта постоје три главна разлога:
- Због слабљења међународно-правне подлоге Резолуције СБУН 1244, која се доводи у питање у случају распада државне заједнице и тиме олакшава постизање консензуса „међународне заједнице“ о независности Косова и Метохије;
- Због лакшег остварења дугорочних регионалних геополитичких тежњи Албанаца у будућој независној Црној Гори, тежњи које могу ићи далеко ван посебног статуса појединих постојећих или будућих општина – по рецептури мешавине насиља и политичког притиска која је успешно примењена у Македонији 2001; и
- Због даље фрагментације српског етничког и културног простора, која је виђена као инхерентно пожељан национални циљ албанске нације.
У редакцији др Бугајског, пољско-америчког православофоба формираног по моделу старијег, познатијег и утицајнијег др Бжежинског, Ђукановићева „нарација“ за спољну употребу добија своју зрелу неодукљанску форму са објављивањем брошуре „Аргументи за независност Црне Горе“ (The Case for Montenegro’s Independence, 2001.). Та се аргументација у наступима црногорских званичника пред страним аудиторијумима од тада није битно мењала. Њене претпоставке изнете су у формату једне наизглед вредносно неутралне стручно-аналитичке студије, засноване на неспорним чињеницама, а све притом под етикетом Центра за стратешке и међународне студије. Тиме је изразито пристрасан, лобистички дискурс др Бугајског пред необавештеним корисником материјала требало да добије додатни привид аналитичке непристрасности.
Од самог почетка пада у очи упорна тежња аутора да идентификује владу у Подгорици са црногорском државом и нацијом, нпр. у тврдњи да „тежње Црне Горе за обновом независности имају дубоке историјске корене“:
Црна Гора је имала најдужи период непрекидне државне независности на Балкану, почев од 9. века. Опстала је као суверена држава кроз скоро 500 година отоманске доминације регијом. Земља је насилно инкорпорирана у прву Краљевину Југославију 1918. и није имала много прилике да одлучује о својој судбини све до демократских промена 1990-тих.
„Црна Гора је решена да раскрсти са политичким експериментима попут федерализма“ који се показао безуспешним, наставља Бугајски, као и стално спорење са Србијом око права и надлежности. “Чист расцеп“ би обема странама био у интересу, а поготову Црној Гори која не жели више да буде талац унутарсрбијанских политичких и идеолошких борби које њу не интересују јер је годинама испред Србије по темпу реформи и реструктурисања.
Потом долази претња насиљем. Непостизање независности, упозорава Бугајски, изазваће низ негативних последица: „пораст фрустрација, горчине и гнева“, уз могућност нових унутрашњих сукоба и пораст сукобљених национализама, као и радикализацију албанских и муслиманских заједница у Црној Гори, које огромном већином подржавају независност. Пренебрегавајући потпуно супротно искуство Македоније аутор потом тврди да ће независност „ојачати њихово поверење у нову државу и лојалност њој, што може бити подржано прецизно фокусираним програмима стране помоћи“.
Што се тиче припадника српске мањине који, упркос понудама власти, одбију да буду „ангажовани“ и интегрисани у структуре нове државе, проблема неће бити: „Црна Гора је створила ефикасне полицијске снаге и судски систем који могу да сасвим ефикасно изађу на крај са изазивачима немира и етнички немири су крајње мало вероватни. Штавише, Црна Гора је модел етничке коегзистенције у немирној регији“. Највећа препрека из Београда долази услед одбијања српских националиста попут Коштунице да се помире са постојањем црногорске нације и државе. Независна Црна Гора имаће стога благотворан ефекат не само као симболично стављање тачке на Југославију, „већ и као начин уклањања кључне премисе јужнословенске заједнице под српском контролом“. На спољнополитичком плану, вели Бугајски дајући на вољу својим етничким предрасудама, то такође значи ослобађање Црне Горе од тежње Београда за евентуалним тешњим везама са Русијом, јер „Црна Гора не жели еквидистанцу између Запада и Русије“, она се безрезервно опредељује за припадништво Западу. С друге стране, непостизање независности Црне Горе могло би да подстакне радикализацију Србије:
Националисти ће тврдити да се тренд напокон преокренуо и да се „велика Србија“ више неће смањивати. То може довести до захтева да се Косова (sic!) и пола Босне поново прокључе некој већој „Југославији“. Ово би, наравно, имало директне последице по Хрватску, Албанију, Македонију и друге околне земље које имају разлога да страхују од поновног буктања српског национализма.
На длаку су истоветни кључни аргументи тзв. Хелсиншког одбора за људска права у Србији (Људска права и колективни идентитет: Србија 2004). Независност би отворила простор за развијање бољих односа са суседима јер „Црна Гора је оријентирана (sic!) на укидање војске“. Њоме би се неутралисао утицај српских националиста, а посебно Српске православне цркве као милитантног носиоца великосрпске националистичке идеологије. Ти кругови не мирују: „будући да је од бивших југословенских република којима је тежио да доминира, Београду остала само Црна Гора, те су тенденције не само присутне већ и појачане“ уз тежњу великосрба да „софистицираним средствима и притисцима на Подгорицу покушавају да еманципаторске, демократске и европске процесе у Црној Гори зауставе и од ње направе српску провинцију са изласком на море“. С друге стране,
Да би се дошло до стабилне и проевропске Србије, мора се „измаћи тепих“ испод ногу српском национализму. За очекивати је да ће Европска унија брже сагледавати такав реалитет и фактицитет, те да ће, попут економског, и на политичком плану признати право Црној Гори на „два колосека“.
Премда је горњи документ објављен у Србији, очигледно је не само из његовог стила, духа и аргументације већ и из недовољно вешто прикривених језичких рогобатности да је настао у постојбини др Ива Пилара, теоретичара црвенохрватске Дукље познатијег под псеудонимима L. von Südland или Florian Lichtträger.
Тек са успостављањем антагонистичке дистанце према Србији и српству као основи свог суверенистичког пројекта Мило Ђукановић напокон себи придобија благонаклоност доминантних елита западног света. Определивши се за дукљански мит он је пригрлио постмодерни културни образац заснован на контра-реализму: ми нисмо оно шта „објективно“ јесмо (порекло, наслеђе, традиција, колективна сећања), већ оно шта желимо да будемо. Носиоцима постмодерних образаца свако даље постојање препознатљиво српског идентитета Црне Горе, заснованог на предмодерним (култним) вредносним постaвкама и сензибилитету, представља недопустив анахронизам.
Премда културтрегери глобалне постмодерне такво признање Србима никада неће отворено упутити, опстанак таквог простора њима додатно представља сметњу и као могући извор субверзије у срединама где је глајхшалтунг наизглед приведен крају. Допустити опстанак неког културног просторчића у коме црногорски Срби као Бећковић или Вуксановић бивају објављивани, читани, па чак и награђивани, поред живих, здравих и за сваки задатак орних Албахарија и Арсенијевића, недопустиво је, баш као што је недопустив неометани опстанак Астериксовог села у сенци римских гарнизона.
Мило Ђукановић је направио избор који има судбински карактер. Везао је своје монтенегринство за тезу о великосрпском реметитељству, тезу која има своју бечку, берлинску, ватиканску, британску и америчку варијанту већ дуже од једнога века. Приклонио се хашкој конструкцији новије српске историје као „заједничког злочиначког пројекта“ од Гарашанина до данас. Његова варијанта црногорског идентитета неминовно завршава у усташтву: Срби су генетски склони колективној психози у чијем је корену опседнутост култом (крст часни, Милош, Лазар, Косово, Видовдан, царство небеско, итд.) који је неспојив са постмодерним идентитетом.
Ђукановићев пројекат не може бити дугорочно успешан јер почива на лажи, баш као што и бриселска Европа почива на лажи. С обзиром да припадају Европи – за шта је неприпадање бриселској карикатури Европе битни предуслов – Срби у Црној Гори ће успешно очувати своју културну самосвојност не само себе ради. Они то дугују и својим европским сродницима, којима у огромној већини можемо само пожелети да им Господ опрости јер не знају шта чине. Није арогантно допустити могућност да Срби буду буревесници европског опоравка, јер им је непријатељ имплицитно одао ту почаст невероватно непропорционалним ресурсима посвећеним њиховом уништењу.
Алтернатива том макар закаснелом опоравку је крај Запада, његова коначна предаја духу који је описао Жан Распај у предговору другом француском издању Табора светаца из 1985. године: „Једна изузетно инвентивна цивилизација пашће ако Запад не поврати своју душу, јер на свим нивоима – нације, расе, културе и појединца – душа је та која увек добија одлучујуће битке.“ Распајева дијагноза проблема задире у "монструозни карцином који је усађен у западну свест". Њени корени налазе се у губитку вере и у арогантном учењу које на Западу буја већ три века, да човек може да разреши дилему свог постојања уз искључиви ослонац на свој интелект, да он своју примарну лојалност дугује „човечанству“ а не некој привременој конструкцији званој „нација“, да децу из Уганде и Бангладеша треба да воли као и своју сопствену, да је содомија равноправна браку а „поезија“ Маје Ангелу равноправна Дантеу и Пушкину.