AHTISARI NA NIZBRDICI

AHTISARI NA NIZBRDICI
Srdja Trifkovic

Premda njegove preporuke tek slede, vise je nego jasno da je Ahtisarijeva misija dozivela krah. Pobornici nezavisnog Kosova postaju sve nervozniji. Jedan od uticajnijih medju njima, publicista Misha Glenny, u poruci bivsem ambasadoru SAD u Beogradu Vilijamu Montgomeriju 7. decembra tako kaze, “Ozbiljno sam zabrinut situacijom oko Kosova… medju nama budi receno, Martijev ucinak duboko me je razocarao.”

Ima zlobnika koji Vojislava Kostunicu podrugljivo nazivaju “legalistom”, uz implikaciju da je njegovo insistiranje na postovanju slova i duha zakonskih odredbi prevazidjeno i neprimereno “politici kao umetnosti moguceg” kako ju je razumeo i vodio npr. pokojni Zoran Djindjic. U natezanju izmedju njega i dela “medjunarodne zajednice” olicenog u Martiju Ahtisariju oko buducnosti Kosova i Metohije, medjutim, “legalizam” se pokazao kao veoma efikasan element odbrane srpskih nacionalnih i drzavnih interesa.

Stav da resenje problema mora da bude u skladu sa medjunarodnim pravom, sa UNSB 1244, sa Poveljom UN i Helsinkijem 1975, moze biti relativizovan samo uz saglasnost Srbije. Ahtisari i njegovi nalogodavci to naravno znaju, ali su se isprva pravili kao da se radi samo o sitnoj, neprijatnoj formalnosti. Njihovo ponasanje podseca nas na savet Josipa Broza sudijama u SFRJ da se ne drze zakona kao pijan plota.

Ahtisarijev nezgrapni pokusaj da “isporuci” Srbe ukazuje da su vasingtonski i briselski scenaristi izabrali pogresnu osobu za taj posao. On se posrednicke uloge prihvatio kao vec deklarisani zagovornik odvajanja Kosova od Srbije, svojim angazmanom u okviru Medjunarodne krizne grupe. Vec na startu pokusao je da ubedi Kostunicu da, toboze, zaista zeli da pomogne Srbiji da se resi “tog problema” (Kosova) glatko i bezbolno, jer – naravno – svesni smo da je Srbija de fakto vec izgubila juznu pokrajinu i da nema svrhe gubiti vreme sa pravnim formalnostima.

Ahtisarijev pristup bio je zasnovan na pogresnim signalima koje su tokom proteklih sest godina on i “medjunarodna zajednica” dobijali od zapadnih diplomata u Beogradu i od male ali uticajne konklave “prozapadnih” zvanicnika i analiticara u Srbiji. Oni su istovremeno tvrdili da ce Srbija da popusti ukoliko joj se ponudi neki smokvin list (uslovna nezavisnot, medjunarodne garantije za prava manjina, obecanja o ubrzanom prikljucenju EU itd.) – i zdusno zagovarali takav ishod.

Da je Srbija legla na rudu, Rusija i Kina bi glatko prihvatile koreografisano resenje u Savetu bezbednosti jer niko na Ist Riveru ne bi bio veci katolik od pape, tj. veci Srbin od samih Srba. Po tom scenariju, problem bi bio resen do kraja ove godine svecanim primanjem jos jednog dela bivse Jugoslavije u “medjunarodnu zajednicu”. Za scenariste manje je bitno sta bi Kosovo bilo (medjunarodni protektorat, EU-NATO kondominijum, ili buduca pokrajina Velike Albanije) vec sta ono vise ne bi bilo: deo Srbije.

Uverenje da je takav scenario savrseno realan pothranjivao je, izmedju ostalih, i Vuk Jeremic, glavni spoljnopoliticki savetnik predsednika Borisa Tadica i jedan od retkih beogradskih zagovornika pobede Dzona Kerija novembra 2004. godine. On je u Vasingtonu 18. maja 2005. godine svedocio pred Kongresom da Kosovo treba da ostane u sastavu Srbije. Medjutim, prilikom tog svog boravka u nezvanicnim razgovorima Jeremic je uveravao americke sagovornike je sustina zadatka iznaci formulu da se gorka kosovska pilula oblozi secernim prelivom kako bi je Srbija lakse progutala – i da se istovremeno spreci da Radikali politicki profitiraju od takvog ishoda.

Suocen sa Kostunicinom nespremnoscu da prihvati navedene polazne predpostavke, Ahtisari je pokusao da ga privoli na razgovore u cetiri oka. Svestan mogucnosti Ahtisariju svojstvenih intriga i manipulacija koje bi pristanak na takve aranzmane mogao da prouzrokuje, Kostunica je insistirao da svi susreti budu zvanicni, uz vodjenje zapisnika i uz prisustvo savetnika. Usledili su becki pregovori koji su propali jer drukcije nije moglo da bude: Albanicima je nagovesteno da je ishod ionako zacrtan, pa nisu imali razloga da ozbiljno pregovaraju.

Cinjenica da je Ahtisari morao da pomeri rok prvobitno postavljen za kraj ove godine ima ogroman psiholoski i politicki znacaj: kao sto analiticari medjunarodnih odnosa dobro znaju, najsigurniji nacin nedonosenja neke odluke jeste odugovlacenje njenog donosenja. Tek sada zagovornici nezavisnog Kosova sa zakasnjenjem sagledavaju da je postavljanje cvrstih rokova bila velika greska, pogotovu s obzirom da nemaju spreman “scenario B”.

Dodatni za sada neresiv problem im predstavlja cvrst stav Rusije da nece podrzati ma kakvu rezoluciju Saveta bezbednosti koja ne bi bila prihvatljiva Srbiji. Pitanje je da li bi podrska Moskve bila toliko cvrsta da su SAD dopustile mogucnost da Kosovo posluzi kao presedan za Pridnjestrovlje, Abhaziju, Juznu Osetiju i Nagorno-Karabah; ali posto je jasno odbio takvu mogucnost, zvanicni Vasington nije dao Putinu nikakv motiv da se ponasa kao sto bi se Jeljcin ponasao jednu deceniju ranije. Sto se tice Kine, pak, Peking je svestan da bi pruzanjem podrske nezavisnom Kosovu postupao u korist svoje stete, tj. pripomogao stvaranje presedana koji bi ubuduce i te kako mogao da se primeni po pitanju Tajvana, Tibeta ili Sinkjanga.

Agim Ceku je pocetkom decembra izneo svoj scenario “B”: skupstina Kosova ce proglasiti nezavisnost bez obzira sta UN odluce i zatrazice bilateralno priznanje po modelu Slovenije, Hrvatske I BiH. Problem je u tome sto Evropljani zaziru od takvog resenja, cak i oni (Velika Britanija i Nemacka, na primer) koji se zalazu za nezavisnost. Plan B ne moze da se primeni ukoliko ga ne podrzi EU kao celina. Neke zemlje clanice vec su jasno izrazile protivljenje takvom resenju – Spanija, Portugalija, Grcka, Rumunija i Slovacka – sto otezava saglasnost o priznanju u Briselu. Vasington nece olako pokusati da zaobidje Savet bezbednosti ukoliko bi to bio uzrok razdora sa Evropom: Vasington i te kako racuna na njih za sanaciju u Avganisatnu i za predstojeci dezangazman iz Iraka.

Nasuprot zaprepascujucem defetizmu predsednika Borisa Tadica, kako sada realno stoje stvari Kosovo nece postati nezavisno. Gg. Server, Bugajski, Lantos, Bajden ili Holbruk, Njujork Tajms, Vasington Post i zapadni medijski « mejnstrim » zagovarace svakakve pritiske i obecanja, ali ni posle 21. januara nista se bitno nece izmeniti. Ni posle izbora Srbija nece popustiti, Rusija nece promeniti stav, a Albanci nece da odustanu od onog sta im je obecano od strane onih faktora u « medjunarodnoj zajednici » koji nikada nisu posedovali pravo ili ovlascenja da im takva obecanja daju. Iz Pristine sada prete novim nasiljem, ali te pretnje samo pothranjuju stav da Kosovo nije spremno ni za sta. Kako ruski ambasador u UN rece svojim zapadnim kolegama 13. decembra, “vi ste mozda spremni da popustite pred ucenama Albanaca, ali mi nismo.”

Kada se sagleda stvarna slika na svetskoj sceni, negde pocetkom februara 2007. imacemo konacno priliku za pokretanje istinskih pregovora. Ne znamo kakav ce biti njihov krajnji rezultat, ali to je i priroda pravih pregovora: ishod ostaje nepoznat do samog kraja.

Ahtisarijeva misija je propala, a njegovi mentori i navijaci postaju sve nervozniji. Navedimo primera radi veoma indikativno vajkanje Mise Glenija bivsem ambasadoru SAD u Beogradu Viliamu Montgomeriju, u poruci od 7. decembra : “Ozbiljno sam zabrinut za situaciju oko Kosova… medju nama budi receno, Martijev ucinak duboko me je razocarao.”

Nepoznata strana pregovora o Kosovu

U petak, 15. XII, na sajtu americkog mesecnog casopisa "Chronicles", objavljen je clanak Srdje Trifkovica pod naslovom "Nepoznata strana pregovora o Kosovu" u kome autor iznosi ekskluzivne informacije o dubokom nezadovoljstvu pobornika nezavisnog Kosova Ahtisarijevim ucinkom.Jedan od vodecih komentatora prilika na Balkanu poznat po podrsci albanskim ambicijama, Misha Glenny, tako je bivsem americkom ambasadoru u Beogradu Vilijamu Montgomeriju poverio da je "ozbiljno zabrinut kosovskom situacijom": "Medju nama budi receno, veoma sam razocaran Martijevim ucinkom".(Zanimljivost: medju primaocima ove Glenijeve poruke je i bivsi ministar inostranih poslova SRJ, Goran Svilanovic)http://www.chroniclesmagazine.org/cgi-bin/newsviews.cgi

Chronicles Online, December 15, 2006THE UNTOLD STORY OF KOSOVO NEGOTIATIONSSrdja Trifkovic

Sta Srbija hoce na Kosmetu

INTERVJU

Razgovor nedelje: Srda Trifkovic, analiticar

Sta Srbija hoce na Kosmetu

Predugo su srpski zvanicnici oklevali da se direktno obrate javnosti zapadnih zemalja sa upozorenjem na dzihadisticku komponentu Dalje podilazenje islamskim interesima na Balkanu predstavlja dugorocnu pretnju za zapadnu civilizaciju i samu Ameriku. Na tom pitanju Srbi i Zapad mogu da nadu dodirnu tacku. Sa stanovista odraza trenutnog stanja na Balkanu na rat protiv terorizma, nezavisno Kosovo predstavljalo bi katastrofu pre svega za americke interese. Sve su glasnija upozorenja da bi takvo Kosovo predstavljalo crnu rupu u Evropi prvenstveno zbog svojih veza sa - svetskim dzihadom.Insistirajuci na stavovima poput ovih, kao kljucnim za uspostavljanje drugacijih odnosa Srbije sa Zapadom i Amerikom u susret odlozenom resenju za Kosovo, dr Srda Trifkovic, direktor Centra za medunarodne odnose Rokford instituta i spoljnopoliticki urednik mesecnika "Kronikl", najavljuje skup pod naslovom "Opcije za Kosovo" zakazan za pocetak decembra u Beogradu, u organizaciji Americkog saveta za Kosovo, ciji je on konsultant. Ova nevladina organizacija osnovana je u Vasingtonu na inicijativu i sredstvima Srpskog nacionalnog veca Kosova i Metohije. Sam Srda Trifkovic je zbog svojih tvrdih i kontroverznih stavova neretko predmet polemika i osporavanja, a ponekad i optuzbi da njegov gerilski analiticki stil nanosi stetu upravo onome za sta se najvise zalaze. .

Dzihad ili "sveti rat" je tema o kojoj poslednjih godina najvise govorite i pisete. Neobicno je da se sada sve cesce o tome govori i kad je rec o BiH i Kosovu. Nije li preterano svoditi citavu jednu religiju na njen ekstremni izraz?

- Ako pogledamo koliko je niklo dzamija na Kosovu, u zapadnoj Makedoniji, u Raskoj i u BiH tokom poslednje decenije, i ako se malo pozabavimo izvorima sredstava za njihovu gradnju, videcemo da je tu prvenstveno saudijski i nesto manje iranski novac. Takode su tu prisutni Emirati i Kuvajt. Bez obzira na to da li to dolazilo iz drzavnih sredstava ili takozvanih karitativno-dobrotvornih institucija koje samo recikliraju pare istog porekla, sustina je ista: da se krene na indoktrinaciju zivlja koje je bilo islamsko samo u tradicionalnom smislu, a sada prvi put dobija tvrdi kadar posvecenih aktivista obrazovanih na institucijama kao sto su islamski univerziteti u Dzedi i Kairu. To su ljudi koji vide Balkan kao podrucje na kome je islamska zajednica u porastu i gde koriste svetovne institucije neislama i pozivanje na principe ljudskih prava i sloboda da bi ostvarili svoje dugorocne ciljeve. Ideolozi vehabizma tako vide Kosovo kao jednu od karika u "zelenoj transferzali". Rec je o terminu koji je izasao iz upotrebe jer se poistovecuje sa paranoidnim diskursom iz Milosevicevih vremena, a istovremeno je paradigma koju pobornici ekspanzije globalnog dzihada vide kao deo svog projekta. .

Rizikujete da Vas zbog ovoga smeste medu pobornike teorije zavere...

- Potrebno je ponovo se pozabaviti pitanjem zelene transferzale kao civilizacijskim geopolitickim projektom koji je zapoceo jos u 14. veku, a sada je ponovo u naponu. Uzdrzavati se od takve analize u ime neke politicke korektnosti, u trenutku kada u samom zapadnom svetu sazreva spoznaja o sustinskoj nekompatibilnosti islama sa zapadnim institucijama, bilo bi u najmanju ruku glupo, da ne kazem kriminalno. .

Zasto se danas tome daje toliki znacaj?

- Taj argumenat 90-ih godina nije mogao da se prezentuje na pravi nacin jer pre svega u samom zapadnom svetu jos nije bila sazrela ta spoznaja. Njeno sazrevanje tek je zapocelo 11. septembra 2001. godine. Drugo, u samoj Srbiji na vlasti je bio covek i vladajuca struktura po njegovoj meri i ukusu koji nisu bili sposobni da prezentuju takve stavove na verodostojan nacin, koji ne bi budio sumnju da to cine iz sopstvenog politickog racuna. .

Kazete da se upravo na tom terenu mogu naci dodirne tacke Srbije i SAD u borbi protiv terorizma. Kako u aktuelnim pregovorima i spoljnopolitickom delovanju Srbije nametnuti tu podudarnost interesa kao dominirajucu?

- Predugo su srpski zvanicnici oklevali da se obrate direktno javnosti zapadnih zemalja sa upozorenjem na dzihadisticku komponentu. O toj opasnosti imamo bogatu dokumentaciju i iste argumente trebalo bi koristiti i protiv zahteva za reviziju Dejtona i insistiranju na daljoj centralizaciji BiH i likvidaciji entiteta. Potrebno je uspostavljati direktne i lateralne veze sa onim grupama za pritisak u americkom javnom i politickom zivotu koje mogu da se nadu na istoj talasnoj duzini. Tu pre svega mislim na tzv. hriscansku desnicu ili hriscanske konzervativce koji su veoma uticajan politicki blok, a kojih ima na americkom jugu i srednjem zapadu toliko da direktno utici na izbor 38 do 45 kongresmena i bar 20-ak senatora. Slicno valja ciniti i sa jevrejskom zajednicom, koja Srbima nije bila naklonjena tokom ratova 90-ih, a koja zbog te dzihadisticke komponente razmislja danas na jedan novi nacin. .

Zasto bi posle svega Amerika bas u vreme resavanja kosovskog pitanja menjala svoju politiku na Balkanu?

- Drago mi je sto to pitate jer je cilj decembarskog skupa u Beogradu upravo da se ponudi odgovor na to pitanje, tj. da se srpska javnost upozna sa jednom cinjenicom koja tamo nije u ovom trenutku dovoljno jasna; a to je da je americki globalni imperijalni projekat dosao u tesku krizu. Americka politika je u corsokaku u Iraku, sto Ramsfeldova smena indirektno potvrduje. U Avganistanu Talibani su se povampirili, sa Iranom ne znaju sta da rade, naravno i na Korejskom poluostrvu...

Zbog svega toga bilo bi apsurdno da Balkan ostane jedino podrucje gde navodna monolitnost medunarodne zajednice uspeva da se prikazuje kao izvor autoriteta koji Srbi moraju da uvazavaju bez mnogo pogovora. U svetlu te cinjenice, mora se konacno eksplicitno reci ne samo sta Srbija nece - a jasno je sta nece i iz novog Ustava i iz deklarativnih stavova zvanicnika - vec takode i sta hoce. Krajnje je vreme da sa srpske strane dode do artikulacije odredenih modela dugorocnog resenja kosovskih problema na nacin koji bi omogucio albanskoj zajednici da bude svoja na svome, a ne bi remetila ravnotezu snaga na Balkanu. .

Cime bi trebalo zameniti floskulu "vise od autonomije manje od nezavisnosti"?

- Osnovno pitanje je da li ce Kosovo biti medunarodno-pravni subjekt sa stolicom na Ist riveru i sa zastavom ispred zgrade UN. Ukoliko to ne bude slucaj, Srbija bi trebalo da bude spremna na razne modalitete koji su vec primenjeni u drugim delovima sveta, kao u Severnoj Irskoj, na Alandskim ostrvima ili na Kipru. Potrebno je imati institucije kojima bi bilo zagarantovano nemesanje Beograda u jasno precizirane ingerencije Pokrajine, uz sve nadleznosti kosovskih vlasti na izvrsnom, zakonodavnom i sudskom planu izuzev, recimo, spoljne politike i ljudskih prava. .

Kako bi konkretno moglo da izgleda neko od potencijalnih resenja kojima bi bili zadovoljeni principi o kojima govorite?

- Niko na srpskoj strani ne ocekuje da ce se desiti potpuna reintegracija Kosova u sastav srpske drzave sa svim njenim ingerencijama. Treba po ugledu na kiparski model primeniti princip samosvojnosti etnickih zajednica na sopstvenim teritorijama. I sa stanovista evropske i stabilnosti Srbije i njenog ukljucivanja u Evropu, i americkih geopolitickih i strateskih interesa, apsolutno je potrebno da se nadu kreativni modeli koji bi ovoga puta trebalo da budu prezentirani i vlastima u Pristini kao principijelni model koji predstavlja konsenzus medunarodne zajednice. Vreme je da, napokon, pritisak krene i u suprotnom smeru. .

Sta je u toj politickoj ofanzivi najvazniji momenat?

- Ne treba ici na zaostravanje odnosa sa Briselom ili Vasingtonom, ne treba ici glavom kroz zid, ali verujte: ispoljavanje izvesne doze tvrdoce i jasne artikulacije interesa pod kojima se povlaci crta ispod koje se ne ide, dovesce do veceg postovanja Srbije medu donosiocima odluka u SAD. Srbija ce pre da postigne svoj cilj ukoliko u zvanicnom nastupu prema Vasingtonu bude imala karakter normalne drzave. Sve dok Srbija nastavi da bude vazal koji cutke guta knedle, npr. kada joj gospodin Polt preporucuje da se pripremi na gubitak Kosova, to se nece desiti.

--------------------------------------------------------------------------


Protiv podele.

Sta mozete da kazete o podeli Kosova i raspravama na tu temu? - Kosovo bi u celini, makar i nominalno, trebalo da ostane u sastavu Srbije. Pristajuci na gubitak teritorija Srbija bi izgubila mnogo vise u svom potencijalu za obnovu sopstvenog identiteta, nego sto bi dobila u stabilnosti. Ne znamo ni kada ce doci do bitnijih promena u zapadnoj politici koja ce pod uticajem dzihada neizbezno teziti da prekine "zelenu transferzalu". Ne treba iskljuciti mogucnost da, potpuno nezavisno od same Srbije, promenom geopolitickih okolnosti za 10-15 godina dode do izmena spoljnih okolnosti na nacin koji bi pogodovao reintegraciji Kosova u srpsku drzavu.

Radivoje Petrovic

Politika [objavljeno: 12.11.2006.]

UVODNIK O HAGU

UVODNIK O HAGU - ST

Aleksandar Solženjicin svojevremeno je opisao Čeku kao jedinu kaznenu instituciju u istoriji ljudskog roda koja je u istim rukama spojila istragu, optužbu, hapšenje, saslušavanje, suđenje i izvršenje kazne.

Feliksovi operativci imali su na raspolaganju ničim sputane instrumente prinude, od zatvora neograničenog trajanja (bez suda, naravno) do metka u potiljak. Wihove optužbe bile su vazda ideološki motivisane, inicirane i vođene. Rezultati istrage i presuda bili su unapred zacrtani u zavisnosti od političkog profila optuženog, a ne od njegovih stvarnih postupaka. U poređenju sa Đeržinskim, Torkvemada deluje kao trapavi amater: za puna tri veka svog postojanja, Inkvizicija je obradila dvadesetostruko manje slučajeva nego Čeka za samo tri godine (1918.-1921.).

Solženjicinov citat datira iz vremena kada još nije bio stvoren Međunarodni sud za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji. Danas bi najveći ruski pisac našeg doba nesumnjivo konstatovao da u istoriji imamo ne jednu već dve institucije sa navedenim atributima. Posle kraha krvavog cinizma u ime dijalektički determinisanog progresa čovečanstva, dobili smo orgiju liberalnog cinizma u ime univerzalnih ljudskih prava. U Hagu se peva posthumna oda Novog svetskog poretka crveno-crnim totalitaristima 20 veka.

Naslednici Čeke odenuli su postmoderno liberalno ruho. Oni čine sve ono šta čine ne snagom zakona već topuza, pa su im i tragovi shodno tome obeleženi. Tokom napada zapadne alijanse na Srbiju 1999, kada su se čuli usamljeni ali ipak nezanemarivi zahtevi da Haški tribunal povede istragu protiv lidera zemalja članica NATO saveza zbog ilegalnog otpočinjanja rata, potparol Severnoatlanskog saveza Џejmi Šej odbacio je takve sugestije otvorenim stavom da sam Tribunal postoji političkom voljom NATO sila:

Kada tužiteljka Arbur, započne svoju istragu, to će biti zato što joj mi to omogućavamo. Zemlje NATO obezbeđuju finansijska sredstava za Tribunal. Mi takođe želimo da ratni zločinci budu dovedeni pred lice pravde. Siguran sam da kada tužiteljka Arbur ode na Kosovo i ispita činjenice, ona će podići optužnice protiv jugoslovenskih državljana; ali ne očekujem da će to učiniti ma koga drugog.

Tako smo dobili prilično direktno priznanje zvaničnog predstavnika NATO saveza da postoji organska veza između nosilaca globalne moći i Tribunala, veza kako finansijska tako i politička. To je došlo do izražaja još 9. maja 1996. kada je između NATO i Tribunala potpisan “Memorandum o razumevanju” kojim je NATO ovlašćen da preuzme ulogu policije Haškog tribunala sa svim posledicama koje to nosi.

Tačka 16. Povelje Tribunala kaže da će tužilac postupati nezavisno i bez uputstava ma koje Vlade. Međutim, sami tvorci Tribunala ne pretvaraju se da ta institucija može biti išta drugo nego oruđe političke vođe severnoatlanskih sila. Autor Nacrta povelje Tribunala Majkl Šarf tako je istakao da, “u očima mnogih unutar američke administracije, Tribunal je korisno oruđe politike i jako propagandno sredstvo”: Optužnice će imati za svrhu da izoluju nepoželjne lidere diplomatski, veli on, i da učvrste međunarodnu političku volju da se upotrebe ekonomske sankcije ili sila.

U istom duhu “Wujork tajms” je jula 1999. javio da “Vašington preti gospodinu Draškoviću podizanjem tužbe od strane Haškog tribunala zbog aktivnosti srpske garde, paravojne formacije, u Hrvatskoj 1991”. Gospodin Drašković je u međuvremenu postao, ne po prvi put, moralno-politički podoban ucenjivačima, pa je i optužba do daljnjeg kovertirana.

Kada sami pobornici haške institucije tako otvoreno govore o njenoj svrsi i karakteru kao oruđu političkih interesa, nije za čdo što čitav niz pravnih stručnjaka koji nemaju ličnog, emotivnog ili etničkog interesa na Balkanu njega nazivaju kvazi-sudskom farsom (ambasador Xejms Biset), političkim sudom (Edvard Grinspen), bespravnim instrumentom volje razularenih moćnika (ser Alfred Šerman), sudom čije su optužnice čisto političke (Hams Kehler), sredstvom sprovođenja politike (Kristofer Blek), pravosudnim ogrankom NATO saveza (Kirsten Selars), ili pak propagandnim oruđem severnoatlanske alijanse (Majkl Mandel).

Da su ovi zapadni analitičari u pravu proizilazi iz činjenice da je Haški tribunal počeo da se bavi Kosovom i Metohijom upravo u vreme priprema bombardovanja, a optužnice u vezi sa Kosovom podudarale su se sa ratom NATO protiv Srbije. Tadašnja tužiteljka Luiz Arbur podigla je optužnicu protiv Miloševića i četvorice njegovih najbližih saradnika u jeku bombardovanja, da bi potparol američkog Stejt dipertmenta Xejms Rubin brže-bolje iskoristio tu optužnicu kao postfestum opravdanje za samo bombardovanje.

Posle njega čitav niz zapadnih političkih lidera i medijskih kuća upotrebio je isti argument, koristeći činjenicu da je Slobodan Milošević optužen od strane Tribunala kao opravdanje za početak rata - i kao argument za njegovo nastavljanje do pobedonosnog završetka. Povrh svega, tužiteljka Arbur je nagovestila da ni mirovni sporazum ne treba zaključivati sa tadašnjim rukovodstvom Srbije, jer optužnice protiv vodećih ličnosti tog rukovodstva “bude ozbiljnu sumnju u njihovu podobnost da budu garanti ma kakvog sporazuma, a kamo li mirovnog”. Time je tadašnja glavna tužiteljka Haškog tribunala prekršila jedan od osnovnih pravnih principa, da optuženog treba smatrati nevinim sve dok se ne dokaže njegova krivica. Intervencija tužiteljke sa stavom da tadašnje rukovodstvo Srbije ne može biti sagovornik u pregovorima nagoveštvao je, šta više, potrebu vođenja rata sve dok samo političko rukovodstvo ne bude izmenjeno - što je, u najmanju ruku, inpliciralo potrebu okupacije samog Beograda.

Beograd je u međuvremenu de fakto okupiran, pri čemu (ne po prvi put) sami Srbi obavljaju posao okupatora za strane nalogodavce. Nameće se sumoran zaključak da nema legitimnog srpskog glasa koji bi haškom Levijatanu mogao da se suprodstavi; ali on ipak nije tačan. Nade ima, ako se problemu priđe ne sa balkanske, već sa jedne daleko šire i politički smelije tačke gledišta.

Institucionalna kultura i modus operandi haškog tribunala zasniva se na negaciji vekovima negovanog koncepta pravde i prava, bilo u rimskoj ili anglosaksonskoj varijanti. Ova činjenica jeste - i vazda treba da bude - kamen-temeljac svake kritike te monstruozne institucije. To što je on osnovan da bi verifikovao već prethodno zacrtanu politiku težnje briselsko-vašingtonske osovine ka vojno-političkom porazu Srba (ističemo: ne Miloševića ili njegovog režima, već Srba kao celine) predstavlja za mnoge žrtve tog scenarija, tj. same Srbe, glavni argument protiv valjanosti haškog koncepta tarnsnacionalnog pravosuđa. Takva reakcija je ljudski savršeno razumljiva i empirijski bogato potkrepljena. Sa stanovišta političkog i medijskog delovanja u zapadnom svetu u cilju gašenja haške farse, međutim, takav je pristup pogrešan.

Rušenje kredibiliteta haškog tribunala pred određenim segmentima zapadnog javnog i političkog mnenja jeste moguće, ali ono treba da bude zasnovano na pozivanju na interese onih zemalja čije vlade ga finansijski i politički podržavaju, a ne na prepoznatljivo srpskim argumentima. Konkretno, potrebno je predočiti konzervativnim krugovima SAD - duboko protivnim Međunarodnom krivičnom sudu ali za sada nedovoljno svesnim paralele te institucije sa Hagom - da haška tvorevina utore put rimskoj.

U Americi Srbi imaju mnogo potencijalnih sagovornika na temu opasnosti da podrškom tribunalu u Hagu Stejt Department i Bela kuća legitimizuju koncept MKS-a. Kažemo potencijalnih, jer im se u ovom trenutku sa srpske strane niko ne obraća. . . A argumenata ima u izobilju, počev od izjave same Karle del Ponte, od pre šest godina, da se prihvata haškog posla jer veruje da se u Tribunalu utire put globalnom sistemu trans-nacionalnog pravosuđa koje će biti iznad svih nacionalnih suvereniteta ili zakonodavstava. Takve su reči prava anatema za američke republikance, da o južnjačkim protestantima ne govorimo. Oni neće reagovati na argumente o nepravdi prema Srbima, ali će se i te kako osetiti pobuđenim da deluju kada im se predoče potencijalne posledice usvajanja haškog koncepta za samu Ameriku.

Budimo načisto: kada se Izrael preko svoje moćne i bogate lobističke mašine u Vašingtonu uporno zalaže za američko bombardovanje iranskih nuklearnih postrojenja, on to čini u ime navodno američkih strateških i geopolitičkih interesa, a ne u ime svoje nesumnjive želje da Ameriku što dublje uvuče u bliskoistočni glib iz koga je izlaz daleko teži nego iz Vijetnama. Kada Kina lobira za bestarifni režim u trgovinskoj razmeni sa SAD, ona to ne čini u ime svoje nesumnjive želje da ima otvoren pritup američkom tržištu koji joj daje trgovinske suficite merljive nezamislivim stotinama milijardi dolara tokom protekle decenije, već u ime stare mantre pobornika kapitalističke utakmice o slobodnim tržištima i nevidljivoj ruci Adama Smita.

Haška konstrukcija počiva na labavim nogama. Njihova neizvesna čvrstina do sada nije testirana samo zato što na Zapadu nije bilo političke nužde, a u Beogradu smelosti i pameti, da se to učini na pravi način. Kasno ipak nije. Bez obzira na ishod bitke, treba je voditi ako je vođena za Lepo, Dobro i Istinito. Haški tzv. tribunal je ružan, zao i lažan.

ВИДОВДАНСКА БЕСЕДА

ВИДОВДАНСКА БЕСЕДА
на банкету СНО у манастиру Пресвете Богородице 25.06.2006.
Срђа Трифковић

Ево дође нам и шестоседамнаести Видовдан од оног косовског, крвљу овенчаног и непоновљивог. Број година од тада протеклих небитан је: у том дану сабрала се сва српска прошлост, садашњост и будућност. Тај дан, као ниједан други у нашој историји, одредио је ко смо, дефинисао нас је као народ свестан бесмисла постојања ако оно није слободно, витешко и осмишљено Христом. Српска историја током векова који су уследили једна је дуга, понекад јалова, често крвава, увек оплемењујућа Видовданска жртва.

Жртве ће тек морати да се подносе. Тек је месец дана прошло од ударца који је нанет идеји јединственог српства у референдумом у Црној Гори, који није био ни легалан ни легитиман. И Европска Унија и америцки Стејт депармет нису признали недавне председницке изборе у Белорусији марта ове године, на којима је поново изабран Лукасенко, зато сто су наводно били изведени под притиском власти, јер су бираци били излозени разним манипулацијама итд. У поредјењу са референдумом у Црној Гори, медјутим, ти су избори у Белорусији били олицење демократских стандарда највисег нивоа. У Црној Гори 21. маја 2006. сепаратизам није однео никакву „победу“. Мило Ђукановић је успео само једно: да крађом, преваром и притисцима отме резилтат на основу кога сада слави тобожњи историјски успех.

Листа резимских трикова предуга је. Велики број бираца опредељених за заједницку дрзаву био је излозен разним врстама притисака. Доказ за такву тврдњу је слуцај градјанина Масана Бусковица, који је тајно снимљен и приказан гледаоцима независне телевизије. На снимку се види како активиста владајуце Демократске странке социјалиста (ДПС), извесни Иван Ивановиц, обецава у име владе Црне Горе да це Бусковицу бити плацена заостала струја уколико не изадје на биралисте 21. маја.

Бусковицу су нудили паре, али многе присталице заједнице са Србијом биле су директно уцењиване од стране послодаваца. Од њих је тразена лицна карта, коју би депоновали пре референдума код “поузданог лица”, као услов да сацувају посао.

Ипак, најспорнији је податак о укупном броју уписаних бираца, који је 21. маја износио 484,718 хиљада – наспрам 458,399. хиљада уписаних за изборе 2002. године. Ово је апсолутни рекорд повецања бројног стања у Европи. Испада да Црна Гора нема никаквих проблема са наталитетом нити исељавањем, сто статистике (наравно) не подрзавају!

Откуда толики висак гласаца? Механизам крадје садрзао неколико метода. Први метод је стампање дуплих гласацких листица који су убацивани у кутије од стране посебно "тренираних бираца" из кадровских структура полиције и Дрзавне безбедности. Други метод је употреба “проверених” људи као путујуцих висеструких бираца, који су се возили сиром Црне Горе и гласали по неколико пута уз помоц разлицитих лицних карата. Треци метод је био спрецавање уписивања бираца за које се сумњало да су за заједницку дрзаву.

Посебан задатак имали су бираци мањина. Нароцито је споран упис бираца из иностарнства, махом Сиптара, за које је организован бесплатан превоз а за које нико зиви не зна како и одакле су досли. Многи Црну Гору пре тога нису ни “омирисали” вец су лицне карте добили на Косову, где је пронадјено 6.000 бланко лицних карата Црне Горе.

Главни узрок Ђукановићевог успеха је ипак и пре свега у грешкама званичног Београда. Тадашњи председник СРЈ Војислав Коштуница направио је велику, историјску грешку допуштајући 2002. Европској Унији да посредује у решавању односа са Подгорицом. Захваљујући томе, Хавијер Солана је почетком 2003. извадио Ђукановића из веома незгодног положаја, јер се он био обавезао на референдум за који је тада изгледало да неће успети. Интервенција ЕУ дала му је шансу да тобоже невољко тај чин одложи. Притом је „посредник“ из Брисла практично ставио у погон механизам на аутоматском пилоту за разлаз Србије и Црне Горе по истеку три године. Овакав споразум се показао као кукавичје јаје које је Солана подметнуо Војиславу Коштуници. Уместо да пусти Ђукановића да сам себи затегне омцу око врата референдумом 2002, Коштуница је насео на причу о добронамерности Европске уније и спасао Ђукановића сопствене брзоплетости. А поверити Солани, човеку који је притиснуо дугме за почетак НАТО бомбардовања, посао спасавања српских националних интереса, било је исто као поверити лисици да чува кокошињац. Од фебруара 2003. до маја 2006. његов “споразум” гарантовао је да ће по истеку трогодишњег периода разлаз бити прихваћен као свршен чин и много где бити пропраћен уздахом олакшања.

Независност представља катастрофу са становиста реалног интереса градјана Црне Горе. Наравно, предности таквог исхода за Албанце, Хрвате и Муслимане су знатне. И сами владари Дјукановицеве приватне дрзаве имају огроман интерес да се Црна Гора одвоји. Водеце лицности црногорског резима би као сефови дрзаве или владе, министри и дипломати новонезависне Црне Горе, имали имунитет у односу на разне судске поступке или криминалне истраге које су у току нпр. пред судовима у Напуљу и Барију због крсења многих закона Републике Италије – од сверца и утаје царинских дазбина на цигарете до насиља. Нема ниједног рационалног аргумента због цега је Црној Гори било потребно да се одвоји од Србије, осим да би господин Дјукановиц и његови сауцесници у криминалним работама имали имунитет јер су на целу једне суверене и независне дрзаве које це да има статус пуноправне цланице УН.

Други аспект је зеља поборника независног Косова да измакну правну основу испод Резолуције Савета безбедности Уједњиених Нација бр. 1244. По тој резолуцији СБ УН која је усвојена у јуну 1999. године, Србија и Црња Гора, односно тадасња Савезна Република Југослабија, имају суверенитет над јузном српском покрајином. Ако се распадне дрзавна заједница, рацунају поборници независног Косова, правна основа за Резолуцију 1244 такодје нестаје. Српској страни це бити веома теско да тврди да је она правни наследник заједницке дрзаве, односно дрзавне заједнице, а то јој “медјународна заједница” свакако неце признати.

У лето 2005. др Коштуница (у новом својству премијера Србије) уздао се у ЕУ да ће се изјаснити за право држављана Црне Горе у Србији да гласају. Према тој нади Премијера неки упућени посматрачи од почетка су били скептични, имајући у виду однос снага унутар ЕУ где атлантска струја опет има превагу. Сада видимо да је скепса била сасвим оправдана. Ускраћивање права држављанима Црне Горе у Србији, наравно, представља грубо кршење принципа којима се руководе саме земље-чланице ЕУ, нпр. Италија, Француска и Холандија на референдумима које су одржале у пролеће 2005.

Трагедија је да су Ђукановићеви марифетлуци и недостатак контра-стратегије из Београда заједничку државу огадили и житељима Србије, премда је заједничка држава једна природна и историјска опција и за Србију и за Црну Гору, опција за коју су се залагале генерације народних првака и у Црној Гори и у Србији. Исход референдума је био одавно унапред одлучен, а сада ће бити потребно много времена да се односи Србије и Црне Горе врате у нормалу. То ће се десити, нажалост, тек када суверена Црна Гора искуси „благодети“ независности по рецептури једног лошег човека, а пре свега када јој Албанци ураде у Тузима, Улцињу и другде оно шта су 2001. урадили у Тетову, Дебру и Арачинову. Наравно, на такав исход нећемо морати дуго да чекамо. Уследиће отрежњење многих тренутно застрашених или изманипулисаних суверениста, али ретерирања неће бити још много година. Да ли ће се и када ће се Црна Гора вратити у заједницу са Србијом – неизвесно је. Само је извесно једно: да ће тада бити територијално битно мања него што је то сада.

“Блеферендум” је био до сада најзлокобније дело мафијаско-посткомунистицке спреге мафије и једне скарадне власти која у Дјукановицу види гаранта свог продузетка у недоглед. Овај референдум, како је спроведен, представља олицење свега ста Црна Гора данас јесте: квази-дрзава која спаја најгоре елементе Титовог наследја и комунистицког тоталитаризма с једне стране и мафијаско-силедзијског наследја Ал Капонеа и Сомозе са друге. Србија није имала избора вец да призна независну Црну Гору као де фацто стање. Медјутим, Срби никада не треба да овај резултат прихвате и као легитимни резултат, јер је – понављамо – референдум био изманипулисан и украден. Украден је пре свега гласовима припадника албанске “дијаспоре” пореклом из Црне Горе из Малесије и Улциња који сада зиве у Цириху или Бруклину, при цему – да иронија буде веца – црногорским дрзављанима у Србији није било дозвољено да гласају.

Српска народна одбрана остаје на бранику српског заједниства, без обзира на изборне преваре и на пристрасност белосветских фактора. Српска историја траје вековима и трајаце. Немојмо зато третирати господина Дјукановица као вециту датост. Немојмо насести на присцу да је он сада однео историјску победу. У Црној Гори, да поновимо, имацемо веома брзо одвијање сценарија по матрици видјеној у Македонији 2001. Када се то деси, Дјукановицева позиција це бити битно уздрмана, а “благодети” независности прозрете.

Не, 21. маја 2005. Црногорци се нису одрекли Његоса. Ако одузмемо гласове Албанаца и Муслимана, схватицемо да су аутентицни, православни, словенски Црногорци, упркос медијском притиску и упркос томе да је Дјуканвиц контролисао и полицију и медије и локалне органе власти, у вецини гласали за опстанак заједницке дрзаве. Онима који су то упркос свему уцинили дузни смо и једно признање: свака им цаст, остали су достојни Његоса и својих предака.

СТО СЕ КОСОВА ТИЦЕ, свима је јасно да преговори не воде никуда. Албанци су спремни да разговарају само о ономе шта су Срби већ рекли да им неће дати, а то је независност. Када преговори неминовно дођу на мртву тачку, биће активиран већ припремљен план западних сила да обнародују „решење“ које су већ увелико припремиле, тј. независност обавијену у којекакве обланде „условљености“ поштовањем људских права итд. У том светлу треба гледати и на најаву посете Тадића и Коштунице Вашингтону.

Недавна иѕјава председника Буша указује да већ годинама основни правци америчке политике на Балкану одражавају континуитет Клинтоновог курса зацртаног пре више од једне деценије. Тај за Србе фатални континуитет дошао је до пуног изражаја том изјавом, као и чињеницом да став САД према Косову, трибуналу у Хагу, Републици Српској и низу других регионалних питања, већ годинама није предмет јавне дебате.

Све до недавно огромна већина Американаца, укључујући и добар део политичке, академске и стручне елите, била је неинформисана о карактеру и вероватним последицама такве политике, а пре свега импликацијама подршке Вашингтона независном Косову за глобални рат против тероризма. Многи утицајни Американци, међутим, пошто им се изложе извесне чињенице, сагледавају да је курс Клинтоновског континуитета не само морално неодбрањив, него да је пре свега штетан по америчке националне интересе.Нажалост, већина потенцијалних савезника Срба на послу супродстављања таквом курсу званичне Америке све до недавно није била мотивисана да активно наступи на вашингтонској сцени. Држава Србија на плану лобирања и информисања није учинила апсолутно ништа ни под Милошевићем ни под његовим наследницима. Албански лобисти имали су потпуно отворен простор за неометан рад.

СНО већ годинама указује да таквим курсом америчка страна неће придобити никакве симпатије у исламском свету, премда су таква очекивања већ годинама присутна у америчкој политици на Балкану. Притом, проглашењем независности био би прекршен сваки могући принцип међународног права. Профитирали би само Чеку, Харадинај и Тачи и други попут њих – дакле терористи и криминалци. Каква год била обланда покојног г. Ругове, маске су сада пале.. Упркос претварања о некаквим „гарантијама“ Србима, Ромима и осталима, њима евентуална „Република Косова“ не би дала ни најмању шансу за пуки опстанак, да о нормалном животу не говоримо.

Потребно је ово питање изнети на светлост дана и пред суд америчке јавности, ван закукуљеног гета наводних специјалиста за Балкан у Стејт Департменту попут Николаса Бернса и пар квази-независних института који, наравно, листом одобравају државну политику. Питање Косова треба да напокон буде стављено у шири контекст џихад-тероризма, угњетавања хришћана у регионима са муслиманском већином, борбу против трговине дрогама, белим робљем итд. Многи угледни припадници америчке јавне сцене су спремни да преиспитају свој однос према питању Косова, уколико им се оно представи на прави начин. Промена курса је могућа и ако Београд остане чврст, она може бити постигнута. Став СНО је да би подршка САД одвајању Косова и Метохијр од Србије и стварању једне нове независне муслиманске државе под влашћу терориста и криминалних елемената имала за последице:
1. елиминацију преосталог хришћанског живља;
2. јачање глобалног џихада и организованог криминала; и
3. подривање принципа владавине права у међународним односима.
То све не само што би било лоше за Србију, већ би било лоше и за САД.

Реално је ипак поставити питање, није ли можда прекасно да се заустави један наизглед незадрживи процес? Апсолутно није прекасно. Штавише, управо је стварање лажног утиска о „неизбежности“ независног Косова једно од оруђа којим поборници независности покушавају да усмере западну политику (па и политику Русије) ка једном злокобно лошем исходу, а да притом чак и званични Београд принуде на прихватање нечег сасвим неприхватљивог. Влада Србије мора да остане непопустљива у одбијању таквих притисака. Сви могући практични аранжмани за нормалан живот Срба, Албанаца, Рома и осталих могући су – али само под условом да Косово остане у саставу Србије. Чињеница је да огроман број муслимана живи у немуслиманским земљама и у свима њима њихови интереси су далеко боље заштићени него интереси хришћана који живе као мањина у земљама са муслиманском већином. Ово је правило за које није познат ни један једини изузетак.

Албанцима на Косову већ се нуди све шта могу пожелети – и шта су, уосталом, и имали пре него што су почели своју испрва политичку а затим и терористичку акцију у циљу постизања независности. Њихово одбијање свих тих понуда указује да се право питање не тиче квалитета живота обичних људи, већ се тиче питања да ли ће они у својим рукама имати полуге државне власти. Ово у пракси значи да ли ће имати „право“ да прогањају и уклањају сваки траг других заједница, као што је њихово досадашње понашање показало. У позадини албанског покрета на Косову је насиље: дајте нам шта тражимо, или ће бити хаос! А хаоса ће бити и ако добију то шта траже. . .

Та претња насиљем показала се до сада, нажалост, као ефективна, имајући у виду досадашњу неспремност „међународне заједнице“ да му се иоле озбиљно супродстави. Угађање насилницима само разбуктава њихове апетите. Међу многим џихадистичким покретима по свету – од Босне и Косова преко Чеченије и Палестине до Кашмира и Филипина, када је и где подилажење терористима, угађање и попуштање пред претњама насиљем уродило неким плодом? Питајте Израелце и чућете! Независношћу Косова и Метохије само би се додатно легитимизовао принцип да ако нека милитантна муслиманска мањина прибегне насиљу у већински немуслиманској земљи, онда та мањина добија „право“ да отцепи територију на којој ужива локалну већину и да на њој створи нову државу у којој немуслиманима више неће бити места. Такав исход био би у супротности са правом, правдом и моралом и зато не сме бити допуштен.

И на крају неколико речи о Хашком трибуналу. Велики руски писац Александар Солжењицин својевремено је описао Чеку као једину казнену институцију у историји људског рода која је у истим рукама спојила истрагу, оптужбу, хапшење, саслушавање, суђење и извршење казне. Оперативци Феликса Ђержинског имали су на располагању ничим спутане инструменте принуде, од затвора неограниченог трајања (без суда, наравно) до метка у потиљак. Wихове оптужбе биле су вазда идеолошки мотивисане, инициране и вођене. Резултати истраге и пресуда били су унапред зацртани у зависности од политичког профила оптуженог, а не од његових стварних поступака.

Солжењицинов цитат датира из времена када још није био створен Међународни суд за ратне злочине у бившој Југославији. Данас би највећи руски писац нашег доба несумњиво констатовао да у историји имамо не једну већ две институције са наведеним атрибутима. После краха крвавог цинизма у име дијалектичког прогреса човечанства, добили смо либерални цинизам у име универзалних људских права. У Хагу се пева постхумна ода Новог светског поретка црвено-црним тоталитаристима ХХ века.

Хашки наследници Чеке уздају се не у снагу закона већ топуза, па им и трагови сходно томе смрде. Током напада на Србију 1999, када су се чули усамљени али ипак незанемариви захтеви да Хашки трибунал поведе истрагу против лидера земаља чланица НАТО савеза због илегалног отпочињања рата, потпарол Северноатланског савеза Џејми Шеј одбацио је такве сугестије отвореним ставом да сам Трибунал постоји политичком вољом НАТО сила. Тако смо добили директно признање званичног представника НАТО савеза да постоји органска веза између носилаца глобалне моћи и Трибунала, веза како финансијска тако и политичка. То је дошло до изражаја још 9. маја 1996. када је између НАТО и Трибунала потписан “Меморандум о разумевању” којим је НАТО овлашћен да преузме улогу полиције Хашког трибунала са свим последицама које то носи.

Тачка 16. Повеље Трибунала каже да ће тужилац поступати независно и без упутстава ма које Владе. Међутим, сами творци Трибунала не претварају се да та институција може бити ишта друго него оруђе политичке вође северноатланских сила. Аутор Нацрта повеље Трибунала Мајкл Шарф тако је истакао да, “у очима многих унутар америчке администрације, Трибунал је корисно оруђе политике и јако пропагандно средство”: Оптужнице ће имати за сврху да изолују непожељне лидере дипломатски, вели он, и да учврсте међународну политичку вољу да се употребе економске санкције или сила. У истом духу “Wујорк тајмс” је јула 1999. јавио да “Вашингтон прети господину Драшковићу подизањем тужбе од стране Хашког трибунала због активности српске гарде, паравојне формације, у Хрватској 1991”. Г Драшковић је у међувремену постао, не по први пут, морално-политички подобан уцењивачима, па је и оптужба до даљњег ковертирана.

Када сами поборници хашке институције тако отворено говоре о њеној сврси и карактеру као оруђу политичких интереса, није за чдо што читав низ правних стручњака који немају личног, емотивног или етничког интереса на Балкану њега називају квази-судском фарсом (амбасадор Xејмс Бисет), политичким судом (Едвард Гринспен), бесправним инструментом воље разуларених моћника (сер Алфред Шерман), судом чије су оптужнице чисто политичке (Хамс Кехлер), средством спровођења политике (Кристофер Блек), правосудним огранком НАТО савеза (Кирстен Селарс), или пак пропагандним оруђем северноатланске алијансе (Мајкл Мандел). Да су ови западни аналитичари у праву произилази из чињенице да је Хашки трибунал почео да се бави Косовом и Метохијом управо у време припрема бомбардовања, а оптужнице у вези са Косовом подударале су се са ратом НАТО против Србије. Тадашња тужитељка Луиз Арбур подигла је оптужницу против Милошевића и четворице његових најближих сарадника у јеку бомбардовања, да би потпарол америчког Стејт дипертмента Xејмс Рубин брже-боље искористио ту оптужницу као постфестум оправдање за само бомбардовање.

Београд је у међувремену подлегао, при чему (не по први пут) сами Срби обављају посао за стране налогодавце. Намеће се суморан закључак да нема легитимног српског гласа који би хашком монструму могао да се супродстави; али он ипак није тачан. Наде има, ако се проблему приђе не са балканске, већ са једне далеко шире и политички смелије тачке гледишта. Хашки трибунал заснива се на негацији вековима негованог концепта правде и права, било у римској или англосаксонској варијанти. Ова чињеница јесте - и вазда треба да буде - камен-темељац сваке критике те монструозне институције. То што је он основан да би верификовао већ претходно зацртану политику тежње бриселско-вашингтонске осовине ка војно-политичком поразу Срба (истичемо: не Милошевића или његовог режима, већ Срба као целине) представља за многе жртве тог сценарија, тј. саме Србе, главни аргумент против ваљаности хашког концепта тарнснационалног правосуђа. Таква реакција је људски савршено разумљива и емпиријски богато поткрепљена. Са становишта политичког и медијског деловања у западном свету у циљу гашења хашке фарсе, међутим, такав је приступ погрешан.

Рушење кредибилитета хашког трибунала пред одређеним сегментима западног јавног и политичког мнења јесте могуће, али оно треба да буде засновано на позивању на интересе оних земаља чије владе га финансијски и политички подржавају, а не на препознатљиво српским аргументима. Конкретно, потребно је предочити конзервативним круговима САД - жестоко противним Међународном кривичном суду али за сада недовољно свесним паралеле те институције са Хагом - да хашка творевина уторе пут римској.

У Америци Срби имају много потенцијалних саговорника на тему опасности да подршком трибуналу у Хагу Стејт Департмент и Бела кућа легитимизују концепт МКС-а. Кажемо потенцијалних, јер им се у овом тренутку са српске стране нико не обраћа. . . А аргумената има у изобиљу, почев од изјаве саме Карле дел Понте, од пре шест година, да се прихвата хашког посла јер верује да се у Трибуналу утире пут глобалном систему транс-националног правосуђа које ће бити изнад свих националних суверенитета или законодавстава. Такве су речи права анатема за америчке републиканце, да о јужњачким протестантима не говоримо. Они неће реаговати на аргументе о неправди према Србима, али ће се и те како осетити побуђеним да делују када им се предоче потенцијалне последице усвајања хашког концепта за саму Америку. Хашка конструкција почива на лабавим ногама. Wихова неизвесна чврстина до сада није тестирана само зато што на Западу није било политичке нужде, а у Београду смелости и памети, да се то учини на прави начин. Касно ипак није. Крајње је време да буде ликвидиран.

Да резимирамо: западни свет није Балкану донео ни мир ни правду у последњих 15 година, нити ма када пре тога. Стога је садашње стање само привидно трајно, а у суштини крајње нестабилно. Пре или касније ће да сазру унутрашње и спољне прилике за неку нову поделу геополитичких карата, а тада српски народ мора бити спреман да одлучно приступи измени наметнутих му решења током катастрофалне последње деценије ХХ века. Трку треба издржати а притом не изгубити себе. Међутим, ако се не вратимо Видовдану наставићемо да умиремо, демографски, економски и духовно.

Само тим повратком, само обновом видовданског надахнућа, биће остварив основни, недељиви национални интерес Срба, а то јесте територијално, политичко, духовно и културно уједињење српског народа, на свим територијама које вековима настањује, у оквиру сопствене националне државе.

Право Срба на уједињење у сопственој националној држави у оквиру територија које настањују вековима, од Папука до Поповог Поља, од Глине и Гламоча до косовске Грачанице, остаје неприкосновено, без обзира на исход политичко-дипломатских игара великих сила вођених на Балкану током протекле деценије. То право остаје ваљано и без обзира на привремене измене демографске слике тих територија, створене геноцидним терором над српским живљем, у спрези са издајом посткомунистичких мутаната који, ево, владају Србијом и дан-данас, и то исто онако умешно и надахнуто као што су њихови бивши партијски другови њоме владали под Слободаном Милошевићем и под Јосипом Брозом.

Ако будемо верни Видовдану и следили његову поруку, то право ћемо уз Божју помоћ и остварити. Као што већ рекох са говорнице СНО, Јевреји су се два миленијума поздрављали са Догодине у Јерусалиму и тврдом упорношћу дочекаше тај дан. И Срби морају, ако треба исто толико дуго, надахнути Видовданом, верни честитом Кнезу Лазару, надахнути Милошем, да се поздрављају са Догодине у Книну, и Догодине на Гази Местану. Нека је слава и хвала видовданским мученицима чија ће ђртва Србима омогућити да тај свој сан и остваре!

АЛ КАИДА НА НАЈВИШЕМ НИВОУ, У БОСНИ И НА КОСОВУ

АЛ КАИДА НА НАЈВИШЕМ НИВОУ, У БОСНИ И НА КОСОВУ

ОПШТЕПОЗНАТЕ ТАЈНЕ ВЕЗЕ


Вести о сваком „најновијем снимку Бин Ладена” хитро и нашироко преносе на хиљаде медија широм света, почев од оних најмоћнијих. Међутим, таква покривеност је потпуно изостала у случају једне друге, изузетно важне вести која се тицала Бин Ладена. У питању је сведочење британске новинарке Ив-Ен Прентис пред Хашким трибуналом. У тренутку када је открила да је, заједно са новинаром „Шпигла”, видела Осаму Бин Ладена како улази у кабинет покојног лидера босанских Муслимана Алије Изетбеговића у новембру 1994. године, председавајући судија ју је нагло прекинуо, не дозволивши да доврши реченицу. Готово сви трагови о том исказу доцније су уклоњени. Шта нам показује дисциплиновани мук светских медија о том случају? Пише: др Срђа ТрифковићЏи­хад се на­ста­вља и рат про­тив Аме­ри­ке не­ће би­ти огра­ни­чен са­мо на Ирак, по­ру­чу­је Оса­ма Бин Ла­ден у јед­ном од сво­јих недавних сни­ма­ка. При том је вођа ал-Каиде обе­ћао да ни­ка­да не­ће би­ти ухва­ћен жив и – им­пли­цит­но не­ги­ра­ју­ћи би­ло ка­кве ве­зе из­ме­ђу Ал Ка­и­де и бив­шег ирач­ког ли­де­ра – оп­ту­жио аме­рич­ке сна­ге за „вар­вар­ска” де­ла у Ира­ку, упо­ре­ди­ва са они­ма ко­ја је по­чи­нио Са­дам Ху­се­ин. Де­ло­ви сним­ка об­ја­вље­ног на сај­ту по­ве­за­ном са Ал Ка­и­дом, пр­во­бит­но су еми­то­ва­ни на Ал Џа­зи­ри, ка­да је и ЦИА по­твр­ди­ла да глас за­и­ста при­па­да Бин Ла­де­ну. Вест о још јед­ном сним­ку Бин Ла­де­на, као и обич­но, хи­тро је пре­не­ло на хи­ља­де ме­ди­ја у Аме­ри­ци и остат­ку све­та. Та­ква по­кри­ве­ност је при­мет­но не­до­ста­ја­ла у слу­ча­ју јед­не дру­ге, мно­го ин­те­ре­сант­ни­је ве­сти ко­ја се ти­ца­ла Бин Ла­де­на, ве­сти ко­ја је или слу­чај­но пре­ви­ђе­на или сми­шље­но иг­но­ри­са­на од стра­не нај­ве­ћих свет­ских ме­ди­ја. У пи­та­њу је све­до­че­ње јед­не мо­је ста­ре по­зна­ни­це, бри­тан­ске но­ви­нар­ке Ив-Ен Прен­тис, ко­ја се зи­мус (3. фе­бру­а­ра) по­ја­ви­ла као све­док од­бра­не на су­ђе­њу Ми­ло­ше­ви­ћу у Ха­гу. Ни после седам месеци појединости о овом изузетно занимљивом случају нису познати јавности. Наиме, пред­се­да­ва­ју­ћи судског већа, су­ди­ја Па­трик Ро­бин­сон, из­не­на­да је пре­ки­нуо ње­но све­до­че­ње у тре­нут­ку ка­да је изјавила да је ви­де­ла Оса­му Бин Ла­де­на ка­ко ула­зи у кабинет по­кој­ног бо­сан­ског пред­сед­ни­ка Али­је Изет­бе­го­ви­ћа, у но­вем­бру 1994. го­ди­не. И пре не­го што је ус­пе­ла да на­ста­ви исказ, ту­жи­лац Џе­фри Најс је уло­жио при­го­вор и су­ди­ја Ро­бин­сон је пре­ки­нуо њено све­до­че­ње, на­звав­ши га „ире­ле­вант­ним”. Сва­ки ис­ку­сни ме­диј­ски про­фе­си­о­на­лац ви­део би ову вест као по­тен­ци­јал­ни ма­те­ри­јал за пр­ву стра­ну. Да ли се то за­и­ста до­го­ди­ло, да ли је за­и­ста Бин Ла­ден то­ком бо­сан­ског ра­та при­мљен у Са­ра­је­ву на нај­ви­шем ни­воу? Шта је за­пра­во он та­мо ра­дио? Ко­је су им­пли­ка­ци­је тог са­стан­ка, ако је до ње­га за­и­ста до­шло? Ко­ли­ко је сам све­док по­у­здан? И, можда нај­ва­жни­је од све­га, за­што је три­бу­нал за­у­ста­вио ње­но све­до­че­ње? Пр­ва па­жње вред­на чи­ње­ни­ца је да ни после седам месеци није доступан зва­нич­ни тран­скрипт све­до­че­ња го­спо­ђе Прен­тис. Сајт Ме­ђу­на­род­ног кри­вич­ног су­да за бив­шу Ју­го­сла­ви­ју и да­ље шту­ро на­во­ди да је „све­док Ив-Ен Прен­тис (но­ви­нар и ре­пор­тер то­ком ре­ле­вант­ног пе­ри­о­да) би­ла ис­пи­та­на од стра­не оп­ту­же­ног, за­тим уна­кр­сно ис­пи­та­на од стра­не Ту­жи­ла­штва и до­дат­но ис­пи­та­на од стра­не оп­ту­же­ног”. Из­во­ри бли­ски ти­му од­бра­не су не­зва­нич­но об­ја­ви­ли кра­так пре­глед ње­ног све­до­че­ња, у ко­јем се ка­же да је за­у­ста­вље­на на­кон што је из­ја­ви­ла да је, „док је че­ка­ла у Изет­бе­го­ви­ће­вом фо­а­јеу, за­јед­но са но­ви­на­ром Шпи­гла, ви­де­ла ка­ко се Оса­ма Бин Ла­ден до­во­ди у Изет­бе­го­ви­ћев ка­би­нет”. Ову тврд­њу ни­су де­ман­то­ва­ли ни суд ни са­ма го­спо­ђа Прен­тис. Кре­ди­би­ли­тет све­до­ка је по­твр­ђен ње­ном им­пре­сив­ном би­о­гра­фи­јом. Из­ве­шта­ва­ла је са Бал­ка­на за лон­дон­ски Ti­mes, као но­ви­нар на пр­вој ли­ни­ји – не као онај ме­диј­ски чо­пор из „Холидеј Ина” – и ри­зи­ко­ва­ла свој жи­вот под НАТО бом­ба­ма на Ко­со­ву 1999, када је њен возач погинуо а она била теже рањена. Ње­на ис­ку­ства су ре­зул­то­ва­ла јед­ном од нај­бо­љих књи­га о ра­то­ви­ма ју­го­сло­вен­ског рас­па­да, об­ја­вље­них на би­ло ком је­зи­ку. ЧУ­ДО­ВИ­ШТЕ КАО КУЋ­НИ ЉУ­БИ­МАЦ - Ве­за из­ме­ђу Изет­бе­го­ви­ћа и Оса­ме Бин Ла­де­на је већ ви­ше го­ди­на по­зна­та на­шим чи­та­о­ци­ма и не­ма по­тре­бе за до­дат­ним об­ја­шње­њи­ма. По­зна­та је и аме­рич­кој вој­сци: су­прот­но од званичне про­па­ган­де, „пред­сед­ник Изет­бе­го­вић и ње­го­ви сплет­ка­ро­ши из­гле­да да скри­ва­ју мно­го дру­га­чи­је на­ме­ре и ци­ље­ве”, за­кљу­чио је још 1995. пот­пу­ков­ник Џон Е. Среј у сту­ди­ји ра­ђе­ној за Центар за ис­тра­жи­ва­ње стра­них оружаних снага у Пен­та­го­ну (Про­да­ја бо­сан­ског ми­та Аме­ри­ци: ку­пац не­ка се чу­ва).Слич­не ин­фор­ма­ци­је су у сво­је вре­ме про­цу­ри­ле чак и у не­ким ma­in­stre­am ме­ди­ји­ма, у Ва­шинг­тон По­сту на при­мер, ко­ји је но­вем­бра 1995. го­ди­не из­ве­стио да „је­згро Бин Ла­де­но­ве мре­же на Бал­ка­ну пред­ста­вља­ју ве­те­ра­ни ел Муџахид бри­га­де, му­џа­хе­дин­ске јединице Ар­ми­је Бо­сне и Хер­це­го­ви­не”, ме­ђу ко­ји­ма су и „до­бро­вољ­ци из це­лог ислам­ског све­та чи­ји је про­лаз до Бо­сне ор­га­ни­зо­ва­ла Ал Ка­и­да“:„Ова је­ди­ни­ца се ис­ти­ца­ла сво­јом спек­та­ку­лар­ном су­ро­во­шћу пре­ма хри­шћа­ни­ма, укљу­чу­ју­ћи од­ру­бљи­ва­ње гла­ва за­тво­ре­ни­ци­ма уз скан­ди­ра­ње Ала­ху. El Mo­u­ja­hed бри­га­да је би­ла ра­сад­ник из ко­јег су се по Евро­пи и Се­вер­ној Аме­ри­ци ра­ши­ри­ли ме­ђу­на­род­ни те­ро­ри­сти. Бри­гад­ни ка­дар до­био је бо­сан­ско др­жа­вљан­ство и но­ве па­со­ше, баш као и сам Бин Ла­ден.“ То­ли­ко о то­ме да ли су Изет­бе­го­вић и Бин Ла­ден има­ли раз­ло­га за са­ста­нак. Оста­је са­мо јед­но не­раз­ре­ше­но пи­та­ње: За­што је суд цен­зу­ри­сао го­спо­ђу Прен­тис? Пре­ма све­му што зна­мо, Ме­ђу­на­род­ни кри­вич­ни суд за бив­шу Ју­го­сла­ви­ју је ква­зи-суд­ска по­ли­тич­ка ин­сти­ту­ци­ја ко­ја де­ла у скла­ду са же­ља­ма сво­јих до­на­то­ра. Мо­же­мо прет­по­ста­ви­ти да раз­лог цен­зу­ри­са­ња го­спо­ђе Прен­тис ле­жи у то­ме што аме­рич­ка вла­да, и на­кон свих ових го­ди­на, не же­ли да ње­на ве­за са ра­зно­ра­зним му­сли­ман­ским шти­ће­ни­ци­ма бу­де от­кри­ве­на.Упор­но при­кри­ва­ње ове ве­зе је 18. фе­бру­а­ра про­ко­мен­та­ри­сао и је­дан амерички кон­тра­о­ба­ве­штај­ни ана­ли­ти­чар, ко­ји се умо­рио од стал­них те­о­ри­ја за­ве­ре по­ве­за­них са Бин Ла­де­ном. „Мно­го не­га­тив­ни­је од ових спе­ку­ла­ци­ја,” пи­ше он, „је­су ве­о­ма ствар­не ве­зе из­ме­ђу Ва­шинг­то­на и ислам­ских џи­ха­ди­ста на Бал­ка­ну то­ком де­ве­де­се­тих го­ди­на”: „Из­ве­штај Ко­ми­си­је о 11. сеп­тем­бру на­го­ве­шта­ва ову везу спо­ми­ња­њем по­сто­ја­ња ће­ли­ја Бин Ла­де­но­ве мре­же у За­гре­бу и Са­ра­је­ву под велом до­бро­твор­них ор­га­ни­за­ци­ја. У ства­ри, аме­рич­ка вла­да се упу­сти­ла у ве­ли­ку тај­ну опе­ра­ци­ју убацивања ислам­ских бо­ра­ца на Бал­кан, добрим де­лом ве­те­ра­на ав­га­ни­стан­ског ра­та, све са ци­љем под­ри­ва­ња Ми­ло­ше­ви­ћа. ,Ем­бар­го на оруж­је’ ко­ји је на­мет­ну­ла аме­рич­ка вој­ска био је ма­ска за ову ак­тив­ност... На крају се Фран­кен­штај­но­во чу­до­ви­ште отр­гло кон­тро­ли свога твор­ца.” ЗА­БЛУ­ДЕ ДР ФРАН­КЕН­ШТАЈ­НА - Је­ди­на гре­шка у на­ве­де­ној тврд­њи је су­ге­сти­ја да се чу­до­ви­ште отр­гло кон­тро­ли. Упра­во су­прот­но: тво­рац се и да­ље на­да да ће об­у­зда­ти чу­до­ви­ште, на­чи­ни­ти га ла­ко упо­тре­бљи­вим по­пу­шта­ју­ћи и ла­ска­ју­ћи му. Исти тај из­ве­штај по­во­дом 11. сеп­тем­бра, на при­мер, твр­ди да Аме­ри­ка „бра­ни сво­је вред­но­сти” по­др­жа­ва­ју­ћи ци­ље­ве му­сли­ма­на ши­ром све­та: „Сје­ди­ње­не Др­жа­ве су бра­ни­ле, и бра­не још увек, му­сли­ма­не од ти­ра­на и кри­ми­на­ла­ца у Со­ма­ли­ји, Бо­сни, на Ко­со­ву, у Ав­га­ни­ста­ну и у Ира­ку. Уко­ли­ко Аме­ри­ка не би де­ло­ва­ла агре­сив­но да се­бе де­фи­ни­ше у ислам­ском све­ту, екс­тре­ми­сти ће ра­до ура­ди­ти тај по­сао за нас.” Вред­но за­па­жа­ња, исти из­ве­штај при­зна­је да је „при­прем­ни рад за ус­по­ста­вља­ње гло­бал­не те­ро­ри­стич­ке мре­же за­по­чет” (стр. 58) то­ком бал­кан­ског кон­флик­та де­ве­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка. А ипак, ко­ми­си­ја је за­вр­ши­ла из­ве­штај пре­по­ру­ком за про­ши­ре­ње про-ислам­ских ин­тер­вен­ци­ја на­лик оним у Бо­сни и на Ко­со­ву. Ова очи­глед­на ап­сурд­ност мо­ра би­ти раз­мо­тре­на у ши­рем кон­тек­сту. Пре­ма Џеј­мсу Џа­тра­су, ду­го­го­ди­шњем ана­ли­ти­ча­ру у Ре­пу­бли­кан­ском ко­ми­те­ту аме­рич­ког Се­на­та, мо­ра­мо по­ћи од тен­ден­ци­ја у аме­рич­кој гло­бал­ној по­ли­ти­ци ко­је ста­ју у јед­ну реч –хе­ге­мо­ни­ја: „Ово се не од­но­си са­мо на хе­ге­мо­ни­ју у Евро­пи кроз НАТО – ко­ја је има­ла спе­ци­фич­ну при­ме­ну у бал­кан­ским ин­тер­вен­ци­ја­ма–не­го и на та­ко­зва­ном ши­рем Сред­њем Ис­то­ку, што укљу­чу­је и Кав­каз и цен­трал­ну Ази­ју, у шта по­не­кад свр­ста­ва­ју и Бал­кан. Ши­ре при­ме­ње­но, то зна­чи да ми­шље­ње би­ло ко­је дру­ге си­ле, или мо­гу­ће ком­би­на­ци­је си­ла, не мо­же над­ја­ча­ти ми­шље­ње Аме­ри­ке на би­ло ко­јој тач­ки пла­не­те. Ва­жна ло­гич­на по­сле­ди­ца прет­ход­ног је на­пор да се ума­њи моћ од­ре­ђе­них ре­ги­о­нал­них си­ла, на­ро­чи­то Ру­си­је.” Те­жња за хе­ге­мо­ни­јом би­ла је и је­сте дво­стра­нач­ка, оту­да на­ста­вак гре­ша­ка на Бал­ка­ну. Не­сла­га­ње из­ме­ђу огром­не ме­диј­ске по­кри­ве­но­сти по­след­њег Бин Ла­де­но­вог сним­ка и пот­пу­ног из­о­ста­ја­ња то­га у слу­ча­ју ућут­ки­ва­ња го­спо­ђе Прен­тис у Ха­гу под­се­ћа нас да ни да­нас противтерористичка стра­те­ги­ја ни­је мо­гу­ћа без прет­ход­ног при­зна­ва­ња не­ка­да­шњих гре­ша­ка аме­рич­ке по­ли­ти­ке ко­ја је га­ји­ла те­ро­ри­зам.Осам го­ди­на тај­ног и јав­ног по­др­жа­ва­ња по­сто­ја­ња исла­ми­стима на Бал­ка­ну ад­ми­ни­стра­ци­је Клин­тон–Ол­брајт би­ле су мо­рал­на ка­та­стро­фа и де­бакл ме­ђу­на­род­не по­ли­ти­ке. Чи­ње­ни­ца да се овај де­бакл на­ста­вља и под Бу­шом по­ка­зу­је ка­ко кре­а­то­ри ме­ђу­на­род­не по­ли­ти­ке у Ва­шинг­то­ну, као давни Бур­бо­ни, ни­шта не уче и ни­шта не за­бо­ра­вља­ју.
АнтрфилеОзбиљна противтерористичка стра­те­ги­ја данас ни­је мо­гу­ћа без прет­ход­ног при­зна­ва­ња гре­ша­ка аме­рич­ке по­ли­ти­ке ко­ја је га­ји­ла те­ро­ри­зам. Осам го­ди­на тај­ног и јав­ног по­др­жа­ва­ња по­сто­ја­ња исла­ми­стич­ких кам­по­ва на Бал­ка­ну ад­ми­ни­стра­ци­је Клин­тон–Ол­брајт би­ле су мо­рал­на ка­та­стро­фа и де­бакл ме­ђу­на­род­не по­ли­ти­ке

БРАНЕЋИ КОСОВО СРБИ БРАНЕ СВОЈ КУЛТУРНИ ИДЕНТИТЕТ

БРАНЕЋИ КОСОВО СРБИ БРАНЕ СВОЈ КУЛТУРНИ ИДЕНТИТЕТ
Срђа Трифковић

Културни простор једног народа омеђен је људима а не граничним прелазима. Један народ може да вековима сачува тај простор и без матичне територије (Јевреји), или да га изгуби – и то под окриљем свих институција државе са сопственим националним предзнаком, као што се десило земљама Европске Уније.

У годинама које су пред нама Србима прети двострука опасност даљег сужавања „матичне територије“, преко Косова и Метохије, Рашке, Прешевске долине, северне Бачке и Хомоља до тачке када остаци њихове демографски и економски исцрпљене државе чине само оно на шта ама баш нико други не претендује.

Истовремено, биће захтевано да се приклоне тзв. пост.националним, мултикултурним обрасцима како би доказали своју зрелост за учешће у процесима европских политичко-економских интеграција. Носиоцима тих образаца свако даље постојање препознатљиво српског културног простора, заснованог на вредносним постaвкама св. Саве, Видовдана и часног крста, представља недопустив анахронизам.

Известан степен какве-такве српске политичке и економске аутономије, у сенци Европске Уније у коју Србија (на сопствену срећу) никада неће ући, још се и може толерисати – али културне никако. Ова чињеница одражава спознају припадника глобалне елите какав је релативни значај поменуте три сфере - политике, економије и културе - за опстанак идентитета једног народа. Култура је убедљиво најважнија

Тачност ове тврдње потврђује нам још увек постојећа држава под именом Немачка, која је и у наше време водећа економска сила Европе као и у претходних 135 година. Межутим, она је изгубила карактер и душу. Савремени Немац аморфни је држављанин Европске Уније, физички лоциран негде између Одре и Рајне а духовно у префабрикованим визуелним и звучним шаблонима глобалног села.

На дуге стазе последице Трећег Рајха ипак су биле најтеже за саму Немачку. Цех тзв. денацификације, после две генерације образовног и медијског инжењеринга, испостављен је у виду дегерманизације. Колективно преваспитани за грехе отаца Немци су одбацили и своје прадедове и претке пре њих, или су их напросто заборавили: тек сваки десети данашњи Немац зна понеки Гетеов стих напамет.

Ако је посао на Немцима тако темељито одрађен, елита Запада не без основа очекује да ће Срби бити далеко мекши орах, поготову што је у самој Србији нашла заговорнике става да оно шта они зову митском свешћу мора већ једном да устукне пред тзв. информатском свешћу. Само одбацујући терет митологизоване историје (Лазар, Милош, Чегар, Цер, Дража, Јасеновац...) и лечећи се од заблуде да су у ма чему осим у димензијама својих греха посебни, Срби могу да се унормале. Само такво прочишћење отвара двери Северноатланске алијансе, Европске Уније и свих других предуслова да напокон „почнемо да живимо као сав нормалан свет“.

Гласни и издашно финансирани заговорници српског преваспитавања нису нарочито оригинални. Тезе о српском реметитељству имају своје поборнике – прво крајем 19. века у Бечу, а данас свуда по западном свету - већ дуже од једнога столећа. У најновије време сажете су у хашку конструкцију новије српске историје, тзв. „заједнички злочиначки пројекат“ од Гарашанина до данас. Међутим, Срби имају дужност очувања своје културне самосвојности не само себе ради. Није арогантно допустити могућност да Срби буду буревесници европског опоравка, јер им је непријатељ имплицитно одао ту почаст непропорционалним ресурсима посвећеним њиховом уништењу.

Алтернатива је коначна српска предаја духу који је дивно описао француски писац Жан Распај у предговору другом издању Табора светаца из 1985. године: „Једна изузетно инвентивна цивилизација, способна да се суочи са изазовима трећег миленијума, пашће ако Запад не поврати своју душу, јер на свим нивоима – нације, расе, културе и појединца – душа је та која увек добија одлучујуће битке.“

Распајева дијагноза проблема задире у "монструозни карцином који је усађен у западну свест". Њени корени налазе се у губитку вере, у арогантном учењу које на Западу буја већ три века, да човек може да разреши сва питања свог постојања уз искључиви ослонац на свој ум, да он своју примарну лојалност дугује „човечанству“ а не некој привременој конструкцији званој „нација“, да децу из Уганде и Бангладеша треба да воли као и своју сопствену, да је содомија равноправна браку.

У српском културном простору за такве гадости места нема. Од њих српски идентитет треба одбранити по сваку цену. Одбрана Косова и обустава „евроатланских интеграција“ она је почетна цена коју би сваки Србин требало да прихвати са радошћу и олакшањем.

ТЕРОРИЗАМ, ЗАПАД И БАЛКАН

ТЕРОРИЗАМ, ЗАПАД И БАЛКАН

Почетком априла, у америчким књижарама појавила се нова књига Срђе Трифковића, Defeating Jihad (издавач: Regina Orthodox Press ). Ово дело, посвећено анализи актуелног „рата против терора“ администрације у Вашингтону и културолошким импликацијама „сусрета“ исламске и европске цивилизације у светлу евроамеричке идеологије мултикултурализма, већ је изазвало велико интересовање америчких читалаца, као и значајан медијски одјек. Треба поменути и занимљив детаљ да је др Трифковић, судећи према рејтингу на страницама водеће светске Интернет-књижаре, Amazon.com, само утврдио позицију најчитанијег српско-америчког аутора на енглеском говорном подручју, стечену својом претходном студијом о односима ислама и западног света, The Sword of the Prophet (Regina Orthodox Press, 2002). Преносимо део интервјуа Џејмија Глазова - уредника америчког FrontpageMagazine.com - са др Трифковићем поводом изласка из штампе књиге Defeating Jihad, и, у наставку, Трифковићеву анализу улоге глобалног џихада на Балкану.

Глазов: Пре него што се позабавимо Вашом књигом, за тренутак ћемо се дотаћи случаја Абдула Рахмана (Авганистанца који је прешао на хришћанство и тиме довео сопствени живот у опасност – прим.прев). Он је управо ослобођен и налази се у Италији. У чему је, по Вама, кључни значај овог случаја?

Трифковић: Тај случај је постао толико актуелан искључиво због присуства америчких трупа у Авганистану. Да је Рахман погубљен због „отпадништва“ Американцима пред носом, крах већ увелико фарсичне неоконзервативне фантазије зване „демократизација ширег региона Средњег Истока“ показао би се у још огољенијем облику него што то већ јесте.
С друге стране, када хришћане рутински угњетавају и убијају у истом том региону, у земљама које такође важе за искрене пријатеље и савезнике Сједињених Држава – конкретно, у Пакистану, Египту, па чак и у „секуларној“ Турској – о томе не чујемо ништа, нико не одржава бдења, нема протеста, нити понуда за азил. У Пакистану непрестано трају убиства, ендемска дискриминација и константно угрожавање хришћана – који су углавном сиромашни и чине само један проценат становништва у тој држави. Сваки спор хришћанина са муслиманом – углавном око земљишта – може се претворити у религиозни проблем. Хришћани рутински бивају оптуживани за „хуљење против ислама“, што је увреда која у Пакистану повлачи смртну пресуду, будући да ова земља има један од најоштријих закона против бласфемије у читавом муслиманском свету. Оптужбе за бласфемију могу се појавити и услед веома танких доказа – довољна је само часна реч једног човека против другог – а пошто су у питању по правилу речи муслимана против хришћана, исход је унапред познат.
У Египту, наводном пријатељу Сједињених Држава и другом највећем примаоцу финансијске помоћи из средстава америчких пореских обвезника, није осуђен нити један од убица 21 коптског хришћанина, у масакру у селу Ал-Кошех, јануара 2001, а масакри мањих размера трају и до данас.

Убиство католичког свештеника прошлог фебруара, у Трабзону, граду на црноморској обали у Турској, представља класични случај џихадизма. Оца Андреу Сантора погодио је, у цркви, са два хица из непосредне близине, младић који је викнуо Allahu akbar (Алах је велики!) пре него што је напустио место злочина. Овај случај нас подсећа да је Турска несумњиво неевропска држава, укорењена у дубоко непријатељски, антизападни етос. 1955, истамбулски хришћани су претрпели најгоре расно насиље у Европи након „Кристалне ноћи“. Само обратите пажњу на феноменални прошлогодишњи успех филма Долина вукова, Ирак, најскупљег остварења у историји турске кинематографије. Филм почиње интерпретацијом аутентичног догађаја: јула 2003: снаге америчких маринаца напале су штаб турских специјалних јединица у граду Сулијманија у Иаку, мислећи да су у питању ирачки герилци. Вашингтон се извинио због тог инцидента, али у филму је читава ствар приказана тако да изгледа као да је у питању намерна америчка завера. У наставку, заплет се ослања на следеће фикционалне елементе; Американци нападају џамију током вечерње молитве, убијају на десетине невиних на једној свадби (укључујући и малог дечака) и допуштају јеврејском доктору да уклони поједине виталне органе са тела затвореника у Абу Граибу, како би били продати у Њујорку – и Тел Авиву!
Али, вратимо се питању. Одличан извор представља књига „Поново прогоњени; истраживање антихришћанске нетолеранције у новом мученичком веку“ аутора Антонија Сочија (Antonio Socci). Сочи прилаже доказе да је у прошлом веку убијено око педесет милиона хришћана, из искључиво верских разлога. Само од 1990. наовамо, сваке године страда по сто шездесет хиљада хришћана, и то највећим делом од муслиманске руке, широм Трећег света: у Источном Тимору, Судану, Мауританији, Нигерији... Аутор изражава жаљење над чињеницом да „овај глобални погром над хришћанима још увек траје, али га углавном игноришу масмедији и хришћани на Западу.“
Постоје два паралелна, једнако занемарена, процеса у тренутној средњеисточној кризи; по свој прилици коначно нестајање остатака хришћанског света тог региона, након четрнаестовековног несигурног трајања под исламском влашћу, као и невероватна незаинтересованост пост-хришћанске, притајено христофобичне западне елите према изгледно потпуној пропасти хришћанства на Средњем Истоку.
За време британског Мандата Палестина је била званично хришћанска земља, а Витлејем је имао деведесет процената хришћанског становништва. Данас, тамошњи хришћани дословну нестају. У популацији од преко три милиона Палестинаца на Западној Обали, у Гази и у Источном Јерусалиму, живи мање од педесет хиљада хришћана. До 2020, неће постојати жива црква у земљи Христовој. Можда ће случај г. Рахмана допринети обраћању пажње и на ове тмурне податке.

Глазов: У Вашој новој књизи доносите закључак да је исламистичка претња Западу већа него икада. Можете ли то да образложите? Да ли то такође значи и да губимо рат против терора?

Трифковић: Губимо, без икакве сумње. После Стаљинграда, Немачка је била осуђена на пропаст, након Москве Наполеон је докрајчен, а исход битке код Гетисбурга уништио је сваку наду Конфедерације да промени ствари у своју корист. Таква тачка без повратка још увек није достигнута у погрешно названом глобалном рату против тероризма (Global War on Terrorism - GWOT). Треба нам свеобухватна стратегија одбране не само од мале елите џихадиста, него и против суштински агресивног, демографски вибрантног и идеолошки ригидног исламског покрета, покрета глобалних пропорција и светскоисторијског значаја. И као идеологија и као нацрт за радикалну политичку акцију, тај феномен се, својим динамизмом, енергијом и могућим последицама, не може поредити са било којим другим веровањем или идејом у данашњем свету. Он захтева промишљен и смео одговор, какав до сада није дат. Ми губимо рат због тога што западна елита не дозвољава да непријатељ буде именован. Невољност европских и америчких душебрижника да непријатеља назову правим именом, само је знак слабости која спречава било какав покушај стварања кохерентне стратегије.

Бин Ладенова мрежа можда и јесте нарушена од 2001 наовамо, а његовом идејом на много места руководе почетници и аматери, али он сам није могао ни да сања да ће свет, ни пуних пет година након 11 септембра, изгледати тако погодно за његове циљеве. Нова стратегија нам је и неопходна зато да би се та ситуација променила. Није могуће „победити“ у смислу елиминације самог феномена тероризма, али се може итекако напредовати до оне тачке у којој ће западни свет постати у значајној мери безбеднији, тако што ће се усвојити мере – превасходно дефанзивне мере – којима ће се опасност умањити до најнижег могућег степена. Победа не наступа америчким освајањем Меке, већ прекидањем америчке зависности од Меке – енергетска независност је императив! – и одвајањем Меке од Америке путем нове имиграционе политике, трезвено дефинисане и ригорозно примењене.

Интервју Џејми Глазов – Срђа Трифковић, посвећен књизи Defeating Jihad , може се у целини прочитати овде.

У наставку, доносимо српски превод чланка Jihad in the Balkans: Fresh Revelations, објављеног 6 априла на Интернет-страницама часописа Chronicles.
Џихад на Балкану: нова открића
Срђа Трифковић
Прошло је више од две године од мог последњег обимног чланка на тему Балкана као расадника џихада и тачно годину дана од како је Центар за међународне односе Института Рокфорд (The Rockford Institute’s Center for International Affairs) одржао међународне конференције о тероризму у Чикагу и Београду. Тешко да прође и један дан а да наш закључак о „Балкану као слабој тачки у глобалном рату против тероризма“ не буде потврђен новим доказима. Међутим, одбијање западне елите да се суочи са стварношћу није пољуљано, упркос аргумената који доказују супротно. Званична политика већине западних сила, оличена у ставовима према Босни и Херцеговини и Косову и Метохији, догматичнија је него икад у претпоставкама и све тврђа у спровођењу.
Најновији знак за узбуну по питању понашања балканских џихадиста, дао је Каталин Харнагеа, бивши директор румунске пост-комунистичке обавештајне службе (SIE). У ексклузивном интервјуу за лист Jurnalul National од 5 априла, он открива неке од интересантних детаља о умешаности џихад-терористичких група у бившој Југославији током 1990-их, али и о њиховом трајном утицају у том региону. Харнагеа је прво подсетио на пријатељство и повезаност Алије Изетбеговића са др Елфатихом Хасанеин-омал-Фатихом, чланом владајућег Националног исламског фронта у Судану. Он је био на челу тзв. Агенције за помоћ Трећем свету (Third World Relief Agency - TWRA), која је коришћена за кријумчарење оружја већ 1992. Бивши шеф румунске обавештајне службе тврди и да су амерички извори знали за везе између шеика Омах Абдел Рахмана, осуђеног због организовања првог напада на њујоршки Светски трговински центар (1993) и TWRA; па ипак, Американци су дозволили својим босанско-муслиманским штићеницима да неометано развијају своју повезаност са таквим структурама.
Више босанских муслимана је у директној вези са TWRA, укључујући Ирфана Љеваковића, једног од оснивача партије СДА и човека директно одговорног за довођење муџахедина у Босну и Херцеговину. Aлија Изетбеговић гарантовао је за Фатиха када је овај отварао рачун у аустријској банци Die Erste Osterreich Bank. Ова банка је недавно купила већински пакет водеће румунске банке Banca Comericiala Romana (BCR). Муслимани из Босне користили су рачун у банци за прикупљање и пренос новца намењеног куповини оружја... Њихове власти доделиле су пасош и самом Осами бин Ладену у босанској амбасади у Бечу 1993.
Детаљ око Die Erste Osterreich Bank је нов, док остале тврдње које је изнео Харангеа звуче познато. Неке од њих налазимо и у сведочењу Магнуса Рансторпа (Magnus Ranstorp) – експерта шведског Колеџа националне одбране (Swedish National Defense College) – пред америчком Комисијом за испитивање догађаја од 11 септембра Шведски стручњак упозорава да је присуство исламиста у Босни учинило тај регион привлачном капијом за улазак терориста у Европу. „Дошли су пре десет година и био је то први сигнал упозорења, ембрион онога шта је доцније прерасло у ал-Каиду у Европи“, изјавио је Рансторп децембра прошле године у разговору са Џеријем Кацом из Хјустон Кроникла. „Иранци подржавају те активности, а Балкан је постао раскрсница на којој се сусрећу и удружују исламске екстремистичке групе које се организују и по питању организованог криминала.“ Рансторп каже да добро организоване криминалне групе у региону снабдевају терористичке банде подацима о сигурним путевима кријумчарења људи као и лажним документима:
Људи који илегално дођу у Европу, угрожавају безбедност... Већином то јесу економски мигранти, али истовремено ту су и они који, путем организованог криминала, чине тероризам реалном опасношћу. Они се крећу у истим круговима и имају исте потребе. Уколико хоћете да угрозите терористе, морате угрозити њима пријатељско окружење, ланце организованог криминала и трговине људима.
Званичници из сектора безбедности разних земаља сада већ отворено говоре о „скривеном савезу између терористичких мрежа и криминалних банди које контролишу најфреквентније кријумчарске путеве Балкана како би терористима олакшали инфилтрацију у Западну Европу“, чиме регион постаје „рај за ал-Каиду.“ Ово упозорење илуструје прошлогодишње хапшење у Србији једног Мароканца оптуженог за саучесништво у терористичком нападу на мадридску проградску железницу 2004, у којем је погинуло готово 200 људи. Он се приликом хапшења враћао у Западну Европу.
Како се све ово уопште десило? Зашто Босна и Косово – до пре само две деценије слабо познати делови бивше Југославије – постају упоришта џихада? Да ли се то догодило случајно, или као резултат нечије злонамерне замисли?
Пре десетак година, оријенталиста Дарко Танасковић, у то време југословенски амбасадор у Анкари, наишао је на занимљиву брошуру у једној истамбулској антикварници. Био је то један стари пропагандни памфлет у издању неке од албанских емигрантских организација, са поједностављеном мапом Балкана на корицама. Зелена стрела на тој мапи, која се протезала од Турске и пролазила кроз делове Балкана насељене муслиманима (Тракија, Македонија, Косово, Санџак, Босна), пресецајући успут ланац „неверничке“ одбране, победносно је врхом уперена ка северозападу, према самом срцу Европе. Ова геополитичка идеја, већ деценијама позната као Зелена трансверзала и међу заговорницима и међу опонентима исламског упада у Европу, на тој илустрацији приказана је просто али веома сугестивно. „Био сам фасциниран овим концептом“, каже др Танасковић, „премда сам сматрао да не може бити од велике помоћи у разумевању феномена ислама на Балкану.“
Када је започео процес дезинтеграције Југославије, почетком 1990-их, већина западних аналитичара је тезу о „зеленој трансверзали“ објашњавала као незграпну антимуслиманску теорију завере, коју заговарају углавном српски националистички интелектуалци. Онда је дошао Хантингтонов чланак „Сукоб цивилизација?“ а потом и његова истоимена књига. Заговорници тезе о Зеленој трансверзали поздравили су Хантингтонове закључке, јер је управо он користио рат у Босни и Херцеговини (1992-95) као кључну илустрацију тензије дуж хришћанско-муслиманских тектонских напуклина. Насупрот том приступу, творци происламске политике Вашингтона у Босни и на Косову инсистирали су на ставу да је подршка балканским муслиманима најбољи начин да Сједињене Државе задобију наклоност у исламском свету.
Теорија о „Зеленој трансверзали“ задобила је нови легитимитет, барем у делу Европе ван енглеског говорног подручја, после 11 септембра (нпр. Laura Iucci: “La Bosnia resta un serbatoio di terroristi”, Limes No 6-2003). Сада је већ тешко оспорити тврдњу да је радикализација ислама на Балкану – намерно или не –плод потеза „међународне заједнице“ током југословенске кризе. Штавише, „ако циљ западне политике на Балкану није био стварање Зелене трансверзале,“ додаје Танасковић, „онда није питање због чега, него како су се учинци те политике тако парадоксално подударали са стратешким тежњама панисламизма, укључујући његове екстремне, па и терористичке манифестације.“
После 11 септембра „ништа није требало да буде као раније“, али је политика Сједињених Држава на Балкану необјашњиво задржала свој происламски печат, тако истрајно утиснут током 8 Клинтонових година у Белој кући. У међувремену, Зелена трансверзала је „узнапредовала“, од наводно параноидне исламофобске пропагандне смицалице у демографску, социјалну и политичку реалност. Зашто је радикализација ислама на Балкану још увек прећуткивана, пре свега у САД?
Проф. Танасковић сматра да би одговор на ово питање допринео објашњењу како је уопште било могуће да се на Балкану подударају тежње радикалног ислама и водећих западних демократија. Апсурд овог ad hoc регионалног савезништва доказао се својим крајњим резултатом: појављивањем евидентно „слабе карике“ на првим линијама рата против тероризма. Улога Америке у проблематично толерантном односу Запада према екстремистичком исламизму на Балкану није последица недовољне информисаности. Унутар вашингтонских кругова твораца америчке политике присутна је спознаја чињенице да се Балкан налази на „првој линији“. Амерички извори признају да балкански региони у којима муслимани чине већину прерастају у тачке присуства „исламистичке интернационале“ и терориста. Па ипак, наглашава Танасковић, кад год се суоче са питањима о постојању и величини исламистичке претње тероризма на Балкану, западни званичници упорно избегавају одговор:
Они не оспоравају постојање симптома исламиског екстремизма и тежње терориста да се инфилтрирају на Балкан, али то, као по правилу, истог часа релативизују изјавама да није угрожена политичка и безбедносна равнотеже на Балкану, нити западни витални интереси. Затим следи мантра о проевропској оријентацији секуларизованих балканских муслимана, са оптимистичким закључком да ће убрзани процес европских интеграција читавог региона сузити простор радикалном исламизму, док такве тенденције коначно и саме не ишчезну. Невоља са овом политички коректном реториком није у њеној потпуној неоснованости, већ у томе што она, протоком времена, све мање одговара стварности. Већина балканских муслимана јесте номинално проевропска, али како они сами доживљавају своју европску перспективу? Да ли су на путу да у Европу уђу још тврђе посвећени исламизму?
Иста сумња, додаје Танасковић, постоји и по питању званично секуларне Турске. Питање постаје актуелно зато што су, по први пут након Ататурка, декларисани исламисти заузели позиције политичке моћи у Анкари: „Да ли су и ови „умерени“ исламисти такође проевропски опредељени, пошто се свим силама труде да уђу у ЕУ? Какви Европљани ће бити Турци, и како ће изгледати ЕУ са Турском у свом саставу?“ Основна мањкавост западног приступа питању „новог балканског ислама“, закључује Танасковић, јесте наивна вера у привлачну моћ секуларизације: „Растући раскорак између стварности ислама на Балкану и западног самозадовољства, заиста збуњује. Каква је то тактика у оквиру глобалне стратегије против тероризма? И због чега се тако догматски примењује само на балканској позорници?“
Умешаност Клинтонове администрације у ратове на Балкану, добар је пример изневерених очекивања да ће повлађивање исламским амбицијама у рубним регијама поправити позицију Сједињених Држава у очима исламског света као целине. Ова теза је поникла пред крај председничког мандата Буша старијег, када је његов в.д. државног секретара, Лоренс Иглбергер, рекао да је амерички циљ у Босни одборовољење муслиманског света и неутрализација перцепције Америке као антимуслиманске земље у периоду после првог рата против Ирака. Као резултат тако конципиране политике, данас Балкан прераста у упориште терориста а да Америка није ништа добила заузврат. Дослухом између исламских терориста и криминалних банди на Балкану, развила се криминално-џихадистичка мрежа која кријумчари људе (махом муслимане) у Западну Европу. Иста мрежа снабдева и највећи део западног тржишта хероином, посебно оним аванистанског порекла. Трговину контролишу углавном албански муслимани, док муџахедини обезбеђују логистику.
Проблем исламског тероризма у Југоисточној Европи неће се решити уколико се не приступи темељној ревизији политичке карте Балкана. Она би требало да се заснива на подели Босне на три у потпуности аутономна, етнички заснована кантона и на децентрализацији Косова, уз ускраћивање независности покрајине. Алтернатива том приступу јесте толерисање црне рупе безакоња са центром у Приштини и даљи развој симбиозе муслиманског естаблишмента у Сарајеву са носиоцима исламског радикализма.
Уместо да препоручи радикалан преокрет на Балкану, америчка Комисија о 11. септембру је у свом Извештају истакла да су „Сједињене Државе штитиле, и још увек штите, муслимане од тирана и криминалаца у Сомалији, Босни, на Косову, у Авганистану и Ираку. Ако Сједињене Државе не буду агресивно деловале у циљу сопственог дефинисања у исламском свету, екстремисти ће то радо учинити уместо нас“ (стр. 377). Интересантно, у истом извештају се признаје да је, делимично и у контексту балканског конфликта 1990-их, „створен темељ истински глобалне терористичке мреже“ (стр. 58). Упркос томе, Комисија је у закључном делу препоручила наставак происламских интервенција по свету, налик на оне у Босни и на Косову.
Таква политика мора бити преиспитана. Ако Америка настави са подстицањем муслиманске виктимолошке психозе оличене у миту о „геноциду“ у Сребреници, биће створено политичко гориво које мотивише нове бомбаше-самоубице. Уколико рат против тероризма има икаквог смисла, овакав приступ мора бити ревидиран из темеља. Повлађивање глобалном џихаду, на Балкану или било где другде, није само злочин; што је још горе, то је грешка!

ЗАПАД И ЦРНА ГОРА

Л Е Т О П И С МАТИЦЕ СРПСКЕ
Год. 182, Књ. 477, св. 3 (Март 2006), стр. 440-447



СРЂА ТРИФКОВИЋ


ЗАПАД И ЦРНА ГОРА: РЕАЛПОЛИТИКА
И ПОСТМОДЕРНИ ИДЕНТИТЕТ


Естетска и емотивна склоност брковићевском поигравању стварношћу није једино, па ни најважније објашњење за симпатије које црногорски суверенисти уживају на обе стране Атлантика. Постоји и читав низ „реалполитичких“ разлога због којих Мило Ђукановић већ целу деценију ужива дискретну али вазда осетну подршку западних влада, политичких кругова и личности.
Рани раздор на линији Београд-Подгорица (1995-97) изазван је покушајем тандема Милошевић-Марковић да лансира ЈУЛ на целој територији тадашње СРЈ. Одбијање Мила Ђукановића да подржи промовисање нове партије у Црној Гори (и да себи тако од готовог прави вересију) није имало идеолошку већ прагматичну позадину. То одбијање, међутим, изазвало је неверицу и бес у Толстојевој 33. Уследио је Милошевићев неспретан покушај да премијера улони са сцене преко тромог и политичким триковима далеко мање вичног Момира Булатовића.
Две године и десетак хиљада украдених гласова касније, Ђукановић је изашао из клинча са Булатовићем као победник. Његов конфликт са Милошевићем започео је као и сваки други унутарпартијски лом: као сукоб око власти и моћи. Завршио се, како то већ код другова бива, као идеолошка шизма, чије су контуре испрва оцртане у Ђукановићевом интревјуу београдском Времену 1996. После тог потеза он на неколико година постаје и миљеник дела београдске опозиције. Он сам, међутим, није био у искушењу да себе види као изазов Милошевићу на нивоу заједничке државе. Његови су домети и амбиције вазда били усмерени на терен који је добро познавао и њиме све успешније манипулисао.
У првој фази сукоба Запад није похитао да Ђукановића отворено подржи. Не заборавимо да је у лето и јесен 1995. Милошевић себи зарадио лепе поене у Вашингтону. Саучествовао је у ликвидацији РСК (мај-август) а потом у Дејтону без роптања је дао много више него што је очекивано или тражено – цело Сарајево, Горажде са коридором, Брчко – тако да је и Ричард Холбрук био пријатно изненађен његовом кооперативношћу. И 1996. године та је кооперативност сматрана битном за смиривање балканских духова по мери Вашингтона и Брисла. Када су му се наизглед уздрмале позиције, у време протеста широм Србије после крађе локалних избора крајем године, гласило америчког естаблишмента Њујорк Тајмс изразило је забринутост могућношћу Милошевићевог пада у незаборавном уводнику, 28. новембра 1996. У њему је до не тако давни балкански касапин (из уводника истог листа 15. априла 1992.) нагло промовисан у „потребног партнера“. Док су трајали улични протести није било упутно додатно га слабити јавном подршком Ђукановићу, чија превага над Булатовићем ионако још није била извесна.
Већ следеће, 1997. године, клима се постепено мења. Наступа друга фаза Ђукановићеве еволуције, која траје до октобра 2000. Како је дедињски партнер губио на употребној вредности (а да тога није ни свестан), како се припремала нова подела карата за косовску партију, тако је Запад напокон „открио“ Мила Ђукановића. По кратком поступку један професионални апаратчик, који је са партијске функције са 29 година ускочио право у премијерску фотељу, добија придеве прозападног реформисте, савременог, динамичног лидера, поборника тржишних реформи – једном речју, постаје сушта супротност Милошевићу. Толерише му се захуктали трансјадрански дувански шверц, који једним делом крпи буџетске рупе а другим помаже раст режимске олигархије блиско повезане са бизнисменима типа Ћира Мацареле, Франћеска Прудентина, Ђерарда Куома, Филипа Месине и Санта Вантађата.
Крајем 90-тих Ђукановић добија логистичку подршку западних саветника, а пристижу и издашне донације западних влада. Црна Гора долази на друго место у свету по висини америчке помоћи по глави становника, одмах после Израела. Средства из Вашингтона делимично иду директно у буџет, нпр. за покриће пензија или за хитну куповину електричне енергије, а делимично за финансирање невладиног сектора који постаје сразмерно значајан послодавац на подгоричкој сцени – и чији су пројекти и програми скоро без изузетка били наклоњени суверенистима. Почетком 2000. збир инјекција ликвидности из САД и ЕУ достиже сто милиона долара. Тиме се Ђукановићу олакшава стварање огромне полицијске структуре са паравојним потенцијалом, финансирање масивног државног апарата (чији припадници и чланови њихових породица развијају осећај зависности од режима) и јачање контроле над медијским простором. Истовремено његова реторика, премда још увек усмерена на политичке разлике са Милошевићем, све више помиње и наводне структурне некомпатибилности Црне Горе и Србије.
Сходно промени акцената мења се и наступ пред страном јавношћу. Трговинско представништво Црне Горе у Вашингтону, које је 1996. отворио Ратко Кнежевић, испрва је ангажовало професионалног лобисту Џека Абрамова да промовише ново, реформско лице Ђукановића. (Да се сродне душе препознају можемо закључити и из чињенице да је г. Абрамов фебруара 2006. пред судом у Вашингтону признао кривицу по три тачке федералне оптужнице за крађу и превару, у корупционашким аферама које немају везе са Црном Гором.) Са Рачком, Рамбујеом и почетком бомбардовања Србије, лобистички фокус у САД пребацује се на пројектовање имиџа Црне Горе као дистинктне војно-политичке и историјске целине у односу на Србију и као потенцијалне следеће жртве Милошевићеве агресије. На домаћем терену Ђукановић се још увек уздржавао од јавног и безрезервног опредељења за суверенистички курс, али је заговарање те опције препустио медијима и функционерима нижег ранга.
Са падом Милошевића 5. октобра 2000. наступа трећа фаза Ђукановићеве еволуције, фаза која траје до данас. Одлазак са сцене дотадашњег персонализованог изговора за раздвајање Црне Горе од Србије ставио га је пред дилему. Изискивао је или почетак потраге за стварно функционишућим моделом заједничке државе, или пак отворено приклањање тврдо сепаратистичком курсу. Ђукановић се определио за ово друго, неумитном логиком политичких, финансијских и личних интереса олигархије коју он сам оличава и чијем је настанку допринео. Ти интереси изискују стварање суверене државне структуре, неподложне механизмима правне регулативе који би били независни од воље трајних носилаца политичке моћи.
Наведена мотивациона структура Ђукановића и његовог окружења створила је политички миље у коме циљ суверености више није питање политике (што је било оличено у слогану „не можемо више да чекамо Србију да се ослободи Милошевића“) већ судбине: два смо света. У тој визури Црногорци не само да нису Срби, бивши или садашњи, већ су од Срба били вазда угњетавани и од Србије су још увек угрожени.
Еволуција вредносних поставки суверенистичког пројекта после 5. октобра 2000. тако је малтене неумитно наметала окретање идеолошком наслеђу Ива Пилара („Suedland“) и Савића Марковића Штедимлије, уз све већи ослонац на до тада релативно маргиналне теоретичаре дукљанске верзије црногорске „етногенезе“, историје, културе, језика и духовности.
Нови курс, који није уживао подршку Европске уније у тренутку када је превасходни циљ Брисела био стабилизација постмилошевићевске власти, захтевао је и нове облике наступа пред светом. Изискивао је придобијање лобистичко-пропагандне подршке заговорника тврде србофобије у спољном свету, пре свега у САД, који су своју технику и арсенал усавршавали од Дубровника и Вуковара у јесен 1991, преко Босне 1992.-95, до Косова у пролеће 1999. Та подршка није изостала од оног тренутка када је Ђукановићевим саговорницима постало јасно да је овог пута заиста спалио мостове за собом и да је отворено антисрпска опција постала његово стратешко опредељење.
После 2000. у подршци том опредељењу посебно је значајну улогу имао финансијски снажан албански лоби и његова пропагандно-аналитичка инфраструктура коју је предводио др Јануш Бугајски из Института за стратешке студије у Вашингтону, творац фантомског Форума за америчко-црногорска политичка питања основаног октобра 2001. На Капитол Хилу Ђукановићева ствар је могла да се ослони на екипу активних и од албанске заједнице издашно помаганих законодаваца. Конгресмени Елиот Енгел, Хенри Хајд и Том Лантош, сенатори Мич Меконел и Џозеф Либерман, од тада су бивали радо виђени гости у Подгорици и поуздани поборници суверене и независне Црне Горе на вашингтонској политичкој сцени.
Премда је албански лоби као и до тада наставио да захтева регионализацију Црне Горе и аутономију за територије са албанском већином или плуралитетом (Тузи, Улцињ, Плав, Гусиње, Рожај), оштрина реторике је после 2000. била ублажена и прилагођена захтевима тренутка. Неки албански активисти и даље су били веома оштри у осудама наводне дискриминације власти у Подгорици против припадника албанске мањине, нпр. Ширли Клој-Диогарди у извештају Албанско-америчког грађанског савеза из августа 2003.
Превагнула је линија политике као уметности могућег, коју је са посебним жаром заступао незаобилазни др Бугајски, са ставом да питање уставно-правног статуса Албанаца у Црној Гори треба оставити за касније, јер подршка Ђукановићевом суверенистичком курсу у овом тренутку представља превасходни национални интерес албанске заједнице у целини. Такво је опредељење и превагнуло у албанско-америчкој заједници, за шта постоје три главна разлога:
- Због слабљења међународно-правне подлоге Резолуције СБУН 1244, која се доводи у питање у случају распада државне заједнице и тиме олакшава постизање консензуса „међународне заједнице“ о независности Косова и Метохије;
- Због лакшег остварења дугорочних регионалних геополитичких тежњи Албанаца у будућој независној Црној Гори, тежњи које могу ићи далеко ван посебног статуса појединих постојећих или будућих општина – по рецептури мешавине насиља и политичког притиска која је успешно примењена у Македонији 2001; и
- Због даље фрагментације српског етничког и културног простора, која је виђена као инхерентно пожељан национални циљ албанске нације.
У редакцији др Бугајског, пољско-америчког православофоба формираног по моделу старијег, познатијег и утицајнијег др Бжежинског, Ђукановићева „нарација“ за спољну употребу добија своју зрелу неодукљанску форму са објављивањем брошуре „Аргументи за независност Црне Горе“ (The Case for Montenegro’s Independence, 2001.). Та се аргументација у наступима црногорских званичника пред страним аудиторијумима од тада није битно мењала. Њене претпоставке изнете су у формату једне наизглед вредносно неутралне стручно-аналитичке студије, засноване на неспорним чињеницама, а све притом под етикетом Центра за стратешке и међународне студије. Тиме је изразито пристрасан, лобистички дискурс др Бугајског пред необавештеним корисником материјала требало да добије додатни привид аналитичке непристрасности.
Од самог почетка пада у очи упорна тежња аутора да идентификује владу у Подгорици са црногорском државом и нацијом, нпр. у тврдњи да „тежње Црне Горе за обновом независности имају дубоке историјске корене“:
Црна Гора је имала најдужи период непрекидне државне независности на Балкану, почев од 9. века. Опстала је као суверена држава кроз скоро 500 година отоманске доминације регијом. Земља је насилно инкорпорирана у прву Краљевину Југославију 1918. и није имала много прилике да одлучује о својој судбини све до демократских промена 1990-тих.
„Црна Гора је решена да раскрсти са политичким експериментима попут федерализма“ који се показао безуспешним, наставља Бугајски, као и стално спорење са Србијом око права и надлежности. “Чист расцеп“ би обема странама био у интересу, а поготову Црној Гори која не жели више да буде талац унутарсрбијанских политичких и идеолошких борби које њу не интересују јер је годинама испред Србије по темпу реформи и реструктурисања.
Потом долази претња насиљем. Непостизање независности, упозорава Бугајски, изазваће низ негативних последица: „пораст фрустрација, горчине и гнева“, уз могућност нових унутрашњих сукоба и пораст сукобљених национализама, као и радикализацију албанских и муслиманских заједница у Црној Гори, које огромном већином подржавају независност. Пренебрегавајући потпуно супротно искуство Македоније аутор потом тврди да ће независност „ојачати њихово поверење у нову државу и лојалност њој, што може бити подржано прецизно фокусираним програмима стране помоћи“.
Што се тиче припадника српске мањине који, упркос понудама власти, одбију да буду „ангажовани“ и интегрисани у структуре нове државе, проблема неће бити: „Црна Гора је створила ефикасне полицијске снаге и судски систем који могу да сасвим ефикасно изађу на крај са изазивачима немира и етнички немири су крајње мало вероватни. Штавише, Црна Гора је модел етничке коегзистенције у немирној регији“. Највећа препрека из Београда долази услед одбијања српских националиста попут Коштунице да се помире са постојањем црногорске нације и државе. Независна Црна Гора имаће стога благотворан ефекат не само као симболично стављање тачке на Југославију, „већ и као начин уклањања кључне премисе јужнословенске заједнице под српском контролом“. На спољнополитичком плану, вели Бугајски дајући на вољу својим етничким предрасудама, то такође значи ослобађање Црне Горе од тежње Београда за евентуалним тешњим везама са Русијом, јер „Црна Гора не жели еквидистанцу између Запада и Русије“, она се безрезервно опредељује за припадништво Западу. С друге стране, непостизање независности Црне Горе могло би да подстакне радикализацију Србије:
Националисти ће тврдити да се тренд напокон преокренуо и да се „велика Србија“ више неће смањивати. То може довести до захтева да се Косова (sic!) и пола Босне поново прокључе некој већој „Југославији“. Ово би, наравно, имало директне последице по Хрватску, Албанију, Македонију и друге околне земље које имају разлога да страхују од поновног буктања српског национализма.
На длаку су истоветни кључни аргументи тзв. Хелсиншког одбора за људска права у Србији (Људска права и колективни идентитет: Србија 2004). Независност би отворила простор за развијање бољих односа са суседима јер „Црна Гора је оријентирана (sic!) на укидање војске“. Њоме би се неутралисао утицај српских националиста, а посебно Српске православне цркве као милитантног носиоца великосрпске националистичке идеологије. Ти кругови не мирују: „будући да је од бивших југословенских република којима је тежио да доминира, Београду остала само Црна Гора, те су тенденције не само присутне већ и појачане“ уз тежњу великосрба да „софистицираним средствима и притисцима на Подгорицу покушавају да еманципаторске, демократске и европске процесе у Црној Гори зауставе и од ње направе српску провинцију са изласком на море“. С друге стране,
Да би се дошло до стабилне и проевропске Србије, мора се „измаћи тепих“ испод ногу српском национализму. За очекивати је да ће Европска унија брже сагледавати такав реалитет и фактицитет, те да ће, попут економског, и на политичком плану признати право Црној Гори на „два колосека“.
Премда је горњи документ објављен у Србији, очигледно је не само из његовог стила, духа и аргументације већ и из недовољно вешто прикривених језичких рогобатности да је настао у постојбини др Ива Пилара, теоретичара црвенохрватске Дукље познатијег под псеудонимима L. von Südland или Florian Lichtträger.
Тек са успостављањем антагонистичке дистанце према Србији и српству као основи свог суверенистичког пројекта Мило Ђукановић напокон себи придобија благонаклоност доминантних елита западног света. Определивши се за дукљански мит он је пригрлио постмодерни културни образац заснован на контра-реализму: ми нисмо оно шта „објективно“ јесмо (порекло, наслеђе, традиција, колективна сећања), већ оно шта желимо да будемо. Носиоцима постмодерних образаца свако даље постојање препознатљиво српског идентитета Црне Горе, заснованог на предмодерним (култним) вредносним постaвкама и сензибилитету, представља недопустив анахронизам.
Премда културтрегери глобалне постмодерне такво признање Србима никада неће отворено упутити, опстанак таквог простора њима додатно представља сметњу и као могући извор субверзије у срединама где је глајхшалтунг наизглед приведен крају. Допустити опстанак неког културног просторчића у коме црногорски Срби као Бећковић или Вуксановић бивају објављивани, читани, па чак и награђивани, поред живих, здравих и за сваки задатак орних Албахарија и Арсенијевића, недопустиво је, баш као што је недопустив неометани опстанак Астериксовог села у сенци римских гарнизона.
Мило Ђукановић је направио избор који има судбински карактер. Везао је своје монтенегринство за тезу о великосрпском реметитељству, тезу која има своју бечку, берлинску, ватиканску, британску и америчку варијанту већ дуже од једнога века. Приклонио се хашкој конструкцији новије српске историје као „заједничког злочиначког пројекта“ од Гарашанина до данас. Његова варијанта црногорског идентитета неминовно завршава у усташтву: Срби су генетски склони колективној психози у чијем је корену опседнутост култом (крст часни, Милош, Лазар, Косово, Видовдан, царство небеско, итд.) који је неспојив са постмодерним идентитетом.
Ђукановићев пројекат не може бити дугорочно успешан јер почива на лажи, баш као што и бриселска Европа почива на лажи. С обзиром да припадају Европи – за шта је неприпадање бриселској карикатури Европе битни предуслов – Срби у Црној Гори ће успешно очувати своју културну самосвојност не само себе ради. Они то дугују и својим европским сродницима, којима у огромној већини можемо само пожелети да им Господ опрости јер не знају шта чине. Није арогантно допустити могућност да Срби буду буревесници европског опоравка, јер им је непријатељ имплицитно одао ту почаст невероватно непропорционалним ресурсима посвећеним њиховом уништењу.
Алтернатива том макар закаснелом опоравку је крај Запада, његова коначна предаја духу који је описао Жан Распај у предговору другом француском издању Табора светаца из 1985. године: „Једна изузетно инвентивна цивилизација пашће ако Запад не поврати своју душу, јер на свим нивоима – нације, расе, културе и појединца – душа је та која увек добија одлучујуће битке.“ Распајева дијагноза проблема задире у "монструозни карцином који је усађен у западну свест". Њени корени налазе се у губитку вере и у арогантном учењу које на Западу буја већ три века, да човек може да разреши дилему свог постојања уз искључиви ослонац на свој интелект, да он своју примарну лојалност дугује „човечанству“ а не некој привременој конструкцији званој „нација“, да децу из Уганде и Бангладеша треба да воли као и своју сопствену, да је содомија равноправна браку а „поезија“ Маје Ангелу равноправна Дантеу и Пушкину.

ХРОНИКА НАЈАВЉЕНЕ СМРТИ: СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ (1941–2006)
Историја и трагедија
„Да, животни пут Слободана Милошевића заиста има карактер Шекспирове творевине. Сви елементи су ту: амбиција, понос, моћ, насиље, злокобно утицајна жена, манипулације, дволичност, изазивање судбине, пад, освешћење, стоичко па и херојско ношење са злим силама, постхумно искупљење. И dramatis personae и сценски захват су колосални. У народу свиклом да производи више трагедија него што може да издржи, трагедија звана Слободан Милошевић нема премца”
Пише: др Срђа Трифковић*

Већ два и по ми­ле­ни­ју­ма европ­ски чо­век не­гу­је тра­ге­ди­ју као умет­нич­ку фор­му ко­ја ја­сно ар­ти­ку­ли­ше основ­не про­бле­ме ње­го­вог по­сто­ја­ња и од­ра­жа­ва суштинску тра­ги­ку тог по­сто­ја­ња. Тра­ге­ди­ја као умет­ност и тра­ге­ди­ја као живот су­сре­ћу се у лич­но­сти Сло­бо­да­на Ми­ло­ше­ви­ћа.
Шек­спи­ро­ве дра­ме до­жи­вља­ва­мо као од­раз ствар­но­сти, а не са­мо као естет­ски фе­но­мен. Је­дан Ха­млет, Магбет, Ри­чард Тре­ћи... са­оп­шта­ва­ју нам по­ру­ке безвреме­ног ва­же­ња је­зи­ком бар­до­ве ма­ште ко­ји је ва­зда са­вре­мен. Са дру­ге стране, те­шко је оте­ти се ути­ску да жи­вот­ни пут Ми­ло­ше­ви­ћев – ко­ји се ствар­но од­и­грао, ту, пред на­ма – има ка­рак­тер Шек­спи­ро­ве тво­ре­ви­не.
Тај пут мо­же да се по­де­ли у че­ти­ри пе­ри­о­да не­јед­на­ког тра­ја­ња и зна­ча­ја.

УСПОН И СУ­НО­ВРАТ

У пр­вој фа­зи, до 1987, Ми­ло­ше­вић је био не­мар­кант­ни ка­дар Са­ве­за ко­му­ни­ста Ср­би­је, апа­рат­чик ви­чан уну­тар­пар­тиј­ским ма­ри­фе­тлу­ци­ма, али сла­бо по­знат ван ре­до­ва но­мен­кла­ту­ре.
Са чу­ве­ним ин­ци­ден­том у Ко­со­ву По­љу ра­ђа се вожд у ко­га се по­ла­жу огром­не на­де и оче­ки­ва­ња ми­ли­о­на Ср­ба са обе стра­не Дри­не. Са Осмом сед­ни­цом Милоше­вић по­ста­је са­мо­у­ве­ре­ни ли­дер за ко­јим се свр­ста­ва­ју пар­тиј­ски ло­ја­ли­сти и ван­пар­тиј­ски па­три­о­ти у истом стро­ју – не то­ли­ко ње­го­вом на­ме­ром, ко­ли­ко њихо­вом спрем­но­шћу да соп­стве­на стре­мље­ња и же­ље, ра­зно­род­не и че­сто међусоб­но не­срав­њи­ве, про­јек­ту­ју на ње­га.
Су­прот­но­сти тог пе­ри­о­да раз­ре­ше­не су у тре­ћој фа­зи (1992–2000), ка­да цинично ма­ни­пу­ла­тив­ни ми­стер Хајд ко­нач­но од­но­си пре­ва­гу над во­ждом Џекилом. Ово је са­вр­ше­но од­го­ва­ра­ло Клин­то­но­вом Ва­шинг­то­ну, са ко­јим се Мило­ше­вић ва­зда на­дао не­кој на­год­би. У тој на­ди охра­бри­ва­ла га је чи­ње­ни­ца да са За­па­да, а пре све­га из САД, ни­је би­ло озбиљ­них по­ку­ша­ја сла­бље­ња ње­го­вог уну­тра­шњег по­ло­жа­ја. Клин­то­но­ва ад­ми­ни­стра­ци­ја ни­је под­сти­ца­ла успон озбиљне ал­тер­на­ти­ве Ми­ло­ше­ви­ћу јер је за­кљу­чи­ла још у ра­ној фа­зи југословенског кон­флик­та да ње­гов оп­ста­нак на вла­сти од­го­ва­ра аме­рич­ким интере­си­ма у бал­кан­ској ре­ги­ји. Стра­те­шка од­лу­ка аме­рич­ке вла­де да по­ра­зи Ср­бе (да­кле не срп­ског ли­де­ра или вла­ду, или не са­мо њих, већ на­ци­о­нал­ни ен­ти­тет у це­ли­ни) пред­ста­вља­ла око­сни­цу по­ли­ти­ке Ва­шинг­то­на на Бал­ка­ну од по­чет­ка 1992, па на­да­ље. Срп­ска стра­на је сла­бље­на спо­ља по­ли­тич­ком изо­ла­ци­јом, санкци­ја­ма, ме­диј­ском са­та­ни­за­ци­јом, а из­ну­тра кроз омо­гу­ћа­ва­ње не­спу­та­не, са За­па­да ни­чим оме­та­не Ми­ло­ше­ви­ће­ве вла­сти и кроз омо­гу­ћа­ва­ње Ми­ло­ше­ви­ћу да вр­ши не­пре­ки­дан ути­цај на пре­ко­дрин­ске Ср­бе. Пу­сти­ли су га да вла­да јер су би­ли све­сни да Ср­бе во­ди без иде­ја и без стра­сти.
И на­по­кон, по­след­ње че­ти­ри го­ди­не ње­го­вог жи­во­та, у ха­шкој ће­ли­ји, до­но­се ка­тар­зу и де­ли­мич­но ис­ку­пље­ње Сло­бо­да­на Ми­ло­ше­ви­ћа пред на­ци­јом и историјом за не­бро­је­не гре­хе, све­сне и не­све­сне, из прет­ход­не де­це­ни­је и по. Некима је би­ло ја­сно да­ле­ко пре из­ру­че­ња, а ве­ћи­ни на­кон ње­га, да је су­ђе­ње ње­му би­ло су­ђе­ње на­ци­ји јер су оп­ту­жбе би­ле по де­фи­ни­ци­ји ко­лек­тив­не. По­сле процеса ко­ји је тре­ба­ло да про­тек­не глат­ко, тра­је го­ди­ну-две и бу­де окон­чан увели­ко ко­вер­ти­ра­ном пре­су­дом, би­ло би са­оп­ште­но да ин­те­гра­ци­ја у међународну за­јед­ни­цу из­и­ску­је да се Ср­би су­о­че са зло­де­ли­ма у ко­ји­ма су би­ли ко­лек­тив­ни са­у­че­сни­ци под Ми­ло­ше­ви­ћем, да их при­зна­ју и да се јав­но по­ка­ју због њих, а бо­га­ми и да пла­те од­ште­ту жр­тва­ма у из­но­су сра­змер­но те­жем од репара­ци­ја на­мет­ну­тих Не­мач­кој у Вер­са­ју. Спрем­ност на при­хва­та­ње све­га наведе­ног би­ла би до­каз пре­ва­спи­та­но­сти, а сва­ко ко­ле­ба­ње до­каз не­зре­ло­сти за ин­те­гра­ци­је.

ОСВЕ­ШЋЕ­ЊЕ И КА­ТАР­ЗА

Што све ни­је ис­па­ло по на­ве­де­ном пла­ну, за­слу­га је ис­кљу­чи­во са­мог Милошеви­ћа. У при­пре­ми сво­је од­бра­не он је ис­пр­ва био во­ђен лич­ним мо­ти­ви­ма. Не­где од по­чет­ка 2004, ме­ђу­тим, схва­тио је да без об­зи­ра ка­ква би­ла ње­го­ва лич­на суд­би­на, он оба­вља је­дан по­сао од исто­риј­ског зна­ча­ја. По­би­ја­ју­ћи зло­коб­ни хашки фал­си­фи­кат но­ви­је срп­ске исто­ри­је као јед­ног не­пре­ки­ну­тог зло­чи­нач­ког удру­жи­ва­ња у ци­љу ства­ра­ња Ве­ли­ке Ср­би­је, про­јек­та ко­ји има свој кр­ва­ви траг од Га­ра­ша­ни­на до да­нас, Сло­бо­дан Ми­ло­ше­вић је на­по­кон у сво­јој мо­ти­ва­ци­ји и јавном де­ло­ва­њу спо­јио лич­ни и на­ци­о­нал­ни ин­те­рес. У прет­ход­не три фа­зе његовог лич­ног и по­ли­тич­ког жи­во­та тај спој на­жа­лост ни­је по­сто­јао: све до Ха­га ње­го­ва је мо­ти­ва­ци­о­на струк­ту­ра би­ла лич­но функ­ци­о­нал­на, али си­стем­ски дисфунк­ци­о­нал­на.
По­сле из­ру­че­ња Ха­гу, про­блем Ми­ло­ше­ви­ћа за Ср­бе пре­ста­је да бу­де политички и по­ста­је оп­ште­на­ци­о­нал­ни. Ње­го­во из­ру­че­ње пред­ста­вља­ло је кулмина­ци­ју про­це­са ко­ји је за­по­чео и пре 5. ок­то­бра 2000. Њи­ме су по­твр­ђе­не две бит­не чињени­це.
Као пр­во, Ср­би су до даљ­њег пре­ста­ли да по­сто­је као иоле са­мо­стал­ни актери на ме­ђу­на­род­ној сце­ни. Њи­хов је ста­тус пре­зре­ног објек­та а не ре­спек­та вредног (па ма­кар и омра­же­ног) су­бјек­та бал­кан­ских про­це­са. Но­си­о­ци по­ли­тич­ке мо­ћи у Бе­о­гра­ду мо­жда су се на­да­ли да ће из­ру­че­њем се­би обез­бе­ди­ти ста­тус вазала спољ­них мен­то­ра. Ни то­ли­ко им ни­је пру­же­но, јер За­па­ду су Ср­би би­ли потреб­ни­ји као мо­не­та за пот­ку­су­ри­ва­ње не­го као по­слу­шни парт­не­ри. Вазалски од­нос под­ра­зу­ме­ва и из­ве­стан сте­пен за­шти­те не­ких на­ци­о­нал­них и држав­них ин­те­ре­са под­ре­ђе­не стра­не, а то је Ср­би­ји по­сле Ми­ло­ше­ви­ће­ве пре­да­је би­ло твр­ђе ус­кра­ће­но не­го до та­да. Ње­го­вим из­ру­чи­о­ци­ма ја­сно је ста­вље­но до зна­ња да мо­гу да бу­ду са­мо са­тра­пи, бес­по­го­вор­ни из­вр­ши­о­ци, ко­ји не мо­гу ни да се пре­тва­ра­ју да на ма шта има­ју пра­ва, већ мо­ра­ју би­ти за­хвал­ни за оно шта им се и ако им се до­де­ли.
Као дру­го, Ви­дов­да­ном 2001. за­вр­шен је де­ве­то­ме­сеч­ни пе­ри­од то­ком ко­је­га је Ср­би­ја има­ла шан­су да раз­ви­је стра­те­ги­ју по­врат­ка у свет на ба­зи за­шти­те на­ци­о­нал­них и др­жав­них ин­те­ре­са, са­мо­по­што­ва­ња и до­сто­јан­ства. До Видовдана је би­ло ме­ста не­кој на­ди да ће у да­том тре­нут­ку Ко­шту­ни­ца сво­ју та­да још по­сто­је­ћу ла­тент­ну сна­гу пре­то­чи­ти у ствар­ну моћ и спре­чи­ти да­ље ха­ра­ње ДОС-ов­ских га­у­лај­те­ра. По­сле тог да­ту­ма за та­кав пре­о­крет је би­ло пре­ка­сно, без об­зи­ра на Ко­шту­ни­чин до­ла­зак на че­ло вла­де две и по го­ди­не ка­сни­је. Из­ру­че­њем Ми­ло­ше­ви­ћа по­ра­же­на је на­да у де­мо­крат­ски пре­по­род Ср­би­је: уме­сто вар­љи­вих иде­а­ла 5. ок­то­бра, још твр­ђе је за­вла­дао оп­шти ци­ни­зам ко­ји до­дат­но ути­ре пут запад­њач­ком ни­хи­ли­зму. По­вра­так Ср­ба у тзв. Евро­пу на ба­зи са­мо­по­што­ва­ња одго­ђен је у не­до­глед.
Да, жи­вот­ни пут Сло­бо­да­на Ми­ло­ше­ви­ћа за­и­ста има ка­рак­тер Шек­спи­ро­ве творе­ви­не. Сви еле­мен­ти су ту: ам­би­ци­ја, по­нос, моћ, на­си­ље, зло­коб­но ути­цај­на же­на, ма­ни­пу­ла­ци­је, дво­лич­ност, иза­зи­ва­ње суд­би­не, пад, осве­шће­ње, сто­ич­ко па и хе­рој­ско но­ше­ње са злим си­ла­ма, пост­хум­но ис­ку­пље­ње. И dra­ma­tis per­so­nae и сцен­ски за­хват су ко­ло­сал­ни.
У на­ро­ду сви­клом да про­из­во­ди ви­ше тра­ге­ди­ја не­го што мо­же да из­др­жи, тра­ге­ди­ја зва­на Сло­бо­дан Ми­ло­ше­вић не­ма прем­ца.

ПО­СЛЕД­ЊИ СУ­СРЕТ

Ми­ло­ше­вић је по­след­њих го­ди­на жи­во­та схва­тио да ње­го­ва бор­ба са ха­шким тужи­о­ци­ма ви­ше ни­је са­мо ње­го­ва. Ово се од­ра­жа­ва­ло у ре­ше­но­сти да се инквизици­ји су­прот­ста­ви и по це­ну пре­не­бре­га­ва­ња соп­стве­не су­је­те. Да је за­и­ста та­ко, лич­но сам се уве­рио ка­да сам по­чет­ком ју­на 2004. до­био Ми­ло­ше­ви­ћев позив да га по­се­тим у Ха­гу и евен­ту­ал­но по­мог­нем у при­пре­ми не­ких еле­ме­на­та ње­го­ве од­бра­не.
Ње­му ни­је би­ло не­по­зна­то да сам до Ви­дов­да­на 2001. из­го­во­рио и на­пи­сао много то­га не­по­вољ­ног, па и увре­дљи­вог о ње­му, на срп­ском и ен­гле­ском.
Шта је би­ло би­ло је, гла­си­ла је по­ру­ка ко­ју ми је пре­нео прав­ни са­вет­ник Милоше­ви­ћа; ње­му су са­да по­треб­ни са­ве­ти и пре­по­ру­ке за евен­ту­ал­не ино­стра­не све­до­ке од­бра­не, из ре­до­ва аме­рич­ких, ка­над­ских и бри­тан­ских при­ја­те­ља Ср­ба, ко­је лич­но по­зна­јем и са ко­ји­ма сам са­ра­ђи­вао у про­те­клих 12 го­ди­на.
Из­ра­зио сам спрем­ност да по­мог­нем. Сма­трао сам ту по­моћ за сво­ју мо­рал­ну оба­ве­зу, с об­зи­ром да у су­ђе­њу ње­му ви­дим је­дан без­оч­но по­ли­тич­ки про­цес, ко­ји се одр­жа­ва пред не­ле­гал­ним и не­ле­ги­тим­ним су­дом, под ла­жном, зло­на­мер­ном, а за срп­ски на­род и др­жа­ву по­тен­ци­јал­но фа­тал­ном оп­ту­жни­цом. Од­го­во­рио сам адво­ка­ту:
„Без об­зи­ра на лич­но ми­шље­ње ма ко­га од нас о про­пу­сти­ма Сло­бо­да­на Милоше­ви­ћа – а би­ло их је на пре­тек – ово што се ње­му са­да до­га­ђа не ти­че се само ње­га, већ јед­ног скан­да­ло­зног по­ку­ша­ја фал­си­фи­ко­ва­ња два ве­ка срп­ске исто­ри­је. Окон­ча­ње ње­го­вог су­ђе­ња, ка­ко га твор­ци ове фар­се за­ми­шља­ју, не би озна­чи­ло крај срп­ске Гол­го­те већ га­ран­ци­ју ње­ног на­став­ка у не­до­глед. Су­ђе­ње ње­му осе­ћам као су­ђе­ње са­мом се­би и свим Ср­би­ма, јер су оп­ту­жбе про­тив ње­га по де­фи­ни­ци­ји ко­лек­тив­не.“
Три не­де­ље ка­сни­је, 24. ју­на 2004, по­сле уоби­ча­је­не кон­тро­ле и про­ла­ска кроз без­број­не ка­пи­је ко­је во­де до цен­трал­ног при­твор­ног оде­ље­ња ка­зни­о­ни­це у Шеве­нин­ге­ну, уве­ден сам у Ми­ло­ше­ви­ће­ву кан­це­ла­ри­ју. Ње­му је на ко­ри­шће­ње би­ла до­де­ље­на јед­на од про­сто­ри­ја у за­тво­ру ко­је се обич­но ко­ри­сте за по­се­те затво­ре­ни­ци­ма, ве­ли­чи­не око 2,5 пу­та 5 m. Со­ба је би­ла осве­тље­на оскуд­ним дневним све­тлом и нео­ном. Би­ла је без шар­ма, али и без не­при­јат­ног ми­ри­са мензе и ја­ких дез­ин­фек­ци­о­них сред­ста­ва ко­ји пра­те по­се­ти­о­ца у оста­лим деловима згра­де. Је­ди­ни ко­мад не­стан­дард­не опре­ме био је ми­ни кли­ма-уре­ђај. На јед­ном од два сто­ла су уз без­број­не спи­се би­ли апа­рат за ка­фу, ко­ји смо у неколи­ко на­вра­та ко­ри­сти­ли то­ком тро­ча­сов­ног раз­го­во­ра. На дру­гом, за ко­јим је се­део Ми­ло­ше­вић, био је ком­пју­тер, ку­ти­ја „марл­бо­роа” и фу­тро­ла са ку­бан­ским „па­на­те­ла­ма”.
Ми­ло­ше­вић је из­гле­дао у ли­цу све­жи­је и у це­ли­ни ви­тал­ни­је не­го ка­да сам га ви­део у ха­шкој суд­ни­ци го­ди­ну да­на ра­ни­је. Имао је све­же ис­пе­гла­ну пла­ву кошуљу са от­коп­ча­ним пр­вим дуг­ме­том, ис­под ње бе­лу ма­ји­цу уз врат, там­не панта­ло­не и цр­не мо­ка­си­не. По­здра­вио ме је ср­дач­но. Пре­ки­нуо ме је ка­да сам почео да се пред­ста­вљам, ис­ти­чу­ћи да ово ни­је пр­ви пут да се су­сре­ће­мо јер смо се већ упо­зна­ли у је­сен 1993. у Же­не­ви, у ви­ли Да­ни­је­ла Бо­а­јеа. Ово ме је из­не­на­ди­ло с об­зи­ром да је тај наш пр­ви су­срет био крај­ње фор­ма­лан и кра­так, сли­чан стотина­ма дру­гих слич­них су­сре­та ко­је је не­сум­њи­во имао то­ком 13 го­ди­на вла­сти.
По­сле кра­ћег раз­го­во­ра оп­ште при­ро­де пре­шли смо на раз­го­вор о евен­ту­ал­ним све­до­ци­ма. Ис­та­као сам да му пре­по­ру­чу­јем љу­де ко­ји има­ју име, углед, ка­ли­бар и лич­ну по­све­ће­ност исти­ни о ра­то­ви­ма на под­руч­ју бив­ше Ју­го­сла­ви­је.
Би­ло ми је дра­го што је мо­је пре­по­ру­ке при­хва­тио: за­хва­љу­ју­ћи то­ме, на­сту­пи­ла су два све­до­ка чи­је су из­ја­ве има­ле од­је­ка не са­мо у ха­шкој суд­ни­ци већ и у медијима ши­ром све­та.

ТАМ­НИ ЗНАМЕН ЛУ­БЈАН­КЕ

Ам­ба­са­дор Џејмс Би­сет, као ис­ку­сни ка­над­ски ди­пло­ма­та, све­до­чио је 23. фебру­а­ра ове го­ди­не. Као ам­ба­са­дор у Бе­о­гра­ду 1990–1992 ни­је до­зво­лио да политич­ки при­ти­сци из Ота­ве ути­чу на ње­го­ву пер­цеп­ци­ју ствар­них зби­ва­ња у бив­шој СФРЈ. По по­врат­ку из Бе­о­гра­да не­у­мор­но је пи­сао, јав­но го­во­рио и приватно ути­цао на из­ме­ну пре­о­вла­ђу­ју­ћих ста­во­ва за­пад­ног еста­бли­шмен­та. У нај­но­ви­је вре­ме ис­та­као се и сво­јим ефект­ним из­ла­га­њи­ма о Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји на ску­по­ви­ма Фон­да­ци­је лор­да Бај­ро­на за бал­кан­ске сту­ди­је у Ка­на­ди, САД, Ве­ли­кој Бри­та­ни­ји, СЦГ и дру­где.
Џејмс Џа­трас, ко­ји је све­до­чио сеп­тем­бра 2004, по­ка­зао се као ва­жан вашингтон­ски ин­сај­дер ко­ји је Клин­то­но­ву ин­тер­вен­ци­ју на Бал­ка­ну 1990-тих назвао мо­рал­ном и ге­о­по­ли­тич­ком ка­та­стро­фом ко­ја са­мо иде у при­лог гло­бал­ном Џи­ха­ду. Он је за про­цес био зна­ча­јан пре све­га као аутор два де­таљ­на из­ве­шта­ја Ре­пу­бли­кан­ског по­ли­тич­ког од­бо­ра аме­рич­ког Се­на­та, о швер­цу оруж­ја Изетбегови­ћу под окри­љем Клин­то­но­ве ад­ми­ни­стра­ци­је (об­ја­вљен 1996) и о помоћи Клин­то­но­вог ти­ма ал­бан­ским те­ро­ри­сти­ма (об­ја­вљен 1997). Ње­го­во сведоче­ње би­ло је пот­кре­пље­но ни­зом до­ку­ме­на­та ко­ри­шће­них при­ли­ком припреме та два из­ве­шта­ја, ко­ји ина­че има­ју ста­тус зва­нич­них до­ку­ме­на­та законодав­них те­ла вла­де САД.
Све­до­ка и све­до­че­ња ви­ше не­ће би­ти. Три­бу­нал је оба­вио свој по­сао, у ду­ху Ђержин­ског. Ус­кра­ћи­ва­ње по­треб­не не­ге не­згод­ном оп­ту­же­ни­ку ни­је квалитативно друк­чи­је од мет­ка у по­ти­љак у по­дру­му Лу­бјан­ке.
То не тре­ба да нас чу­ди, јер – осим Че­ке – са­мо још ха­шки три­бу­нал у но­ви­јој европ­ској исто­ри­ји об­је­ди­њу­је функ­ци­је ис­тра­ге, хап­ше­ња, са­слу­ша­ња, оп­ту­жбе, су­ђе­ња и из­вр­ше­ња ка­зне. q

Антрфиле 1
„После изручења Хагу, проблем Милошевића за Србе престаје да буде политички и постаје општенационални. Његово изручење представљало је кулминацију процеса који је започео и пре 5. октобра 2000. Тиме је потврђено да су Срби до даљњег престали да постоје као иоле самостални актери на међународној сцени”

Антрфиле 2
„Видовданом 2001. завршен је деветомесечни период током којег је Србија имала шансу да развије стратегију повратка у свет на бази заштите националних и државних интереса, самопоштовања и достојанства. Изручењем Милошевића поражена је нада у демократски препород Србије: уместо варљивих идеала 5. октобра, још тврђе је завладао општи цинизам који додатно утире пут западњачком нихилизму. Повратак Срба у тзв. Европу на бази самопоштовања одгођен је у недоглед”

Антрфиле 3„Разумевањем ширине у којој је његов процес истовремено био и суђење читавој српској нацији, Милошевић је то суђење – од стране западних медија описано као нови Нирнбершки процес – претворио у бламажу ,међународне заједнице’. Његова одбрана, ефектна и на моменте бриљантна (један од тужилаца признао је да ,нема сумње у то ко је најпаметнији у судници’), на крају је спојила лични интерес Милошевића са интересом његовог народа. Када сам га посетио у његовој ћелији јуна 2004, рекао ми је да вероватно никада неће изаћи одатле, али је био убеђен да ће његово ,побијање смешне оптужнице исправити историјске заблуде’”

Антрфиле 4
„Сведока и сведочења више неће бити. Трибунал је обавио свој посао, у духу Ђержинског. Ускраћивање потребне неге незгодном оптуженику није квалитативно друкчије од метка у потиљак у подруму Лубјанке. То не треба да нас чуди, јер – осим Чеке – само још хашки трибунал у новијој европској историји обједињује функције истраге, хапшења, саслушања, оптужбе, суђења и извршења казне”

Бокс који следи иде у доњој половини преко свих шест предвиђених страна, у растеру, може и за пункт-два ситнијим фонтом како би све стало. Напомену о аутору треба оставити на крају бокса, а не на крају основног текста, да бисмо избегли и дупло потписивање и нејасноће.
МИСТЕРИОЗНА СМРТ У ХАГУЛек у потиљак Док је из­ве­шта­ва­ње нај­у­ти­цај­ни­јих за­пад­них ме­ди­ја о смр­ти Слобода­на Милоше­ви­ћа би­ло оче­ки­ва­но не­по­пу­стљи­во у сво­јим клише­и­ма („бал­кан­ски касапин”, крив за „по­кре­та­ње три ра­та” и наређи­ва­ње ет­нич­ког чи­шће­ња и геноци­да за­рад „Ве­ли­ке Ср­би­је”, итд.), исто­вре­ме­но је иг­но­ри­са­ло још увек нереше­ну ми­сте­ри­ју ко­ја окру­жу­је сам до­га­ђај. На­кон не­де­ље про­ве­де­не у Београду, то­ком ко­је сам раз­го­ва­рао са мно­гим лич­но­сти­ма ко­је се на­ла­зе на супрот­ним кра­је­ви­ма по­ли­тич­ког спек­тра, мо­гу на­шим чи­та­о­ци­ма пред­ста­ви­ти чи­ње­ни­це у ве­зи са овим слу­ча­јем ко­је се сма­тра­ју не­по­доб­ним за штам­па­ње од стра­не Ga­nett-a, Tri­bu­ne-а, NYT-а и Knight Rid­der -а.Ми­ло­ше­вић је про­на­ђен мр­тав у су­бо­ту, 11. мар­та, у 10:05 ују­тру, у при­твор­ској је­ди­ни­ци Ме­ђу­на­род­ног кри­вич­ног три­бу­на­ла за бив­шу Ју­го­сла­ви­ју не­да­ле­ко од Ха­га. До ње­го­ве смр­ти је до­шло ма­ње од недељу да­на на­кон што се још је­дан оптуже­ни Ср­бин — бив­ши председ­ник Ре­пу­бли­ке Срп­ске Кра­ји­не Ми­лан Ба­бић — обе­сио у другом кри­лу исте при­твор­ске је­ди­ни­це УН, и не­де­љу да­на на­кон што је Три­бу­нал зва­нич­но од­ба­цио Ми­ло­ше­ви­ћев зах­тев за при­вре­ме­но пушта­ње у Москву због ме­ди­цин­ског трет­ма­на.Још за­ни­мљи­ви­је, Ми­ло­ше­ви­ће­ва смрт је до­шла дан по­што је својеруч­но написао пи­смо ру­ском ми­ни­стру спољ­них по­сло­ва Сер­ге­ју Ла­вро­ву у ко­јем из­но­си сум­њу да му је жи­вот у опа­сно­сти. Не­ко­ли­ко ча­со­ва по­што је об­ја­вље­на Ми­ло­ше­ви­ће­ва смрт, ње­гов прав­ни саветник Зден­ко То­ма­но­вић под­нео је зва­ни­чан зах­тев Трибуна­лу да се аутоп­си­ја оба­ви у Мо­скви, „узи­ма­ју­ћи у об­зир ње­го­ве ју­че­ра­шње тврд­ње да је био тро­ван у за­тво­ру”. Три­бу­нал је од­био овај зах­тев, и аутоп­си­ју је оба­вио хо­ланд­ски тим, у при­су­ству дво­ји­це српских док­то­ра. Ни­ка­кви зна­ци тро­ва­ња ни­су про­на­ђе­ни, али начелник кар­ди­о­ва­ску­лар­ног хи­ру­шког цен­тра „Ба­ку­љев”, ака­де­мик Лав Бо­ке­ри­ја, ко­ји је дан ка­сни­је у Ха­гу пре­гле­дао ре­зул­та­те аутоп­си­је, ре­као је да су ле­ко­ви дава­ни Ми­ло­ше­ви­ћу мо­гли по­гор­ша­ти си­ту­а­ци­ју: „Ми смо ука­зи­ва­ли ка­ко је пацијент мо­гао би­ти ле­чен, али ни­ка­кви кора­ци ни­су пред­у­зи­ма­ни… Упо­зо­ра­ва­ли смо ви­ше од две го­ди­не да би не­што мо­гло да се до­го­ди па­ци­јен­ту, али је руководство Три­бу­на­ла избе­га­ва­ло да се са тим су­о­чи.” Ру­ске ди­пло­ма­те у УН описа­ле су извештај из Ха­га као „уз­не­ми­ру­ју­ћи” и зах­те­ва­ли пун из­ве­штај од стране Се­кре­та­ри­ја­та УН. Сум­ње да је реч о под­ва­ли пот­кре­пље­не су чуд­ним по­на­ша­њем глав­ног ту­жи­о­ца Три­бу­на­ла Кар­ле дел Пон­те дан на­кон Ми­ло­ше­ви­ће­ве смр­ти. Она се 12. мар­та поја­ви­ла пред но­ви­на­ри­ма до­бро рас­по­ло­же­на и из­ја­ви­ла да би Ми­ло­ше­ви­ће­ва смрт мо­гла би­ти са­мо­у­би­ство, и на­га­ђа­ла да је он мо­жда же­лео да спре­чи предстоје­ћу осу­ђу­ју­ћу пре­су­ду. Те­зу о „Ми­ло­ше­ви­ће­вом из­и­гра­ва­њу прав­де” од­мах су пре­у­зе­ли ме­диј­ски чо­пор и по­ли­ти­ча­ри из еста­бли­шмен­та, по­на­вља­ју­ћи је на хи­ља­де пу­та, ства­ра­ју­ћи ути­сак да је су­ђе­ње ишло ве­о­ма до­бро по Ту­жи­ла­штво. Сва­ко ко се срео са Ми­ло­ше­ви­ћем у Ха­гу — укљу­чу­ју­ћи и ме­не — знао је да је ње­на спе­ку­ла­ци­ја ап­сурд­на. Он је ефект­но и на мо­мен­те бри­љант­но во­дио сво­ју одбрану, не­стр­пљи­во иш­че­ку­ју­ћи оста­так су­ђе­ња — не због то­га што је оче­ки­вао осло­ба­ђа­ју­ћу пре­су­ду (не­ма та­кве сре­ће у Ха­гу), већ за­то што је ве­ро­вао да доприно­си ис­пра­вља­њу исто­риј­ских за­блу­да. Не­ка­да­шњи ам­ба­са­дор Ка­на­де у Бе­о­гра­ду Џејмс Би­сет био је је­дан од последњих све­до­ка од­бра­не ко­ји је ви­део Ми­ло­ше­ви­ћа жи­вог. Ре­као ми је не­дав­но у Бе­о­гра­ду да је то­ком њи­хо­вих ду­гих са­ста­на­ка 21. и 22. фе­бру­а­ра Ми­ло­ше­вић на ње­га оста­вио ути­сак чо­ве­ка ко­ји те­шко да раз­ми­шља о са­мо­у­би­ству у Три­бу­на­лу:„Био је са­вр­ше­но опу­штен, ни нај­ма­ње де­пре­си­ван, и (чи­ни­ло се) до­брог здравља. По­све­ћен на­сто­ја­њи­ма да се при­пре­ми за мо­је све­до­че­ње, оста­вљао је ути­сак да је за­до­во­љан прав­цем у ко­јем се су­ђе­ње од­ви­ја­ло. На­ред­ног да­на, међутим, око 17 ча­со­ва — на­кон 2 или 3 са­та на­шег ра­да — од­јед­ном се зацрве­нео у ли­цу и при­ти­снуо ру­ке уз гла­ву. Био сам за­те­чен и упи­тао га да ли се осе­ћа до­бро. Од­го­во­рио је да је ОК и об­ја­снио да је стал­но осе­ћао звоњаву и ехо у гла­ви, иако је ње­гов крв­ни при­ти­сак био под кон­тро­лом. Рекао је да је то би­ло иза­зва­но проблемом са ар­те­ри­јом у ње­го­вом уху. И рани­је се жа­лио хо­ланд­ским док­то­ри­ма ко­ји су јед­но­став­но од­го­ва­ра­ли да је у пи­та­њу пси­хо­ло­шки про­блем. На­кон његовог ин­си­сти­ра­ња ура­ди­ли су му MPI пре­глед и от­кри­ли да је био у пра­ву у вези са ар­те­ри­јом у уху. Ар­те­ри­ја је има­ла ,ом­чу’ и да би се про­блем ре­шио би­ла је нео­п­ход­на опе­ра­ци­ја. Због тога је же­лео да иде у мо­сков­ску кли­ни­ку ко­ја је специја­ли­зо­ва­на за ову вр­сту обо­ље­ња, али га је Три­бу­нал од­био.”Би­се­ту је би­ло на­ро­чи­то жао ка­да је чуо за Ми­ло­ше­ви­ће­ву смрт јер ће по­сао испра­вља­ња исто­риј­ских за­блу­да и под­ме­та­ња, чи­јем до­вр­шет­ку се то­ли­ко на­дао, оста­ти не­до­вр­шен. Са­да ви­ше не­ће­мо слу­ша­ти Ми­ло­ше­ви­ће­ве ар­гу­мен­те већ са­мо ме­диј­ски спин, по­што су сви до­ка­зи у ње­го­ву ко­рист цен­зу­ри­са­ни:„Знао је шта ра­ди. Вр­ло до­бро је во­дио уна­кр­сна ис­пи­ти­ва­ња све­до­ка ту­жи­ла­штва, до­слов­це уни­шта­ва­ју­ћи мно­ге од њих ко­ји су се по­ја­ви­ли пред три­бу­на­лом. Оспо­рио је ве­ћи део оп­ту­жни­це, али јав­ност на За­па­ду не­ма при­ли­ку то да чу­је по­што се чи­ни да ме­ди­ји на­мер­но пре­ћут­ку­ју све што иде у ње­го­ву ко­рист... По­сто­ји осе­ћај олак­ша­ња у Ха­гу, због то­га што је три­бу­нал имао мно­го про­бле­ма да из­не­се и је­дан чврст до­каз ко­ји би до­ка­зао да је по­сто­јао ге­но­цид на Ко­со­ву или да је Ми­ло­ше­вић ушао у зло­чи­нач­ко удру­жи­ва­ње ка­ко би ство­рио ,Ве­ли­ку Ср­би­ју’. Све­јед­но, они би га про­гла­си­ли кри­вим. Он се ни­је дво­у­мио у то­ме, али је же­лео да у исто­ри­ју укљу­чи чи­ње­ни­це. На­жа­лост, то ви­ше ни­је мо­гу­ће та­ко да свет оста­је са НА­ТО ин­тер­пре­та­ци­јом до­га­ђа­ја.” Ни­је по­сто­јао ни је­дан озби­љан по­ку­шај од стра­не би­ло ког во­де­ћег за­пад­њач­ког ме­ди­ја да ис­пи­та чи­ње­ни­це у овом слу­ча­ју и да пи­та ко је у ства­ри нај­ви­ше про­фи­ти­рао ње­го­вом смр­ћу. Сум­њу да је у пи­та­њу сми­шље­ни не­мар три­бу­на­ла де­ле и мно­ги Ср­би ко­ји никада ни­су во­ле­ли Ми­ло­ше­ви­ћа, ни по­ли­тич­ки ни лич­но. Тврд­ња три­бу­на­ла да је Ми­ло­ше­вић на сво­ју ру­ку узи­мао сна­жне ан­ти­би­о­ти­ке ко­ји су не­у­тра­ли­са­ли њего­ву те­ра­пи­ју за крв­ни при­ти­сак, на­вод­но ка­ко би ство­рио ути­сак да је те­ра­пи­ја ко­ју су му пре­пи­са­ли хо­ланд­ски док­то­ри би­ла не­де­ло­твор­на те да би му се због тога до­зво­ли­ло да пу­ту­је у Мо­скву на ле­че­ње, пот­пу­но је не­у­бе­дљи­ва из три разлога:1. Ми­ло­ше­ви­ће­во ве­о­ма јав­но упо­зо­ра­ва­ње на тра­го­ве ан­ти­би­о­ти­ка у кр­ви, евидент­но и у ње­го­вом пи­сму Ла­вро­ву, не по­кла­па се са на­вод­ним пла­ном да потај­но пи­је лек на сво­ју ру­ку;2. Ми­ло­ше­ви­ће­ве про­сто­ри­је су би­ле под стал­ним над­зо­ром и пред­мет детаљних пре­гле­да;3. Сви по­се­ти­о­ци и њи­хо­ве лич­не ства­ри (та­шне, па­пи­ри) под­вр­га­ва­ни су ригоро­зним пре­тре­си­ма од стра­не осо­бља при­твор­ске је­ди­ни­це.Што се ти­че тврд­ње да је Ми­ло­ше­вић „из­бе­гао прав­ду”, не­при­стра­сни по­сма­тра­чи би­ли су ми­шље­ња да је упра­во Кар­ла дел Пон­те та ко­ја је гу­би­ла прав­ну бит­ку. Оп­ту­жбе про­тив Ми­ло­ше­ви­ћа — ге­но­цид, зло­чи­ни про­тив чо­веч­но­сти, „удру­же­ни зло­чи­нач­ки по­ду­хват” са ци­љем ства­ра­ња „Ве­ли­ке Ср­би­је” — од­у­век су би­ле по­ли­тич­ке, и ко­лек­тив­не су по сво­јој де­фи­ни­ци­ји. Оне оста­ју не­до­ка­за­не и, по стан­дар­ди­ма би­ло ког нор­мал­ног су­да би­ло ко­је нор­мал­не зе­мље, до са­да би би­ле од­ба­че­не. Нил Кларк, ко­ји је из­ве­шта­вао из три­бу­на­ла за Gu­ar­dian, за­па­зио је да „ту­жи­ла­штво не са­мо да ни­је ја­сно ус­пе­ло да до­ка­же Ми­ло­ше­ви­ће­ву лич­ну од­го­вор­ност за не­де­ла по­чи­ње­на на те­ре­ну, не­го је и са­ма при­ро­да и ве­ли­чи­на зло­чи­на до­ве­де­на у пи­та­ње”. Ју­ли­ја Го­рин при­ме­ћу­је да је по­ку­шај да се ство­ри ислам­ска „Ве­ли­ка Ал­ба­ни­ја” био при­кри­вен на­вод­ним ства­ра­њем „Ве­ли­ке Ср­би­је”:„Са­да, ка­да је Ми­ло­ше­вић мр­тав, по­ште­ђе­ни смо ко­ме­ша­ња ши­ром све­та ко­ја би бук­ну­ла да је Три­бу­нал ску­пио хра­бро­сти да до­не­се пре­су­ду за­сно­ва­ну на до­ка­зи­ма. И сви мо­же­мо мир­но да спа­ва­мо по­што су не­до­ка­за­не оп­ту­жбе при­хва­ће­не као исто­ри­ја.”Окол­но­сти под ко­ји­ма је до­шло до Ми­ло­ше­ви­ће­ве смр­ти иза­ћи ће на све­тлост да­на пре или ка­сни­је, и пре­су­да не­ће ићи у ко­рист „ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це” ни­ти кон­цеп­та тран­сна­ци­о­нал­не прав­де. Он је био крив за мно­ге гре­хо­ве и гре­шке, али оне су би­ле ствар из­ме­ђу ње­га и ње­го­вог на­ро­да. Хаг је био по­гре­шан суд ко­ји је по­ку­ша­вао да га про­гла­си кри­вим за по­гре­шне ства­ри, и од­у­век је био мо­ти­ви­сан не­при­хва­тљи­вим раз­ло­зи­ма. (...)Ка­да сам га по­се­тио у ње­го­вој ће­ли­ји ју­на 2004. го­ди­не, ре­као ми је да ве­ро­ват­но ни­ка­да не­ће иза­ћи ода­тле, али је био убе­ђен да ће ње­го­во „по­би­ја­ње сме­шне оп­ту­жни­це ис­пра­ви­ти исто­риј­ске за­блу­де”. И Ми­ло­ше­ви­ће­ва смрт то са­свим си­гур­но чи­ни до­бро, чак и ако до „ис­пра­вља­ња исто­риј­ских за­блу­да” до­ђе пре­ка­сно да се ис­пра­ве тре­нут­но ва­же­ћи, не­пра­вед­ни и нео­др­жи­ви, ре­зул­та­ти ју­го­сло­вен­ских ра­то­ва. Тре­ба се пла­ши­ти да ће они ко­ји су 90-их го­ди­на за­јед­нич­ким на­по­ри­ма из­ми­сли­ли фик­тив­ни лик ко­ји но­си име „Сло­бо­дан Ми­ло­ше­вић” са­да упо­тре­би­ти смрт исто­риј­ске лич­но­сти као до­бро до­шлу мо­гућ­ност да се до­вр­ши ка­ри­ка­ту­ра, и њен из­глед за­тим про­мо­ви­ше као ко­на­чан, до­ка­зан и не­про­мен­љив. q

(*Аутор је спољ­но­по­ли­тич­ки уред­ник аме­рич­ког ча­со­пи­са „Кро­никлс” и директор Центра за међународну политику Рокфорд института, Илионис, САД. Опре­ма и не­знат­на скра­ће­ња: ЕНС)

Tekst je objavljen u Evropi Nacija

СУМРАК ЗАПАДА И УСПОН ЏИХАДА

СУМРАК ЗАПАДА И УСПОН ЏИХАДА
Срђа Трифковић

Кобна алијанса француског просветитељства и франкфуртског критицизма тежи да створи глобалну, универзалну цивилизацију, али успева само у једноме: да широм отвори капију варварима, како онима споља, оличеним у 25 милиона потенцијалних или активних џихадиста у Европској Унији, тако и онима изнутра, који величају културу смрти и негују негацију свега лепог, доброг и истинитог.

«Запад» се обично дефинише као цивилизација која обухвата три главне традиције: грчко-римску класику, хришћанство и просветитељство. Најважнија међу њима јесте хришћанска традиција. Она је преузела многе елементе паганске класике, али их је озарила светлошћу више, библијске истине.

Плодови су се показали невероватно богатим. Дух критичког преиспитивања, који је битан за развој знања, индуктивна мисао, умна довитљивост, научни развој и материјални просперитет, били су укорењени у вековима духовног и моралног развоја утемељеног на та три стуба. Индивидуалност, понос слободних житеља грчких полиса и предимперијалних Римљана припадништвом демократским заједницама, вољна дисциплина швајцарских копљаника, немачких Landsknechta и Наполеонове старе гарде, грандиозна постигнућа градитеља катедрала и пруга, проналазача вакцина и композитора кантата, имали су заједнички именитељ у дисциплини духа и тела. Постизање тренутног задовољења сопствених жеља – својствено ваневропским културама уз изузетак далекоисточних – није било својствено западном духу нити у складу са захтевима европске науке и технике. До дан данас самостално копирање плодова западног ума – од авиона и компјутера до спасоносних лекова и смртоносних крстарећих ракета – није могуће нигде у свету без прихватања темеља тих достигнућа: духа критичког преиспитивања и самодисциплине.

Класика, хришћанство, просветитељство. «Запад» представља како синтезу те три традиције, тако и плод њиховог међусобног сукобљавања. За разумевање савременог Запада, међутим, посебно је значајан обрачун просветитељства са хришћанством. Он је започео пре три века и још увек траје.

Треба нагласити да се и сама традиција просветитељства изнедрила из хришћанства, али се потом отргнула контроли и себе утемељила на арогантном ставу да мистерија људског постојања и проблем утемељења друштва морају да буду решени од стране самога човека и уз искључиви ослонац на његов разум. Максимилијан Робеспјер, Владимир Иљич Лењин и Хавиер Солана представљају три само наизглед различита наследника просветитељства; корени су им исти.

Појам «западна цивилизација» релативно је новог датума: налазимо га први пут на почетку 20. века, а у ширу употребу ушао је тек између два светска рата. Географска одредница чини је различитом од већине других цивилизација (хиндуистичке, кинеске или исламске, на пример) које су идентификоване са одређеном верском традицијом. Додуше, сами Западњаци су своју цивилизацију до епохе просвећености спонтано поистовећивали са «хришћанством», схваћеном не само у верском него у ширем, корпоративном смислу: Christendom, хришћански свет. Дехристијанизација западне интелектуалне елите, која је узела маха у столећу које је уследило после верских ратова 16. века и друге опсаде Беча 1683, довела је до укидања тог појма. Огромна већина обичног света и даље је веровала у Христа, западне цркве су кроз читав 19. век мање-више успешно одолевале секуларизујућим ефектима двеју револуција, француске и индустријске, али «Запад» више није био синониман са «хришћанским светом».

Појам «Запада» као цивилизацијске категорије добија своју зрелу форму тек у време хладног рата (1946-1991). У сукобљавању са тоталитарним «истоком» и сам концепт «западне цивилизације» у прве две деценије после Другог светског рата добија карактер идеологије са којом су се – барем у прво време, тј. током педесетих година – поистовећивале владајуће елите западне Европе и северне Америке. Већ средином шездесетих, међутим, долази до нагле и неочекиване промене. «Западна цивилизација» бива изложена систематском нападу изнутра, од стране припадника млађе генерације владајуће културно-академске елите. Генерација «бејби-бумера» свој грамшијевски дуги марш кроз институције је данас практично већ завршила заузећем кључних полуга власти и контроле. Они су свуда: од бирократске пирамиде Европске Уније и политичких тела НАТО пакта до управа транснационалних корпорација, медијског система, индустрије забаве и свих водећих академских и аналитичких институција.

Њихова обједињујућа карактеристика јесте аверзија према хришћанству, дубока и исто онако непоколебљива као што је била аверзија француских јакобинаца и чекиста. Од средине 60-тих наовамо доминантне елите Запада све изразитије одбацују два елемента сопственог цивилизацијског наслеђа: антику одбацују нехајно (и Сократ, и Платон, и Аристотел су само «мртви бели мушкарци»), а хришћанство са устрепталим жаром. На сцени остаје само просветитељство, овога пута разуларено и хтонски тријумфално у слављењу абортуса, пилуле, промискуитета, содомије и свих могућих облика девијантности. Његово идеолошко чедо, либерализам, добија своју зрелу, тоталитарну форму под плаштом прогреса, демократије и слободних тржишта.

Напад на хришћанство на Старом континенту до сада се показао далеко успешнијим него у Америци. Хришћанске цркве у Европи традиционално су имале посебно снажну везу са световним институцијама: англиканска са британском круном, католичка са троном или државом у Шпанији, Аустрији, Ирској, Белгији итд, а православна са грчком државом. Како је политички естаблишмент тих земаља падао под контролу либерално-демократских постхришћана (тј. антихришћана), тако је естаблишмент западних цркава бивао увучен у безуспешне покушаје да се прилагоди духу новог времена правећи му уступке и тражећи компромисе. Цена је била катастрофална.

Насупрот томе, у Америци су хришћанске «деноминације» већ вековима независне и од државе и једне од других. Америка је од самог почетка имала својеврсно слободно тржиште верских убеђења и институција, тако да су «деноминације» биле релативно имуне на дегенерацију световних институција које је од краја 1960-тих у пуном јеку. Данашња Америка није «хришћанска земља» и њене владајуће елите су сушта супротност хришћанским идеалима, али вера у Христа представља до дан данас веома важан, за десетине милиона Американаца, штавише, кључни аспект њиховог постојања. Презрени од сопствене елите, амерички хришћани данас представљају последње територијално компактне и бројчано значајне носиоце «западне цивилизације» у изворном значењу тог термина.

Што се елита тиче, једина призната традиција јесте просветитељска. У Северној Америци она има британску форму, са акцентом на личној слободи и «људским правима» загарантованим институцијама либералне демократије, као и на слободном тржишту. У континенталној Европи акценат је на дирижизму: француској варијанти просветитељске идеологије, која истиче рационализам елитне класе оличене у бирократским институцијама. У оба случаја, заједничка је тежња ка уклањању античко-класичне, а поготову хришћанске компонентне «западног» цивилизацијског наслеђа. Та је тежња присутна на обе стране Атлантика. У оба случаја циљ је да економија буде глобална, друштво мултикултурно, становништво мултирасно, политички систем транснационални, а етика функционална. Свесно се тежи светској, глобалној цивилизацији у којој ће постнационалне елите спроводити и администрирати своје моделе људских права, концепта уздигнутог на пиједестал секуларне религије.

КОБНА ФРАНЦУСКО-ФРАНКФУРТСКА АЛИЈАНСА

Док је тзв. ново доба, од Ренесансе до краја хладног рата, било уистину епоха Запада, постмодерно доба 21. века можемо назвати постзападном епохом у којој западно наслеђе не одбацују само незападне културе него и владајуће елите западних друштава. Идеолози постмодернизма већ су пуне четири деценије ангажовани на послу разградње западног наслеђа. На том послу имају здушну подршку постколонијалних идеолога Трећег света – од Фрица Фанона 60-тих до Табо Мбекија данас – али њихова је улога вазда била периферна. Главни непријатељи Запада су на самом Западу. Главни непријатељи су савремени наследници идеологије француског просветитељства и франкфуртског критицизма, чије извитоперене универзалије – преточене у образовне програме државних школа, матрице масовне културе и каноне академског дискурса – чине Запад рањивим и подложним инвазији Ислама који не сумња у себе и није ни најмање подложан морбидном самоиспитивању. Исламска најезда, међутим, само је последица примарног жаришта, које се налази у самом срцу Запада.

Кобна алијанса француског просветитељства и франкфуртског критицизма тежи да створи глобалну, универзалну цивилизацију, али притом успева само у једноме: да широм отвори капију варварима, како онима споља, оличеним у 25 милиона муслимана у Европској Унији, тако и онима изнутра, који величају културу смрти и негују негацију свега лепог, доброг и истинитог.

Једини ефикасан отпор секуларизму и џихаду може доћи кроз обнову и поновну смелу афирмацију потиснутих елемената Запада: хришћанске вере и аутентично европског идентитета. Да би опстали, преостали западни хришћани морају да поново у себи открију теолошку постојаност и доктринарну јасноћу, што им тренутно недостаје без обзира на деноминацију. Без опоравка хришћанске вере и поноса сопственим идентитетом, коначни плод француско-франкфуртског погледа на свет биће демографска и свака друга смрт Запада. Та ће смрт неминовно наступити наступити ако Запад отвори капију додатним десетинама милиона имиграната из Северне Африке и са Блиског Истока. Пропагандисти ислама на Западу, наравно, подстичу управо тај сценарио као легитимну опцију. Они желе да створе утисак да је ислам тек један од равноправних такмаца на тржишту идеја и идеологија данашњег секуларизованог и глобализованог света, али притом не одустају ни за длаку од крајњих циљева апсолутне доминације. Као што смо се уверили на примеру Балкана, ислам ће обилато користити језик, концепте и симболе постмодерног Запада да би га докрајчио.

Европско демографско самоуништење представља јединствен феномен у светско-историјским оквирима. До 2050. европски континент у целини ће имати око 150 милиона житеља мање него данас, али ће се број муслиманских имиграната и њихових потомака више него утростручити. Док древни европски градови попут Берлина, Ротердама, Брисела и Малмеа подлежу туђинској инвазији, неки економисти веле да је тренд неопходно додатно подстицати, до нивоа од око четири милиона имиграната годишње, не би ли се надокнадио очекивани губитак радно способног становништва. Колективна култура смрти елите донела је горке плодове. Становништво Европе остарило је до те мере да ће наставити да се нагло смањује чак и у мало вероватном случају пораста броја новорођених до нивоа који обезбеђује генерацијску обнову[1].

Како тренутно ствари стоје, до краја овог столећа неће постојати „Западњаци“ као припадници етничких група које деле исти језик, културу, историју и претке и који насељавају земље назване својим именом. Притом, да иронија буде потпуна, европски народи у опадању подвргнути су индоктринацији владајуће елите са циљем да поверују – или пак да под принудом прихвате – да је демографски преокрет заправо благослов мултикултурализма који обогаћује њихова друштва и чини их узбудљиво разноликим.

Запад губи способност да се дефинише па самим тиме и одбрани, што представља Алахом дану погодност за милионе имиграната чија је асимилација немогућа јер су испуњени дубоким презиром према друштву-домаћину. Презир се систематски претач у мржњу трудом џиновске мреже џихадиста које данас постоје у свим земљама западно од некадашње „Гвоздене завесе“, са средиштем у стотинама џамија и исламских центара. Овај процес битно је различит од таласа имиграције у Северну Америку у 19. и 20. веку. Нема више ни говора о асимилацији, нема ни помена о прихватању културе земље-домаћина, па чак ни о мирољубивој коегзистенцији.

Хиљаде младих Арапа који су дивљали улицама француских предграђа у јесен 2005. кличући Алаху акбар! нису били примарно мотивисани гневом због наводне дискриминације или незапослености. Они су пре свега били мотивисани презиром и мржњом према друштву-домаћину, са којим не осећају ништа заједничко. Европа је данас подвргнута процесу који мање личи на миграције а више на инвазију са геополитичким циљевима. Та се инвазија спроводи под заштитом либералних идеала толерантности, који су у дискурсу савременог Запада уздигнути на ниво неприкосновене мантре. Захваљујући томе џихадисти освајају терен, арогантно самоуверени и заштићени политичком коректношћу друштва-домаћина.

Затварање очију владајуће западне елите пред злоупотребом гостопримства од стране исламиста и даље се наставља у име тзв. мултикултурализма и људских права. Стара мантра, која би требало да је одавно дискредитована чињеницама, укорењена је у неспособности секуларно-либералних западних елита да поимају своје земље као стварне а не само функционалне заједнице, да их доживљавају као заједнице поникле из многих генерација заједничких предака, укорењене у континуитет заједничких историјских сећања и културних завештања. Елите одбијају да третирају своје земље као целине које припадају народима који су их створили, који их још увек већински настањују и које носе име тих народа. Неспремност да се фанатичним дошљацима који злоупотребљавају гостопримство државе-домаћина упути јасан сигнал, на пример хапшењима и депортацијама илегалних имиграната и оних који следе пут џихада, проширила се на обе стране Атлантика.

ОД БРИТАНИЈЕ ДО БРИТАНИСТАНА

Како описани процес изгледа у пракси приказаћемо на примеру Велике Британије, премда исти синдром постоји широм западног света.

Премијер Тони Блер, ватрени заговорник рата против Србије 1999. и независности Косова и Метохије данас, изјавио је – непосредно након 11 септембра 2001. – да „оно шта се десило у Америци није било дело исламских терориста, није било дело муслиманских терориста“, јер су починиоци „прекршили су сва исламска начела“. Он је изнео тврдњу да је „ислам мирољубива, толерантна религија... са којом делимо исте вредности и једнако поштовање према неповредивости људског живота.“

Као одјек премијерових речи звучало је и обећање бившег министра унутрашњих послова Џона Денама, изговорено две недеље касније, да ће исећи „рак исламофобије“ који је инфицирао Британију, уз изјаву да је „истински ислам религија мира, толеранције и разумевања.“[2] У складу са инструкцијама ЕУ за борбу против „исламофобије“ он је упозорио медије да избегавају предрасуде према муслиманима. Др. Ричард Стоун, председавајући Комисије за британску исламофобију (Commission on British Islamophobia), отишао је корак даље и предложио усвајање драконских закона против носилаца „антимуслиманских предрасуда“.[3] Његова Комисија жестоко је критиковала британске установе због „неуспеха“ у суочавању са „институционалном исламофобијом“ и заложио се за медијску цензуру и увођење гарантованих квота за запослење у циљу укључивања већег броја муслимана у јавни живот. И врховни државни тужилац придружио се Стону и изразио забринутост да ће рат против тероризма утицати на отуђење муслимана у Великој Британији.[4]

Тако је створена атмосфера у којој је баук „исламофобије“ – стигматизоване и правно и морално – већ 2001. постала средство за гушење ма какве озбиљне дебате о узроцима тероризма. Од тада је на хиљаде људи изгубило животе на Балију, у Москви, Казабланци, Истанбулу, Мадриду, Беслану, Шарм-ел-Шеику, Најробију и мноштву других места. 7 јула 2005, дошао је ред и на Лондон. Бомбаши-самоубице – четворица младих британских држављана муслиманске вероисповести – рођени су и одрасли у Енглеској и похађали су британске државне школе. Мрзели су ту земљу са таквим жаром да су били спремни да жртвују сопствене животе у подухвату у којем су убили 52 људи, а ранили преко 200. Мохамад Сидики Кан, вођа бомбаша-самоубица, начинио је видео-запис у којем је изјавио „Ми смо у рату и ја сам војник.“[5] Само је на први поглед парадоксално да се редови ових потенцијалних војника шире упоредо са сазревањем младих муслимана рођених у Великој Британији.

Код већине британских муслимана друге и треће генерације упадљива је снажна религиозност. На питање колика је улога ислама у њиховим животима, 45 процената учесника једног истраживања међу студентима одговорило је да ислам игра улогу у сваком аспекту њихових живота, док је 48 процената рекло да ислам игра улогу у већини ствари које раде. Ово је у оштрој супротности са резултатима сличног истраживања међу британским немуслиманима, од којих је 66 процената одговорило да религија не представља значајан чинилац у њиховим животима.[6]

Према детаљној анкети обављеној за Daily Telegraph јула 2005, један од четворо британских муслимана саосећа са мотивима терориста, док шест процената сматра да су бомбашки напади били „потпуно оправдани.“[7] У апсолутним бројевима, то значи да у Британији има више од 100.000 муслимана спремних да изведу терористичке нападе или да подрже оне који то учине. Поврх тога, знатна већина – 56 процената испитаника – каже да, без обзира да ли подржава терористе или не, има разумевања за њихове мотиве. Степен отуђења муслимана од британског друштва запањује: трећина њих верује да је „западно друштво декадентно и неморално и да муслимани треба да допринесу његовом крају.“

И после лондонских напада, међутим, британски естаблишмент је остао неуздрман у убеђењу да су њихови починиоци по дефиницији отпадници од истинског ислама. Заменик лондонског шефа полиције, Брајан Падик, изјавио је да кривци „сигурно нису исламски терористи, јер ислам и тероризам напросто не иду једно с другим.“ Поновио је, готово дословно, уверавања Тонија Блера на исту тему изговорена четири године раније. Сличну изјаву дао је и градоначелник Лондона Кен Ливингстон и безбројни званичници. Сидики Кан и другови умрли су за ислам, али елита и даље инсистира да тако нешто није могло да се догоди.

Блеризам прожима академску аналитику. Јулске експлозије „послужиле су јачању спознаје широм ЕУ да је потребна што ефикаснија интеграција досељеника и њихове деце у наша друштва различитости“, пише Сара Спенсер из Центра за миграције при Оксфордском Универзитету у једној студији под покровитељством ЕУ. Морамо превазићи опседнутост безбедношћу и страх од радикализације, каже она, и муслиманима пружити бољи приступ запослењу, становању, здравству, образовању и грађанским активностима. Сама помисао да су муслимани можда несклони интеграцији и прихватању статуса пуког дела једног већег мноштва, непојмљива је менталном склопу блеристичке елите.

Подилажење и угађање духу џихада има гротескне облике. У номинално енглеском граду Олдаму 2000. године локални градски савет је уклонио на десетине уметнички вредних, старомодних саобраћајних знакова од кованог гвожђа. То су учинили зато што су знакови на врху имали рељеф градске маскоте – сове – што је по мишљењу одборника било потенцијално увредљиво локалним муслиманима, који су се противили како неверничком концепту «тотемских» слика тако и хералдичком симболизму старе, монокултуралне и расистичке енглеске прошлости.

Исти вид дефетизма захватио је и културу, чак и пре панике око данских карикатура. У јесен 2005 поставка драме Тамерлан Велики Шекспировог савременика Кристофера Марлоуа грубо је цензурисана. Критичке опаске ауторовог јунака на рачун Мухамеда уклоњене су из представе, а кључна сцена драме, у којој Тамерлан спаљује Куран, напросто је избачена. Редитељ Дејвид Фар отворено је признао да је интервенисао да не би разгневио муслимане.[8] Ништа није боље ни у правосуђу. Шеријат садржи одредбу да немуслиман не може да сведочи против муслимана на суду, а Олд Бејли – Централни кривични суду Лондона – прихватио је тај концепт. Један судија забранио је Јеврејима и хиндуистима да служе као поротници на суђењу Абдулаху ел-Фајсалу, оптуженом да је наређивао убиства „неверника“.[9] Притом је, наравно, савршено незамисливо да се муслимански поротници искључе са суђења „исламофобима“.

Чак и пре него што је „афера Ружди“ пре непуне две деценије дала прилику муслиманима у Великој Британији да опробају снагу у отвореном противљењу законима и држави, Исламска фондација у Лестеру је објавила Декларацију којом је објављен, urbi et orbi, крајњи циљ исламске заједнице на британским острвима, а то је промена постојећег британског друштва у „исламско друштво засновано на Курану и Суни, уз ислам ... неприкосновен и доминантан.“ Само једну генерацију потом, џамије и исламски центри су се раширили по целој Британији и представљају кичму мреже за подршку терористима. Џамије су постале места окупљања верника који „славе Осаму бин Ладена као хероја.“[10]

Што је тако, треба захвалити добрим делом британском министарству унутрашњих послова.[11] Оно рутински одобрава приоритетан улазак у земљу имамима и мулама из земаља попут Пакистана, који не говоре енглески и не желе да контролишу екстремисте који су преузели њихове џамије.[12] У стотинама исламских вечерњих школа широм Британије муслиманска деца бивају систематски индоктринирана. Поруке које им се уливају у главу, тврде попут камена, веома ефикасно поништавају млаку мултикултуралистичку поруку из наставних програма британских државних школа. Очување лојалности муслиманске дијаспоре у Британији одувек је био приоритет међу мулама, а државни систем им је само олакшао посао.

Немуслимани бивају кажњени ако се пожале. Британски савет (The British Council), установа на буџету пореских обвезника која спонзорише интеркултуралне пројекте а која има и београдску филијалу, отпустила је свог портпарола Харија Каминса због вајкања у лондонском Sunday Telegraph-у да муслимани у Британији имају право исповедања своје вере док исто право није омогућено хришћанима у исламском свету, „упркос чињеници да су хришћани првобитно населили та подручја и представљају легитимне власнике готово сваке муслиманске земље.“[13] Указао је и да муслимани испољавају насилничку незахвалност која достиже врхунац терористичким претњама. Абдул Бари, заменик генералног секретара Муслиманског савета Британије (Muslim Council of Britain), поздравио је отпуштање Каминса, али и изразио „запрепашћење“ што уредник Sunday Telegraph-а такође није остао без посла.

Нови британски наставни програм за државне школе посвећен верском образовању, уз подршку секретара за образовање Чарлса Кларка, спречиће будуће „инциденте“ ове врсте индоктринацијом немуслиманске деце. Мали Енглези обавезно ће учити о лепотама Курана и тако „помоћи јачање мулти-верског, мултикултурног друштва.“[14] Муслимански савет Британије (The Muslim Council of Britain - MCB), једна прикривено про-џихадистичка организација, помаже у изради наставног програма.

Британске службе безбедности одавно се налазе у стању негирања ове претње. Нема озбиљних напора да се развије и ојача обавештајно покривање и способност анализе. Више пута су британски судови тумачили законе о криминалу, азилу и тероризму на начин који је штетан за безбедност а повољан за исламско подземље. Британска полиција непрестано игнорише упозорења да агенти за регутовање екстремистичких група вребају џамије, универзитете и комуналне центре.

«Преобликоваћемо ову земљу према исламској слици», наслађује се шеик Омар бин Бакри, родом из Сирије, донедавно један од најистакнутијих исламских вођа у Великој Британији. Док није напокон осуђен због непобитне пордшке терористима, он је годинама био активан у "борби против расизма и дискриминације" којима су, наводно, изложени муслимани у Британији. Да, он припада и Међународном исламском фронту за џихад против Јевреја и крсташа, који је основао,,, г. Бин Ладен. Са бахатом ароганцијом од које стаје дах, Ал Бакри се хвалио, "Ми скупљамо средства да бисмо могли да наставимо борбу; регрутујемо добровољце; а понекад се старамо о пропагандним потребама ових група у Европи."[15]

Поврх тога, Бакри је годинама неометано водио лондонски огранак Хизб-Ал-Тахрира (Исламске револуционарне партије), која има око 50 ћелија широм западне Европе. Када је октобра 2001. почео авганистански рат, Бакри је изјавио: „Заменићемо Библију Кураном. Хришћани морају да схвате... да нећемо дозволити да наша браћа буду колонизована. Ако то покушају, претворићемо Британију у Босну.“[16]

Занимљиво је да је овај исти Бакри, којем није познато да је Библија одавно замењена у Великој Британији терапеутском државом г. Блера, протеран из Саудијске Арабије 1985. због стварања Ал-Мухаџируна, огранка Исламске револуционарне партије. (Саудијцима, наравно, савршено одговара да Западу лиферују исламске фанатике склоне насиљу, премда их владајућа клептократија у Ријаду не толерише код своје куће.) Живео је у Лондону од 1986, добијајући социјалну помоћ од 500 долара недељно и истовремено позивајући младе муслимане да узму оружје против "противника ислама" – тј. против свих „неверника“ или оних истоверника који не прихватају његову визију. Иако је живео годинама у Великој Британији о трошку њених пореских обвезника, он јује на сва звона оптуживао као "ударну иглу светогрђа која настоји да затре муслимане и исламски калифат". Још 1991, за време првог Заливског рата, према писању недељног листа Мејл он Санди, Бакри је изјавио да је тадашњи премијер Џон Мејџор "легитиман циљ. Ако ико буде у прилици да га убије, мислим да не сме да је пропусти. То је наша исламска дужност и прославићемо његову смрт".

Можемо само да нагађамо колико хиљада Бакрија слободно оперише у Бостону, Диерборну у Мичигену или Патерсону у Њу Џерсију, да о Паризу, Берлину, Амстердаму или Мадриду не говоримо. Широм Велике Британије постоје тврда језгра потенцијалних бораца џихада – мали рпоцевише него довољно за наметање будуђег разорног терористичког рата британском друштву. Експлозије у Лондону 7. јула 2005. само су наговештај кошмара чије се размере могу само наслутити. Међутим, за разлику од ЕТЕ или ИРЕ, лондонски муџахедини мотивисани су идеологијом која велича самоубилачке нападе. Сва четворица рођена су у Енглеској; похађали су њене државне школе које величају мултикултурализам и толеранцију, путовали су са британским пасошима и говорили са јоркширским акцентом. У длаку је иста животна путања убице Теа ван Гога у Холандији, као и низа џихадиста који су ухваћени пре реализације својих планова: поникли су у срцу Запада, али га мрзе са већом жестином од својих родитеља, припадника прве генерације имиграната који су остали културно нееманциповани. Чак и после експлозија у лондонском метроу 7. јула 2005, међутим, британска влада је мање забринута због саме претње него због могућности антимуслиманске реакције и тобожње исламофобије.[17]

Законски оквири спрачавају Британце да се бране од исламског екстремизма, сматра Патрик Содео, англиканац рођен у Пакистану који је одрастао као муслиман а морао је да се пресели у Енглеску да би избегао смртну казну због превере. Ислам није никада научио да постоји као толерантна мањина, упозорава он, и никако не може да се прилагоди западним друштвима: «Очекујем настанак муслиманских аутономних заједница унутар западних земаља где ће оне развијати сопствени образац шеријата. Ислам већ контролише градска језгра, већ имамо сегрегацију и развој шеријата».[18]

ОПАКА СПРЕГА БРИСЕЛА И ВАШИНГТОНА

Допуштањем да настане и да се развија огромна и до сада ненадзирана субкултура суштински непријатељских имиграната, Запад је дозволио појаву алтернативне друштвене и политичке структуре у својој средини где терористи могу да делују практично неоткривени. Западне елите верују да ће обесмишљена масовна култура и индоктринација у државним школама неутралисати све остатке историјског и културног континуитета и етничке самосвојности. Уздају се да ће комбинација софт-порна и конзумеризма, којима су свакога дана изложени сви житељи западног света са сваког светлуцавог екрана и сваке штампане стране, отупети оштрицу исламског фанатизма. Од тога наравно нема ништа, али они никад неће признати да су играли руски рулет – и изгубили. Листа младих муслимана рођених у Европи у редовима терориста, само једна је потврда тог пораза.

Губитак осећања за историју и сопствено место у њој који су искусили милиони западњака (били они свесни губитка или не) иде упоредо са настанком транснационалне хипердржаве у Европи са седиштем у Бриселу, као и идеологије „беневолентне глобалне хегемоније“ у Вашингтону. Ова два менталитета – евро-мундијалистички и амеро-неоконзервативни – само су наизглед супротстављени. У суштини они су два аспекта истог глобализованог универзума. Они први заговарају „мултилатерализам“ у облику „међународне заједнице“ под окриљем УН и Међународног кривичног суда, при чему је ЕУ привремени медијум за пребацивање суверености на ниво наднационалних тела.

И европски мултилатералисти и вашингтонски неоконзервативци деле исту ненаклоност према традиционалним, спонтано настајућим друштвима и културама. Разлике између њих нису везане за заједнички циљ постизања глобалног монизма, него само за средства његовог спровођења. Крај Хладног рата рашчистио је пут за уздизање нове глобалне империје. Нове могућности нашле су се надохват руке учесницима грамшијевског „дугог марша кроз институције“. У привидном поразу револуционарне идеје – оличеном у поразу бољшевизма – либерално-неоконзервативна осовина пронашла је кључ будуће победе своје универзалистичке парадигме коју глобализација чини могућом путем искорењивања традиционалних структура кадрих за отпор.

Глобализација, како у еврократској тако и у неконзервативној одежди, објективни је савезник револуционарног процеса западног самоуништења. Она симултано уништава остатке традиционалних идентитета и култура западних нација и утире пут неповратној демографској промени. Радикални карактер пројекта откривен је у мантри Раса, Пол, Сексуалност, дијалектичкој Сили која покреће историју унапред. Раса, Пол и Сексуалност заменили су Пролетаријат и као угњетену класу – отуда и култ не-беле, не-мушке, не-хетеросексуалне жртве – и као историјски предодређеног весника револуционарне промене.

Класична марксистичка политичка економија пронашла је динамику револуције у неизбежном конфликту између власника средстава за производњу и пролетаријата који нема ништа да прода до свог рада и ништа да изгуби осим сопствених ланаца. Данашњи револуционари из елитне класе – а наговестио их је још Достојевски – увелико надилазе сваку препознатљиву врсту дијалектичког материјализма увођењем метафизичког концепта „жртве“ и читавог мноштва придружених захтева за посебним правима мањина, чиме се утире пут џихаду широм западног света. Само се тако може објаснити зашто са таквим жаром Србима чине зло, на Косову и Метохији, у Босни и Херцеговини и другде: не чине им ништа шта не чине самима себи.

У Летећој крчми Честертон слика декедантну Енглеску која пада под ничеовску верзију ислама. Само један пијани, полулуди Ирац, који премешта знак крчме из места у место и одупире се дехристијанизацији земље, побеђује непријатеље живота. Где ћемо у овим «трезвеним» и «напредним» временима пронаћи пијаног Ирца који чува Веру? У Ватикану? Папа Бенедикт свеснији је опасности од свог претходина, али кобно наслеђе Другог ватиканског концила представља тврдокорну препреку. Када је кардинал Ђакомо Бифи, болоњски надбискуп, изјавио да више не би требало да се издају улазне визе муслиманима и да је хришћанска Европа у опасности да буде преплављена муслиманском најездом, гласови протеста из редова католичке хијерархије киптали су од гнева. Данашњи католици би требало да се подсете на закључак Католичке енциклопедије из 1908: «Ислам је систем домаће деспотије и спољне агресије... Права немуслиманских поданика су неодређена и ограничена, а верски рат је света дужност кад год постоји шанса на успех против "неверника". Средњовековни и савремени мухамедански, нарочито турски, прогони Јевреја и хришћана понајбоља су илустрација овог фанатичног верског и политичког духа.»

Експлозија становништва исламског света и демографски колапс Запада потхрањују убеђење многих муслимана да будућност припада исламу. Погрешно је закључивати да су они просто "заменили" комунисте као главну претњу Западу; то су само два лица исте претње затвореног друштва и затвореног ума. Тоталитарни карактер ислама, сличан комунизму и нацизму, чини ову претњу другачијом по степену од оне која је постојала за време хладног рата, али не по врсти. Она захтева сличан одговор.

ИМА ЛИ НАДЕ ЗА ЗАПАД?

Офанзивни потенцијал зараћених страна даје поуздан знак о исходу сукоба. После Стаљинграда било је очигледно да је Немачка осуђена на пропаст: изгубивши стратешку инцијативу годину дана раније пред капијама Москве, наредне две године крвопролића Рајх је ишао силазном линијом која се завршила у рушевинама Берлина. Са руским дебаклом Наполеон је поражен, мада је стварни крај дошао тек три године после Березине. После Гетисбурга, јужњачка Конфедерација се борила још двадесет безнадежних месеци, али више није било никакве наде да ће доћи до преокрета.

Такав преокрет није постигнут у тзв. глобалном рату против тероризма. Овај рогобан термин брка непријатељеву идеологију са његовом техником борбе или, још горе, са непријатељем самим. У ствари, овај термин се односи на вишестрани сукоб између САД и остатка Запада са једне стране, и мрежом муслиманских активиста надахнутих идеологијом џихада, т.ј. исламским терористима, са друге. Нелагода Европљана и Американаца у отвореном именовању непријатеља тек је један од симптома западне болести коју смо већ дијагнозирали. Да је Сципион позвао Римљане на рат против слонова, Ханибал би умарширао у Рим. Да се Други светски рат вођен стриктно против Гудеријановог блицкрига, Хиљадугодишњи Рајх би опстао још 927 година.

Секуларизам је, од замене хришћанства као водеће светлости "Запада", одбацио ма какву концепцију сопственог друштвеног, географског и културног простора који би требало да буде заштићен као такав. (Бољшевизам је претходно припремио терен на истоку.) Ислам, "екстремни" или "умерени", није пак омекшао. Последице неспознаје биће болне и веома крваве. Наравно, оне могу бити избегнуте ако се муслимани "позападњаче" – тј. постану спремни као и формални хришћани да релативизују своју религију, да јој се по потреби изругују и игноришу њене заповести – или пак ако се христанизују, што се не може догодити уколико не дође до закаснлеог и крајње неочекиваног опоравка духовне и моралне снаге Запада.

Ако се ниједан од ових фриволно оптимистичних сценарија не оствари, као што неће, свет се данас суочава са две алтернативе: са импровизованом одбраном, премда под бљутаво млаким мултикултуралним стегом, или са потчињавањем Пророку. Шта год корифеји мултикултурализма проповедали, суштински изазов јесте како спречити тврду непомирљивост џихада да користи демократска, постмодерна плуралистичка друштва Запада као оруђе своје експанзије. Како спречити џихад да се заклања штитом секуларно-либералне толерантности? Само променом карактера самог Запада!

Та промена није на помолу. У функционално нихилистичком систему вредности западних елита, искушење да се одустане од отпора појачано је после 11. септембра. Стратези џихада су свесни те чињеница. Они се праве да је ислам само један од многих такмаца на тржишту идеја и животних стилова. У нови миленијум су ушли са јаком картом. Пре свега, ислам је "не-бео", ванзападни и антихришћански, што га чини природним савезником западних елита. У исто време он има суштинску предност у односу на млаку идеологију мултикултурне осредњости по томе што нуди Алаха уместо... ничега. Он такође има предност над већином хришћанских деноминација савременог Запада, које више не нуде Бога већ мешавину психотерапије и социјалног рада. Вољне да препусте своја стара светилишта дошљацима који имају тврду веру али не и џамије, оне су у најбољем случају неупотребљиве, у најгорем опасне.

Талас преобраћања у ислам у западном свету после 11. септембра, нарочито међу добростојећим младим белцима, сведочи да је џихадистичка стратегија ослонца на духовну малаксалост Запада сасвим оправдана. "Зелене бригаде" недалеке будућности све више ће се састојати од клонова Кета Стивенса. За постмодерног западног нихилисту који мрзи сам себе и одриче се својих предака, Бин Ладен је личност достојна поштовања: човек са идеалом за који су његови следбеници спремни да умру. Чему се бактати око загонетки као што су Свето тројство и Првобитни грех, питају они, када алтернатива звана ислам далеко више задовољава?[19] Насупрот њој, постмодернистима хришћанство делује одвећ сложено и опскурно.

Поновно откривење идентитета Запада битни је предуслов за ма какву иоле озбиљну стратегију одбране. Победа у рату против терора, ако је уопште буде, биће извојевана у сфери морала и културе. Преостали европски хришћани и њихови прекоморски рођаци, пре свега у Америци, наследници су најплодније цивилизације под капом небеском. Или ће се тргнути и доћи себи спознајом саме те чињенице, или су пропали.

Рат против џихада једино могу задобити једна Америка, Британија, Француска, Италија…које не бомбардују Србију већ је прихватају као природног савезника и саборца у борби за заједнички опстанак хришћанства, преко шест векова након што је жртва Србије макар привремено зауставила отоманску најезду и тиме омогућила Западу да се развије у то шта јесте. Само једним таквим чином те земље и ти народи доказали би да су повратили своју самосвест и обновили своје моралне, духовне и цивилизацијске корене. Ако се то деси, оживљени импулс да се наша заједничка, европска и хришћанска цивилизација брани и да се аутентична култура обнавља, да се бебе рађају и цркве испуне, такође ће неминовно доћи. Вероватноћа касног опоравка је под сумњом; али ове редове исписујемо у молитвеној нади да он није немогућ.

Да Бога нема све би било допуштено, укључивши глобалну победу џихада и претварање катедрале св. Павла у Лондону, св. Петра у Риму и Високих Дечана у џамије, а св. Спаса у Москви и Патријаршије у Пећи у рушевине.

Бога има, међутим. Бога има, па се Његовом милошћу и чуда дешавају. Дешавају се и десиће се. Nil desperandum!
[1] Europe’s Population at a Turning Point. Österreichische Akademie der Wissenschaften. Беч, март 2003.
[2] BBC News, 29. 9. 2001.
[3] BBC News, 2. 6. 2004.
[4] The Guardian, 7. 1. 2005.
[5] London bombers 'recorded video in Pakistan'. The Daily Telegraph, 4. 9. 2005.
[6] Tom Hundley: Attacks spur identity crisis for Britain. The Chicago Tribune, 16. децембар 2005.
[7] Anthony King: One in four Muslims sympathises with terrorists. The Daily Telegraph, 23. јули 2005.
[8] Dalya Alberge: Marlowe censored to avoid Muslim anger. The Times, 24. новембар 2005.
[9] Carla T. Main: Mad Jews, Hindus & Englishmen. NROnline, 10. март 2003.
[10] The New York Times, 13. септембар 2002.
[11] The Times, 27. децембар 2001.
[12] The Times, 27. dsecembar 2001.
[13] BBC News, Anti-Islam articles officer fired. 2. септембар 2004.
[14] BBC News, Muslims launch school books drive. 12. октобар 2004.
[15] Il Giornale (Milano), 14. oktobar 2000.
[16] The Observer (London), 27. oktobar 2001.
[17] Philip Jenkins, "Nor Shall My Sword Sleep in My Hand", Chronicles, март 2002.
[18] The Washington Times, 16. 1. 2002.
[19] "Allah came knocking at my heart". The Times, 7.1. 2002.

Amerika nikada ne preispituje svoje greške

intervju

Srđa Trifković, politički analitičar

Amerika nikada ne preispituje svoje greške

Neshvatljiva je nespremnost srpske strane da upozori svetsku javnost, a pre svega merodavne političke i medijske krugove u SAD, da bi likvidacija Republike Srpske predstavljala opasno zabijanje noža u leđa antiterorističkoj strategiji Džordža Buša. Samo tako moguće je da se problem Balkana realno i trezveno predstavi na način koji se tiče bitnih interesa zapadnog sveta.

Saša Bižić

Iako predstavnici relevantnih stranaka iz Republike Srpske i Federacije Bosne i Hercegovine već šest mjeseci van dometa javnosti pregovaraju o novom ustavu BiH, tek sada se pojavljuju šture informacije o akterima tog polukonspirativnog poduhvata iz Sjedinjenih Američkih Država. Svi domaći učesnici pripisuju ulogu glavnog koordinatora Institutu za mir (USIP) iz Vašingtona, dok pojedini upućeni zvaničnici ukazuju na Nacionalni demokratski institut (NDI). Takođe, pominje se angažman bivšeg zamjenika visokog predstavnika u BiH Donalda Hejsa, kao i Brusa Hičnera i njegove organizacije "Dejton projekt". U razgovoru za "Novi Reporter", dr Srđa Trifković ističe da srpska strana od pomenutih posrednika teško može da očekuje neutralan stav i dobre namjere: "Sa takvim prijateljima Republici Srpskoj neprijatelji nisu potrebni. Oni listom pripadaju levo-liberalnom krilu američkog političko-analitičkog establišmenta. Za njih je Vilijam Džeferson Klinton bio i ostao oličenje političke virtuoznosti, a Medlin Olbrajt simbol državničke mudrosti. Bajden, Holbruk, Liberman, Lantoš, Engel, Abramovic, Berger i njima slični su ličnosti javne scene SAD sa kojima ti 'koordinatori' imaju istovetne stavove u vezi s pitanjem evropskog jugoistoka. Javna tajna je da su Donald Hejs i njegov britanski šef pre godinu dana jedva prikrivali svoje razočaranje Kerijevim porazom na predsedničkim izborima - a šta je Džon Keri nameravao da uradi sa Republikom Srpskom, kao uostalom i sa Kosovom, Crnom Gorom i Raškom, trebalo bi da bude dobro poznato."

Novi Reporter: Kakvi su politički profili tih institucija?

Trifković: Institut za mir Sjedinjenih Država nije nezavisna naučno-istraživačka ustanova posvećena rešavanju međunarodnih sporova. To je kvazinezavisna državna institucija, osnovana u vreme Reganove administracije zakonskim aktom američkog Kongresa i od tada neprekidno finansirana sredstvima iz državnog budžeta SAD. Sve projekte inicira i odobrava Upravni odbor, bez čijeg odobrenja nijedan potez Instituta koji ima političku težinu nije moguć. Članove upravnog odbora Instituta imenuje predsednik SAD, a imenovanja potvrđuje Senat - baš kao što je predviđeno i za imenovanja ostalih visokih državnih funkcionera. Donedavno je jedan od najuticajnijih članova Upravnog odbora USIP-a bio Daglas Fejt, bivši pomoćnik ministra odbrane Donalda Ramsfelda za politička pitanja. Fejt je, podsetimo se, u Dejtonu bio pravni savetnik Izetbegovićeve delegacije. Takvi pobornici antisrpskog kontinuiteta vašingtonske politike shvatili su da snishodljiva uslužnost srpske strane, pre svega u Beogradu, a shodno tome i u Banjaluci, njima daje adute za nastavak dosadašnjeg kursa. Ta politika se zasniva na tretmanu Srba kao jedine strane u bivšoj Jugoslaviji koja za svaki eventualni ustupak mora da moli i da ga tretira kao velikodušni dar, a koja pri tom bez roptanja mora da prihvati etiketu glavnog krivca za sva zla na evropskom jugoistoku. Nacionalni demokratski institut kumovao je Platformi za Balkan prošlogodišnjeg predsedničkog kandidata Demokratske stranke Džona Kerija. Ta "platforma" zahtevala je još oštrije pritiske na Srbe u vezi sa Hagom, reintegracijom BiH koja iziskuje likvidaciju RS, raspadom SCG i nezavisnosti Kosova. Jedan od Kerijevih savetnika i istovremeno vodećih analitičara na skupovima i u publikacijama NDI, Ronald D. Asmus, tvrdo je rešen da se Ričard Holbruk vrati na političku scenu "i završi posao započet u Dejtonu". On otvoreno zahteva "novi Dejton, snažan diplomatski napor u pravcu privođenja kraju posla na Balkanu". Brus Hičner i njegov "Projekat" su na istovetnim pozicijama. Taj profesor klasike sa Taftsa, bez ikakvih vidljivih kvalifikacija za taksativne stavove u vezi s pitanjem evropskog jugoistoka, proletos je u svedočenju spoljnopolitičkom odboru Predstavničkog doma Kongresa SAD bez zazora izjavio da je Dejton zamišljen samo kao prelazno rešenje. Tu "fosilizovanu" formulu sada treba zameniti tako što bi se ukinuo "paralelizam institucija", odnosno, entiteti, u prilog "evropskih" modela, odnosno, centralizovane države. Samo ukidanjem dejtonskih entiteta, po Hičneru, moguće je prevazići "disfunkcionalni" karakter političke strukture BiH. Neshvatljivo je zašto RS prihvata učešće tih i takvih "posrednika".

Ko predstavlja suvislu alternativu?

Ako je već iz nekog meni misterioznog razloga neophodno ili neizbežno kumovanje vašingtonskih "stručnjaka" na pregovorima, treba insistirati na učešću nepristrasnih, a pri tom ništa manje uticajnih institucija, koje ne dele pogled na svet Demokratske stranke SAD. Pomenimo samo Kejto (CATO) institut, koji ima veoma jak "balkanski" tim (Dag Bendou, Ted Karpenter), Heritidž fondaciju (Džon Hulsman) ili Nacionalni republikanski komitet (Fred Peterson). Od elitnih lobističko-pravničkih kuća ne bi bilo boljeg izbora od firme "Venejbl" čiji je ekspert za bivšu Jugoslaviju Džejms Džatras, vrsni poznavalac balkanskih pitanja i dugogodišnji spoljnopolitički analitičar Republikanskog političkog komiteta Senata SAD. Svako od njih daleko je uticajniji na donosioce odluka u današnjem Vašingtonu od zlosrećnih i Srbima zlokobnih demokrata.

Postoje li prednosti srpskog približavanja republikancima?

Veći oslonac na konzervativniji segment vašingtonske političke scene diktirao bi ne samo odnos prema srpskim interesima, već i činjenica da demokrati trenutno naprosto nemaju uticaja. Oni nemaju većinu ni u Senatu, ni u Predstavničkom domu, a do 2008. neće imati ni novu šansu za ulazak u Belu kuću. Sve dok se u nju ne useli neko iz demokratskog tabora, ma kakva institucionalna veza RS sa jednim Nacionalnim demokratskim institutom daleko je gora od puke pozitivne nule - garantuje nesklonost "posrednika" srpskom viđenju ma kog pitanja, a da pri tom ne kupuje naklonost tvoraca američke politike. Problem nije u navodnoj nekompatibilnosti srpskih i američkih interesa. Problem je u činjenici da postoji nepremostiva razlika između osnovnih srpskih interesa i balkanske strategije SAD koju slede demokrati od Klintona naovamo. Animozitet demokrata prema Srbima je ideološki, a ne realpolitički utemeljen. Njima Srbi predstavljaju paradigmatičan primer predmoderne svesti zasnovane na "prevaziđenim" uzusima kolektivnog sećanja, vertikale vrednosti utemeljene u jednom duboko hrišćanskom mitu kao što je to kosovski. Demokrati žele da iskorene kontinuitet takvih spona i u sopstvenom, američkom društvu, u ime "multikulturalizma", a svoj socijalni inženjering na spoljnom planu pretvaraju u ideološki zasnovan plišani totalitarizam oličen u orvelovskom terminu "humanitarna intervencija". Duh koji dominira u USIP-u ili NDI-u srećom ne odražava stavove republikanskog spoljnopolitičkog aparata u celini, niti njegovog najuticajnijeg dela. Za razliku od liberalne levice koja se zalaže za postnacionalni globalni sistem pod stegom Ujedinjenih nacija ili neke multilateralne strukture poput NATO-a i pod jurisdikcijom Međunarodnog krivičnog suda, Bušov tim se zalaže za svetski sistem američke dominacije, za Pax Americana - unilateralni intervencionizam oličen u Iraku i u "Smernicama nacionalne strategije" iz septembra 2002. Neokonzervativna varijanta globalnog intervencionizma jednog Dona Ramsfelda u svom konačnom ishodištu možda i nije kvalitativno drukčija od vizije postmodernog globalnog sela demokrata, ali za srpske interese Bušova politika predstavlja daleko manje zlo. Da rezimiramo - poveriti budućnost RS dobroj volji i integritetu USIP-a, NDI-a i njima srodnih institucija i ličnosti ravno je poveravanju zavoda za transfuziju krvi grofu Drakuli.

U RS i BiH usvojen je sporazum o reorganizaciji policije i sada ga sve strane označavaju kao svoju pobjedu. Šta možete da pročitate "između redova" u takvoj situaciji?

Neka Gospod sačuva Srbe od takvih pobeda, od poraza bi se već sačuvali sami. U istom nizu "pobeda" imamo Vensov plan iz decembra 1991. čije konačno ishodište videsmo na drumovima severne Bosne početkom avgusta 1995, pa Kumanovo iz juna 1999, da o samom Dejtonu i ne govorimo. Analizirana "između redova", reforma policije ukazuje na to da su Srbi u BiH, u percepciji međunarodnih faktora, prestali da budu tretirani kao samostalni akteri sposobni da svoje interese jasno artikulišu i konsenzualno brane. Naravno, srpskim pobornicima bespogovornih ustupaka čak ni status vazala spoljnih mentora neće biti dodeljen, jer vazalski odnos podrazumeva i izvestan stepen zaštite nekih interesa podređene strane. Te činjenice vođstvo RS nikako da postane svesno. Šta je dobilo predajom sarajevskog aerodroma UNPROFOR-u, povlačenjem sa Igmana i Bjelašnice, storniranjem tri uspešne kontraofanzive (Srebrenica 1993, Goražde i Bihać 1994), da o sečenju Dejtona na tanke šnite ne govorimo? Ljudi nesposobni da uče iz sopstvenog iskustva, kao sto reče Ciceron, osuđeni su da ostanu zauvek deca. Stara maksima "historia magistra vitae" preteranom upotrebom nije izgubila ništa od svoje aktuelnosti. Problem istorijske amnezije kao da je postao trajni srpski sindrom: nebrojena nesrećna iskustva koja su ih zadesila kroz čitav dvadeseti vek nisu sistematizovana, obrađena, "svarena" i pretočena u pouke za današnjicu i budućnost. Bez izvlačenja tih pouka, sve smrti, sva stradanja tvoraca RS gube smisao.

Da li su vodeće stranke vlasti i opozicije u RS napravile smislen potez kada su pristale na formiranje zajedničkih oružanih snaga BiH?

Taljeran je Napoleonovu odluku da strelja vojvodu od Angiena prokomentarisao čuvenom izjavom da je to "gore od zločina, to je greška!" Isti komentar savršeno je primenjiv na pristanak RS da se formiraju zajedničke oružane snage. Makar rudimentarna vojska, sa sopstvenom odbrambenom doktrinom, Generalštabom, Ministarstvom odbrane, formacijama i zastavama, predstavljala bi vojno možda beznačajan, ali psihološki i simbolički dragocen zalog za budućnost - da ne govorimo o moralnoj obavezi očuvanja kontinuiteta VRS, u čijem je stroju palo dvadeset hiljada uglavnom mladih ljudi u poslednjem ratu. Odluka Skupštine RS samo je formalno verifikovala proces čiji je ishod bio unapred zacrtan još od formiranja takozvane nezavisne komisije za reformu sistema odbrane decembra 2004. i usvajanja njenih preporuka od Predsedništva BiH prošlog proleća. Zaprepašćuje činjenica da je pristajanje na taj ustupak pravdano tobože pragmatičnim razlozima, odnosno "neugrožavanjem opstanka" RS, premda je onima koji su insistirali na spajanju oružanih snaga pre svega stalo baš do simbolične, metafizičke težine tog čina, a ne do pragmatičnih učinaka. Kao što smo videli iz iskustava protekle decenije, svako pristajanje na reviziju Dejtona u ma kom segmentu i kršenje Ustava RS ipso facto preti opstanku Republike Srpske i samo budi apetite svih onih kojima je ona trn u oku da istrajavaju na vazda eskalirajućim zahtevima.

Mogu li eventualni ustupci druge strane predstavljati satisfakciju za "pragmatičare"?

"Pragmatizam" bi iziskivao da se tako krupan ustupak kao što je to spajanje oružanih snaga kompenzuje odricanjem "međunarodne zajednice" od zahteva za reformom policije, ali, kao što znamo, prvi ustupak je vodio samo još tvrđem insistiranju na ovom drugom. Prihvatanje zajedničkih oružanih snaga implicira pristanak RS na tretiranje BiH kao koherentne vojno-političke celine i na učešće RS u njenoj zajedničkoj odbrani od oba suseda, SCG i Hrvatske. To je suština ove mere, a ne tvrdnja Milorada Dodika da je ukidanje etničkih vojski korak ka potpunoj demilitarizaciji "da bi se zauvek izbeglo izbijanje oružanog sukoba poput rata tokom devedesetih godina". Težnja da se "zauvek" isključi mogućnost oružanog sukoba je, naravno, utopistička iluzija u neskladu sa milenijumima ljudske istorije, ali dugoročno uspostavljanje mira u BiH moguće je samo ako se prihvate politička i ustavno-pravna rešenja koja će učiniti svaki od tri konstitutivna naroda bezbednim od majorizacije. To je bila suština problema u zimu 1991-92, to je ona i danas. Sve dok ta pretnja bude prisutna - a revizije Dejtona upravo idu tim putem - potencijal za novi konflikt biće takođe prisutan. Trebalo se upitati kako to da isti oni koji insistiraju na jedinstvenoj vojsci i policiji kao preduslovu "evroatlantskih integracija" nisu prethodno naterali kiparske Grke i Turke da obrazuju zajedničku vojsku i policiju - premda je tako neintegrisan, etnički podeljen Kipar ipak primljen u Evropsku uniju 1. maja 2004! Naravno, sama pomisao na prinudno integrisanje kiparskih Grka i Turaka u vojne i policijske snage naišla bi na podrugljiv smešak u Nikoziji i Famagusti, na tvrdo odbijanje Ankare, uprkos njenoj ambiciji da i sama bude primljena u EU, a na kraju i na rezigniranu konstataciju briselskih birokrata da nešto takvo, premda u principu poželjno, nažalost, nije moguće.

Zbog čega aktuelne hrvatske političare u Bosni i Hercegovini ne zanima interesni savez sa srpskom stranom, kao protivteža namjerama da se BiH organizuje kao država s jakom centralnom vlašću?

Ovako formulisano pitanje odražava nedostatak spoznaje ideološkog karaktera i konkretnih manifestacija hrvatske nacionalne ideje kroz proteklih četrnaest decenija. Ona i danas počiva na nacional-romantičarskim temeljima koje je šezdesetih i sedamdesetih godina 19. veka postavio Starčević. Bitna odrednica vazda je bila iracionalni antagonizam prema "Slavoserbima" - ne samo kao osnov sopstvenog nacionalnog osećaja, nego i specifičnog pogleda na svet. Atavistički koncept demonizovanog, ontološki zlog Srbina kao kamen temeljac dinaritskog hrvatstva čini pragmatični kompromis u trougaonoj političkoj igri teško zamislivim ab initio. Samo tako moguće je razumeti spremnost vođstva NDH da prihvati amputaciju Dalmacije u korist Italije kao cenu razaranja Kraljevine Jugoslavije, ili nespremnost "prolećara" da sa beogradskim disidentima postignu makar pragmatični sporazum zajedničkog otpora post-brozovskoj čvrstoj ruci Dolanca i Mikulića osamdesetih. Sa stanovišta tekuće politike, zvanična Hrvatska jasno podređuje decentralizujuće težnje bosanskohercegovačkih Hrvata primarnom interesu ulaska RH u Evropsku uniju, o čemu postoji konsenzus svih bitnih aktera hrvatske političke scene. Ako je cena ubrzanja briselskog procesa pristanak na Ešdaunov model BiH, ta će cena iz Zagreba biti plaćena bez obzira na roptanje Mostara.

Zašto ni u drugom mandatu predsjednika SAD Džordža Buša nema naznaka revizije tvrdog kursa prema RS i Srbiji iz doba administracije Bila Klintona?

Osnova američke globalne politike od pobede u hladnom ratu može se obuhvatiti jednom rečju: hegemonija. To ne podrazumeva samo hegemoniju u Evropi, ostvarenu kroz NATO - koji je imao jasnu ulogu u intervencijama na Balkanu - već i hegemoniju u regionu koji se naziva "proširenim Srednjim istokom", a obuhvata i oblast Kavkaza i centralne Azije. Balkan se smatra delom tog regiona koliko i delom Evrope, što znači da je i BiH na "proširenom Srednjem istoku", u fokusu hegemonističke kontrole i na prostoru gde je udovoljavanje globalnom muslimanskom sentimentu ključni američki imperativ. Drugo, BiH je deo Evrope, gde je takođe prisutna kontrola istog hegemona, ovoga puta preko NATO-a. Dodajte tome još jedan element, šovinizam velikih sila. Poput NKVD-a nekad, ni SAD danas "nikad ne greše". Nijedna greška - koja god stranka bila odgovorna za nju - ne može biti preispitana, jer bi to kompromitovalo mit o nepogrešivosti. To umnogome objašnjava zašto se nisu ispunila očekivanja da će Klintonova balkanska politika biti promenjena dolaskom na vlast Džordža Buša. Pomenimo još tri faktora. Kao prvo, dugoročni uticaj nasleđene klintonovske birokratije unutar spoljnopolitičkih struktura, sa glavninom u Stejt departmentu, uključujući i mnoge Klintonove kadrove koji su zadržali visoke pozicije i u Bušovoj administraciji. Kao drugo, dominacija neokonzervativaca, za koje je ideja globalne hegemonije bila i ostala nedodirljivi aksiom. Čak i kada su republikanci u Predstavničkom domu glasali protiv rata na Kosovu u odnosu 9:1 i time sprečili "legalizaciju" tog rata, važne ličnosti iz neokonzervativnih krugova, koje se danas nalaze u Bušovoj administraciji, napadale su Klintona jer su njegovu balkansku politiku smatrali "nedovoljno agresivnom". Kao treće, nesposobnost srpske strane da artikuliše sopstvene interese, usaglašeni nastup i proaktivno ispitivanje raspoloživog manevarskog prostora.

Može li se govoriti o neutemeljenosti procjena da će zbog faktora "11. septembar" doći do drastične prekompozicije savremenog svijeta? Zbog čega je sukob Vašingtona i islamskog ekstremizma ograničen koordinatama Bliskog istoka?
Pitanje je veoma složeno. Mnogi lideri Zapada, uključujući i samog predsednika Džordža Buša, skloni su tvrdnji da izvorni islam nije nasilan i da je tolerantan, a da su terorizam i krvoprolića delo "islamista" i predstavljaju neprirodne aberacije tog tobože izvorno miroljubivog učenja. Nespremnost zapadnih lidera da se džihadu suprotstave, skrivanje i umanjivanje činjenice da je reč o sukobu civilizacija, podseća nas na sličnu nespremnost evropskih intelektualaca da se suoče sa fenomenom komunizma u vreme njegovih najdrastičnijih manifestacija, velike čistke i veštački prouzrokovane gladi u SSSR-u tridesetih godina prošlog veka. Neokonzervativni ideolozi u SAD skloni su da male hrišćanske narode - Srbe danas, Jermene ili kiparske Grke sutra - prinesu na žrtvu iznalaženja modusa vivendi sa islamskim svetom, nadajući se da će se tako iskupiti za poluvekovnu bespogovornu odanost zvanične Amerike Izraelu. U tom kontekstu, neshvatljiva je nespremnost srpske strane da upozori svetsku javnost, a pre svega merodavne političke i medijske krugove u SAD, da bi likvidacija Republike Srpske predstavljala opasno zabijanje noža u leđa antiterorističkoj strategiji Džordža Buša. Samo tako je moguće da se problem Balkana realno i trezveno predstavi na način koji se tiče bitnih interesa zapadnog sveta. Što se Srba tiče, direktna posledica je ponavljanje Čerčilovog "rešenja" srpskog pitanja u još drastičnijoj formi. Setimo se da su Čerčilovi izaslanici kod Tita i Draže negirali da je Josip Broz komunista, kao što Hejs ili Hičner danas negiraju da je Alija Izetbegović bio islamista ili da SDA ima blage veze sa globalnim džihadom. Čerčilova cinična opaska iz 1943. godine - da nema nameru da živi u Jugoslaviji posle rata, pa ga zato Titove stvarne namere ne interesuju - danas može da se prepozna u stavu "međunarodne zajednice" o reviziji Dejtona i "integrisanoj" BiH. Tvorci takve strategije, međutim, nisu svesni da tako samo razbuktavaju apetit svojih neprijatelja i slabe sopstvene pozicije u predstojećem globalnom sukobu koji je u ovom veku neminovan.

Da li unutarsrpske rasprave o scenariju iz inostranstva - sa ukidanjem RS, nezavisnošću Kosova i samostalnošću Crne Gore u bliskoj budućnosti - pripadaju domenu defetizma ili realizma?

Da budemo trezveni, a ne paranoidni, rekao bih da opisani scenario nije realan. Ako stavite žabu u uzavrelu vodu, ona će iz lonca istog časa iskočiti. Ako je ujutro, pak, stavite u hladnu vodu, a temperaturu u loncu potom povećavate za samo jedan stepen svakih pet minuta, do večere ćete imati spremnu žablju čorbu. Srbi su još uvek, makar teoretski, sposobni da se trgnu, da poskoče, pa je tehnika inkrementalnog zagrevanja lonca daleko uputnija - uz stalna uveravanja da će njihovi interesi biti uvažavani i da svaki novi mehurić u sve toplijoj vodi ne dovodi u pitanje njihov opstanak.

Na srpskoj javnoj sceni povremeno ste izloženi kritikama iz dva pravca. Mondijalisti s ironijom reaguju na vaše osporavanje američke i zapadne politike, uz tvrdnju da ste život u SAD pretpostavili balkanskoj neudobnosti, dok pojedini nacionalisti, poput Momčila Selića, sa skepsom gledaju na vašu patriotsku reputaciju. Kako odgovarate na te opservacije?

Što se onih prvih tiče, Bože moj, za dobrim konjem se prašina diže. Beskrajno je poštenije u SAD živeti kako živim i raditi kako radim nego u Beogradu ili Banjaluci biti na nimalo neudobnim jaslama stranih sponzora. Stavove g. Selića ne treba uzdizati na nivo nekog "pravca". Poznavaoci njegovog lika i dela, u četiri zemlje na dva kontinenta, dobro znaju da nema tog Srbina, osim njega samoga, prema kome nije "skeptičan", a poznat je i stepen do koga ne dopušta pukoj stvarnosti da stane na put njegovoj usplahirenoj kreativnosti. Ta cela priča je krajnje tugaljiva, za žaljenje, a ne za osudu.

ANT 1: Biografija

Dr Srđa Trifković je rođen 1954. godine u Beogradu. Danas živi u američkoj saveznoj državi Ilinois, gdje je spoljnopolitički urednik magazina "Chronicles" i direktor Centra za međunarodne odnose "Rockford" instituta. Dodatnu težinu njegovoj reputaciji jednog od najrelevantnijih srpskih političkih komentatora daje titula doktora istorijskih nauka, stečena na Univerzitetu u Sautemptonu (Velika Britanija), kao i postdoktorske studije na Huverovom institutu u Kaliforniji (SAD). Unutar engleskog govornog područja zapažen je kao autor knjige "Prorokov mač - politički nekorektni vodič kroz islam", a uskoro će biti objavljen rad sa identičnom temom - "Poraženi džihad". Osim naučne karijere, dr Trifković ima bogato žurnalističko iskustvo. Tokom osamdesetih godina bio je novinar BBC-ja i "Glasa Amerike" na srpskom jeziku, a u prošloj deceniji domaćoj publici predstavio se lucidnim tekstovima u "Dugi" i drugim beogradskim časopisima.

ANT 2: Put propasti

Težnja ka globalnoj moći radi nje same veliko je iskušenje u istoriji, put propasti koji vodi još od Kserksa, persijskog kralja nad kraljevima, preko Napoleona do Hitlera. Tim putem krenula je još Atina nakon što je povela helensku koaliciju protiv persijske agresije, pokušavajući da pretvori svoje liderstvo među slobodnim grčkim državama u nametnutu hegemoniju. Kao što znamo, rezultat je bila propast Jelade kao političkog i vojnog činioca za sva vremena. Amerika će isto tako sigurno proći ako sledi neokonzervativni program. Očevi nacije, Vašington i Džeferson, upozorili su Ameriku da nikada ne sledi taj put. Kada bi imao izbora, američki narod se nikada za njega ne bi opredelio, ali u ovoj eri manipulisane masovne demokratije volja naroda nije bitna. Američka spoljnopolitička elita rešena je da prisili 280 miliona ljudi da idu tim putem globalne dominacije, a njihovi lakeji iz medija tu zaveru nazivaju hodočašćem. Oni i teroristi su jedni drugima potrebni i jedni drugima se hrane. Žrtva je američka republika, a pobednik je Imperija.

Како купити Конгрес

Како купити Конгрес
Политика
29. јун 2005.

Зашто је пројекат др Срђе Трифковића, понуђен властима у Београду, остао без одговора. – Српска фондација, америчке институције и лобирање
У интересу Америке је релативно задовољна, а не срубљена Србија, без независног Космета, са суштински ампутираном Републиком Српском и самосталном Црном Гором. У то треба уверити америчке званичнике и јавност, имајући у виду да је једина валута коју признају конгресмени у Вашингтону – гласови и долари. У овом тренутку Срби немају ни једно ни друго.
Овако у најкраћем изгледа овдашња слика борбе за бољи српски имиџ, аналитички виђена очима др Срђе Трифковића, спољнополитичког уредника часописа Рокфорд института „Кроникл”, доброг познаваоца америчких прилика, аутора неколико студија и књига и несумњиво једног од најауторитативнијих српских интелектуалаца у расејању. Повучен у тишину своје куће у чикашком предграђу Хајвуд, окружен пријатношћу шпанске архитектуре и српског ентеријера, у коме доминирају гомиле уредно сложених књига, наш домаћин жестоко указује на опасности које се надвијају над нама у случају непреузимања одговарајућих потеза. Тим пре што је Трифковић пре пет година највишим државним функционерима понудио пројекат како да се побољша утицај на америчку јавност из Београда.
Нема јасног програма
– Највећи проблем у нашим односима са САД је да не постоји јасан програм презентовања српских националних интереса у Америци, од стране компетентних особа које су спремне да тај интерес рационално бране и да га представе кроз призму америчких интереса. Тема Балкана, као слабе карике у ланцу борбе против тероризма, овде је апсолутно кључна. У САД све што се тиче националне безбедности апсолутно бива забележено и стиже на нечији радарски екран – истиче, додајући да би Београд под хитно морао да направи неку врсту „беле књиге”, у којој би се направио консолидовани досије не само онога што ми знамо, него и онога што странци говоре. Евиденција свих могућих терористичких напада од 2001. године, било да је реч о Ријаду, Казабланци, Мадриду, или Балију, потврђује да се свуда провлачи неко ко има везе са Тузлом или Зеницом.
Суморну слику, по њему, не ретушира ни постојање српског кокуса, будући да је реч о неформалној институцији у којој се законодавци окупљају на бази сопствене заинтересованости о некој теми.
– Српски кокус је велика илузија. Драстичан пример за то је одсуство његових чланова на саслушању о будућности Космета у Спољнополитичком одбору Представничког дома 19. маја. Чланови албанског кокуса били су присутни у пуном броју и са јасно профилисаним ставом. Та се илузија о кокусу подгрева и од стране одређених људи којима одговара да долазе у Вашингтон, да те наступе профилишу на начин који не би сувише реметио мање-више зацртану једначину која се тиче Космета, РС и Хага. Често се у тим приликама једно говори јавно, а друго приватно. Тако је врло експонирана личност у Београду из саветничког тима једног од највиших државних функционера неформално, у разговорима са својим домаћинима, прихватила чињеницу да је независност Космета неминовна и да је најважније наћи формулу да се та независност спроведе на начин да би се спречио превелики политички добитак за радикале – категоричан је Трифковић, додајући да у светлу таквог понашања произилази да нема дилеме хоће ли српска страна прихватити независност, него како да се то запакује са што мање роптања у народу и са што мање последица за поборнике опц ије која пристаје на све.
Полазећи од америчке пословице „Ако учиниш оно што си намеравао, добићеш оно што ти следује”, наш саговорник упозорава да одлука о осмишљеном српском утицају на јавност САД не сме да чека. Одавно већ он заговара оснивање српско-америчке образовне фондације, развијање веза са постојећим америчким академским и научним институцијама и ангажовање услуга стручњака за класично лобирање.
– Исход и мерило како успешног лобирања, тако и информативно образовног рада јесте да доносиоце одлука у америчком естаблишменту подстакнемо на конкретно деловање у нашем интересу. За Фондацију је специфично да она ставља акценат на народ, а не на државу, а посебно на историјске везе Срба са Америком. Реч је о веома успешном концепту неполитичке, научноистраживачке и културно-образовне установе које као утицај на Вашингтон примењују Израел, Турска, Ирска, Тајван и Хрватска – објашњава, додајући да би трошкови оснивања и рада током прве године били око 870.000 долара.
Кад је реч о сарадњи са постојећим америчким институцијама, Трифковић сматра да је то најсуптилнији начин промотивног деловања неког страног ентитета, јер се јасно дефинисани циљеви остварују преко америчких који немају етнички предзнак.
Четири степеника лобирања
Турска влада је створила са два милиона долара задужбину из које се финансира Катедра за турске студије „Кемал Ататурк” на елитном универзитету Џорџтаун у Вашингтону. У управи су Американци турског порекла и њихови овдашњи пријатељи, на челу је професор прави Американац, без етничких веза са Турцима. У одбијању јерменских захтева да се прогон Јермена током Првог светског рата прогласи геноцидом, ова институција је одиграла кључну улогу. Соросова Фондација за отворено друштво основала је и финансира Међународну кризну групу, а будући да та веза није очигледна, њено деловање одаје утисак објективности, иако су њене препоруке увек на линији Соросових планова, укључујући независну Црну Гору и Космет, унитарну Босну. Савет за балканску акцију из Вашингтона, као жестоку антисрпску организацију, заједнички финансирају Хрвати, БиХ, албанске групе, а наводно и црногорска власт. Њен директор Џејмс Хупер, међутим, наступа јавно као челник једне легитимне научне, стручноаналитичке установе звучног имена.
– Да је крајем осамдесетих у „српску причу” у Вашингтону уложено осмишљено само колико кошта један „миг-29”, ток и расплет кризе на овим просторима могао је да буде знатно другачији – вели Трифковић, отварајући бесконачно дугу причу о лобирању и везујући је за актуелни тренутак: – Важно би данас било указати свету да би наметање неправедног косметског решења за Србе дугорочно било извор нестабилности, јер би од Срба створило хроничне ревизионисте – упозорава.
Управо би лобирање, као недостајућа ставка у том светом тројству утицаја на америчко мњење, и Србима омогућило да утичу на Конгрес „који новцем може да се купи”, како је некада духовито приметио Марк Твен.
– Наивни су они који мисле да су се Боб Дол, Диогарди, Бајден, Лантош, Либерман и остали понашали на свој начин из чисто моралних побуда, из принципа и најдубљег убеђења. Њима је неко морао да приђе, да им презентира своје виђење ситуације, да их мотивише да те ставове прихвате и да их подстакне на деловање. Та четири степеника представљају суштину лобирања. Принцип је исти, без обзира да ли је реч о заговорницима независног Космета, или федералних дотација фармерима у Канзасу – сматра он.
Радивоје Петровић

Т Е З Е за програмску оријентацију часописа "Национални интерес"

Т Е З Е
за програмску оријентацију часописа "Национални интерес"

I – Стање у Србији на почетку 21. века

Током 20. века српски народ је претрпео огромне националне губитке уз духовно, културно и морално раскорењивање, што је довело до поништавања и угрожавања готово свих тековина и вредности српске националне борбе, ослобођења и демократског препорода у 19. веку. Улажући своју државност и националне интересе у Југославију, Србија и њено вођство учинили су погрешан историјски избор, чије се погубне последице настављају све до данас. У другој Југославији као идеолошкој држави и лажној међунационалној заједници, губици српског народа су се наставили и увећавали, јер је у њој дошло до систематског растакања српске државности и српских националних интереса, као и духовних и културних вредности српског народа.
Најтеже губитке српски народ је доживео у процесу распада Југославије, крајем 20. века, а пре свега:

- није уважена непобитна историјска и правна чињеница да је Југославија изворно настала самоопредељењем четири равноправна и државотворна национална субјекта, од којих су два припадала српском националном корпусу и то Срби са простора Краљевине Србије и Срби са простора државе Словенаца, Хрвата и Срба, створене нестанком Аустроугарске; да су Југославију конституисала два државна субјекта: држава Словенаца, Хрвата и Срба (као равноправних националних субјеката) и Краљевина Србија (којој су се пре тога прикључиле држава Црна Гора и покрајина Војводина); да је од оснивања до распада Југославија имала непрекинут државноправни континуитет, тако да формирање република као федералних јединица у току и после Другог светског рата, није било од утицаја на трајно право самоопредељења поменута четири национална субјекта који су били једини оснивачи Југославије;

- насупрот непобитном праву на самоопредељење које је као посебан национални субјект са простора Хрватске, БиХ, Славоније и Далмације стекао при оснивању Југославије у истом државотворном статусу као и Хрвати и Словенци, српски народ је у деведесетим годинама геноцидном политиком етничког чишћења и истребљивања масовно прогнан са простора Хрватске и БиХ, на којима је живео вековима, док му је стечено и неприкосновено право на самоопредељење ускраћено самовољом и нелегитимним одлукама међународних чинилаца и противуставно отцепљених држава Хрватске и БиХ;

- крајем 20. века, државни и национални интереси српског народа нашли су се на удару ненаклоњених суседних држава и конзервативних кругова у свету, што је после одвајања и разарања српских земаља угрозило развој и опстанак српске матице и српског народа у целини; све ово кулминирало је ратом земаља НАТО пакта против Србије и војним запоседањем Косова и Метохије 1999. године, а настављено допуштеним албанским насиљем и етничким чишћењем Срба, са циљем незаконите сецесије тог неотуђивог дела српске државне територије и стварања друге албанске државе на тлу Европе.


- као највећи губитник и жртва распада Југославије изазваног илегалном сецесијом Словеније и Хрватске од југословенске федерације, Србија се почетком 21. века нашла у крајње неповољном геополитичком положају и под бременом великих унутрашњих друштвених и развојних проблема, који се не разрешавају ни после смене претходног ауторитарног режима; у Србији с муком преживљава неколико стотина хиљада изгнаника из Хрватске, БиХ и са Косова и Метохије; продужује се економска криза и расте број незапослених који премаша трећину радно активне популације, док се у протеклим годинама из земље иселило више стотина хиљада образованих младих људи; продубљује се социјално раслојавање и социјална криза, јер већина становника живи у сиромаштву, или је на граници егзистенцијалних могућности; у истом раздобљу недостаје компетентна предузетничка елита, а узак круг ратних и послератних профитера, уз помоћ странака и политичара, увећава богатство присвајајући национална добра путем привилеговане приватизације или другим недозвољеним средствима, без обзира на крајње неповољне последице ових злоупотреба по привреду и социјално стање највећег дела грађана; у тим условима у порасту је биолошко осипање и угрожавање здравља становништва, али и криминал и сви други облици социјалне патологије;

- стање у политичком организовању и јавном животу Србије није боље него у економији и друштву; пет година после политичких промена и даље се одржава више стотина политичких странака и неколико хиљада невладниих организација, од којих највећи део нема готово никакве подршке у друштву нити делује у корист општих и јавних, већ партикуларних интереса, често мимо закона и недопуштеним седствима; у политичком систему, због сукоба међу бројним политичким претендентима умножавају се конфликти, док механизми за њихово разрешавање недостају или не функционишу; у друштву се и даље одржава дефицит права и правне државе, ауторитета и политичког консензуса, а легитимне установе и процедуре заобилазе се и замењују ефемерним политичким нагодбама и међусобним условљавањима политичара и странака на штету дугорочних и општедруштвених интереса; механизми средишње регулације и контроле ослабљени су или блокирани страначком деобом и приватизацијом јавних институција, које су и под знатним утицајем финансијских моћника и неформалних група и њихових посебних интереса; у хоризонталној и вертикалној организацији власти нема довољно повезаности и сарадње у остваривању друштвених потреба и заједничких интереса, као ни пуне одговорности и ефикасности у одлучивању о потребама, правима и обавезама грађана и комуницирању са њима; осамостаљивање јавних институција према друштву и њихово везивање за страначке и друге групне интересе изазива конфузију, отуђивање, дезоријентацију и осећање немоћи у јавности и међу грађанима, слабећи поверење у постојећи поредак и угрожава дефинисање и остваривање приоритетних националних и државних задатака и циљева.


- најкрупнија слабост у политици и јавном животу је одсуство обједињене и на демократском консензусу утемељене стратегије економске и социјалне реформе и модернизације која би омогућила максимално активирање и обједињавање унутрашњих капацитета и ресурса, ради увећања привредне снаге Србије, пораста запослености, социјалне сигурности и стандарда становништва; због преваге партикуларних интереса, сукоба и различитих оријентација или недовољне способности политичара и носилаца власти, недостају неопходни консензуси о најважнијим и међусобно повезаним питањима и изазовима који стоје пред Србијом као што су: решавање будућег статуса Косова и Метохије, односи у државној заједници са Црном Гором, доношење устава и изградња институција правне државе, укључивање у Европску унију и друге међународне организације; изостају темељније реформе изборног и страначког система и целовити програми одбранбене и заштитне стратегије од опасности сепаратизма, аутономаштва и растућих опасности даље фрагментације српског државног простора; држава и други друштвени чиниоци не поклањају довољно пажње организованом лобирању, представљању и промоцији легитимних демократских права и интереса Србије у утицајним институцијама најмоћнијих држава, европским и светским центрима политичке моћи и међународним организацијама: у тој значајној области нису обједињене активности државних органа и јавних институција, угледних личности, стручних, научних и невладиних организација, српске дијаспоре и страних улагача и компанија у Србији;


- недостају адекватни одговори и активне мере против отворених покушаја даље фрагментације и растакања српског културног простора, почев од уништавања српских културних добара и тековина на Косову и Метохији, до насртаја на српску цркву и вероисповедање у њој, као и на српски језик, који сачињавају главну матрицу националног и културног идентитета српског народа; у редовима интелигенције и интелектуалаца нема довољно јединства и ангажовања у одбрани и промоцији културних вредности, тековина и права српског народа и то највише због политичких подела, сукоба и утицаја изнутра и споља;


- национални и државни инереси Србије, која се на почетку 21. века нашла у веома неповољним унутрашњим и спољним приликама, не могу се поредити са одговарајућим интересима развијенијих и стабилнијих земаља у свету; многи од данашњих националних интереса Србије своде се на ургентне и изнуђене задатке очувања и одбране елементарних легитимних права српског народа, угрожених изнутра и споља, а ти циљеви могу се успешно остваривати само потпунијом сагласношћу свих способних и демократских снага друштва, ангажованих на афирмацији истине и правде за Србију и српски народ; упоредо се одбраном својих угрожених права и интереса, Србији су неопходне дугорочне и темељне привредне, друштвене, уставне и политичке реформе усклађене са напредним европским и светским процесима и усмерене ка демократском националном и друштвеном преображају, ради достизања вишег нивоа развоја и стабилности и на тој основи равноправног и достојног укључивања у савремену Европу и свет.

II – Програмски задаци и оријентација часописа

Имајући у виду чињеницу да су на почетку 21. века државни и национални темељи Србије угрожени изнутра и споља; да у друштву као и у великом делу политичког вођства нема довољно свести и сазнања о стварном геополитичком положају и унутрашњем стању земље; да недостају стратегије и програми националног и државног развоја као и довољно познавање могућности и путева њиховог остваривања, да су неопходна свестрана научна и стручна истраживања и студије који би могли помоћи у формулисању стратегијских приоритета у заштити, очувању и остваривању националних и државних интереса; да је неопходно потпуније организовање и ангажовање научних и стручних снага у земљи и свету заинтересованих за унапређење и продубљивање спознаја у овој области, часопис Национални интерес своје научно, стручно и јавно деловање усмерава на најважнија питања националних и државних интереса Србије и то на:
1. систематско и темељно праћење, проучавање и научно тумачење појава, процеса и тенденција на унутрашњем и међународном плану од значаја за заштиту, остваривање и унапређење државних интереса Србије и националних интереса српског народа;
2. јачање свести, споразума и сагласности у народу, а посебно у редовима интелигенције, политичког вођства и угледних личности о најважнијим националним и државним интересима Србије и српског народа, уз подстицање заједничких активности и сарадње ради њиховог успешнијег остваривања и промоције;
3. успостављање, изградњу и ефикасно функционисање модерне демократске и правне државе на српском државном простору и њено уставно утемељење и уређење, ради потпуније друштвене стабилности и ефикасније реализације националних интереса српског народа;
4. неговање демократске политичке културе и духа толеранције у друштву и јавном животу уз пуно поштовање права, обавеза и достојанства сваке личности, без ускогрудости, шовинизма и дискриминације, како би Србија као слободна и демократска земља подигла свој углед и постала привлачна за своје грађане, припаднике мањине, Србе изван матичних граница и припаднике свих других народа;
5. веће и свестраније обавештавање и упознавање домаћих политичара, јавних личности, научне и стручне јавности и медија, као и одговарајућих кругова у Европи и свету о стању и положају српског народа, проблемима развоја, као и националним и државним приоритетима Србије и њиховом остваривању;
6. питања територијалне реинтеграције и целовитости српске државе и проблеме реституције штета нанетих Србији и припадницима српског народа током минулих ратова, уз поштовање пођеднаких права других држава или припадника других народа, у складу са међународним нормама и стандардима;
7. модалитете повезивања српске матице са припадницима српске дијаспоре, као и са утицајним и угледним институцијама и личностима у Европи и свету, ради заједничког деловања на реализацији легитимних права и интереса Србије и српског народа;
8. питања равноправног положаја Србије у међународним односима и њеног укључивања у европске и светске интеграције и организације;
9. развијање научне и стручне основе за формулисање националних стратегија и приоритетних програма од општедруштвеног, привредног, политичког, социјалног, правног и културног значаја;
10. очување и промоцију духовног и културног наслеђа и јединства српског народа у матици, суседству и свету, као и културних добара, тековина и темељних обележја српског националног идентитета, уз његово обогаћивање напредним садржајима и вредностима савременог света;
11. унапређење система образовања, школског система, просвећености омладине и кадрова, као и савремених стручних знања;
12. развијање и остваривање ефикасније и праведније социјалне заштите и социјалне сигурности угрожених грађана, ефикаснијим мерама државе и широм применом начела солидарности.

У остваривању ових програмских задатака часопис Национални интерес очекује сарадњу свих заинтересованих научних, стручних и јавних радника, којима се обраћа позивом на сарадњу.

ODNOS ZAPADA PREMA PRAVOSLAVNOJ KULTURI I “SUKOB CIVILIZACIJA”

ODNOS ZAPADA PREMA PRAVOSLAVNOJ KULTURI I “SUKOB CIVILIZACIJA”

Трагедија стара осам векова се поново одвија, не као фарса већ као још већа трагедија; или како третирати Русију данас као Византију некад
Срђа Трифковић
Како претња џихадом постаје из дана у дан све већа, Запад је све упорнији да уништи једину источну хришћанску силу која би му могла бити од помоћи као савезник у рату против исламског тероризма. Често сукобљени међу собом, западни играчи се злурадо здружују не би ли искористили слабости ове силе. У име високих идеала, а уистину мотивисани похлепом, заслепељени идеологијом и гоњени предрасудама, они угрожавају сами себе тиме што кључног потенцијалног савезника гурају у безначајност.

Могуће је да говоримо о Русији 2004. године или о Византији 1204. године. Трагедија стара осам векова се поново одвија, али не као фарса већ као још већа трагедија.

Онда су подухват спровели под окриљем Четвртог крсташког рата. У име Хришћанства и са намером да ослободе Свету земљу од муслиманског јарма, Франци су пошли на поход чији је крајњи исход био освајање хришћанског Константинопоља. Данас та иста хипокризија није ништа мања у својој смелости:

Прво, у име ,,демократије” један велики заједнички европско-амерички подухват дезинформације и манипулације покушава да целу Украјину поистовети са трећином њене западне, изразито русофобичне територије.

Друго, у име ,,људских права” Запад подржава терористе џихадa у Чеченији и захтева ,,преговоре” са сепаратистима (капитулацију), подсмевајући се руским тврдњама да се они боре против истог непријатеља који је проузроковао 11. септембар.

Треће, у име заједничког ,,рата против тероризма”, САД су после 11. септембра наговориле Русију да одобри америчко војно присуство у Cредњој Азији и на Кавказу – присуство које постаје трајно и које се примењују као оруђе усмерено против легитимних регионалних интереса Русије.

У све три наведене oбласти деловања политичари и медији, како у Европи тако и у Америци, показали су изненађујућу истоветност идеолошких усмерења. Тон и срж ових лажи и превара подражавају се на оба краја политичког спектра. Републиканац Рон Паул је једна од ретких јавних личности који је покушао да одговори на то питање. Он је подржао захтев председника Буша да украјински избори буду слободни од било каквог страног утицаја, али истиче да се милиони пореских долара трошени да би се утицало на њихов исход:

Ми смо били увређени када је обелодањено да је кинеска влада покушавала да финансира америчке изборе, јер je страно финансирање америчких избора неказонито – а ипак то исто ми чинимо у иностранству. Зато је неопоходно да се спроведе истрага колико је владиног новца, и како, утрошено у Украјини.

Наравно, и с којим циљем је потрошено, као и ко је почео и одобрио трошење. ,,Западни” исход украјинских избора даје нам одговор. Под Јушченком ће ,,наранџаста” Украјина бити чекић, исламски калифат Чеченије биће бодеж. У Америчком комитету за мир у Чеченији (American Committee for Peace in Chechnya, ACPC) могу ce наћи најгласнији ,,борци за слободу”, пријатељи чеченских децоубицa. Списак ,,најистакнутијих Американаца из обеју странака” у овом Комитету важи као ,,Ко је ко” неоконзервативног покрета, и ту се убрајају Ричард Перл, Елиот Абрамс, Кенет Аделман, Миџ Дектер, Франк Гафнеј, Мајкл Ледин, Норман Подхорец, Џошуа Муравчик, Ричард Пајпс, Роберт Каган и Вилијам Кристол. Они заступају теорију:
· да је чеченски сукоб покрет за национално ослобођење;
· да није терористички по природи;
· да није исламистичког карактера;
· да не одржава везе са страним џихадским групама;
· да он траје због руске непопусљивости и
· да показује недемократску природу Путинове власти.

Преко мреже невладиних организација АЦПЦ и његови чланови дају подршку руским критичарима Путиновог решења чеченског сукоба. Како је Џон Лоланд написао у “Guardian”- у њихови руски протежеи су политичари попут Борисa Немцовa, и Владимирa Рижковa, који су повезани са екстремним неолибералним економским реформама које су уништиле руску економију под Јељцином, и са московским центром “Carnegie Endowment”. Руска клијентела поменуте установе гласнo криви Путина за бесланску трагедију и не прихвата руске тврдње о вези Чечена и Ал-Каиде.

АЦПЦ-ом председава Картеров саветник за националну безбедност Збигњев Бжежински, чије гледиште на чеченски сукоб указује да током година ништа није научио нити заборавио. Године 1999. он је записао, ,, Америка не би требало да наседне на руске изјаве да ,смо савезници против Осаме бин Ладена’… Тероризам нити је геополитички нити морални изазов (у Чеченији).” Годину дана раније, у интервјуу за “Le Nouvel Observateur”, др Бжежински је описао како је Картерова администрација подстицала отпор исламиста уперен против просовјетскиx власти у Авганистану и тиме узроковала војну интервенцију Москве. Упитан да ли се каје због последица те операције, Бжежински је био увређен:

Бжежински: Због чега да се кајем? Та тајна операција је била изванредна замисао. Њена последица је да су Руси увучени у авганистанску клопку и ви би сте желели да се кајем?
Репортер: И не кајете се што сте подржали исламски фундаментализам, дајући оружје и савет будућим терористима?
Б: Шта је битније за светску историју, талибани или пропаст совјетског царства? Неколико побуњених муслимана или ослобађање централне Европе и крај Хладног рата?
Р: Неколико побуњених муслимана? Зар није исламски фундаментализам данас светска претња?
Б: Глупости! Не постоји глобални ислам.

Остало је историја. Почев од 1989. ратници џихадa мисле да су они уништили Совјетски савез и да могу побеђивати широм светa. Дух којег је ,,одлична замисао” др Бжежинског пустио из боце није ce могао обуздати, али је мало западњака видело суштину проблема пре но што је измакао контроли. Ипак, судећи по реакцији у већем делу Запада у вези са догађајима у Чеченији, човеку би се могло oпростити ако мисли да Хладни рат и даље траје и да се пораз у Авганистану уопште није догодио.

Вредно је поменути да су сви чланови АЦПЦ-а такође подржавали муслиманску страну у Босни и на Косову и захтевали америчку интервенцију на Балкану. Деведесетих година они су такође тврдили да Изетбеговић није исламиста, да су Срби за све криви, да никакви страни ратници џихадa нису умешани у сукоб у Босни и на Косову, итд. Они су Балкан учинили безбедним за џихад.

Не заборавимо и похлепу. Опипљиви ,,плодови” пљачке Констатинопоља били су огромни, методи варварски, последице кобне. Пљачка посткомунистичке Источне Европе испољава cе другачије, мада је реч о истој врсти пљачке. ,,Махнита pacпродаја странцима”, како ју је назвао један луцидни посматрач, убрзо se претворила у слободно тржиште украдених добара, пошто су сва добра и капитал- укључив и рад- некада припадали домаћем становништву пре но што су их им отели комунисти. План Џефри Сакс-Џорџ Сорош за посткомунистичку ,,шок-терапију” уништиo je сиромашна друштва иначе способна за независтан развој. Годину дана пошто су руcки ,,реформистички” вођи применили план који им је издао њихов харвардски гуру Сакс, хиперинфлација је збрисала руску уштеђевину, a ca њом и измучену средњу класу. Пензионери су буквално гладовали. Паралелна приватизација значајни руских ресурса- дрва, нафте, гаса, хeмикалија и медија- створила je пљачкашке олигархе који су у савезу са Сорошем и његовом бандом. Ефективна деиндустријализација Русије свела je Русију на неоколонијални положај: она je снабдевач енергије и сировина и увозник високе технологије и фабричких добара. Oвај процес још није завршен у Украјини. Њен угаљ, челик, хемијске фабрике, хидроелектране и милиони јутара плодне црнице примамљив су плен, не узимајући у обзир претпоставку шта би тек управа над тим богатством значила за Русији.

Преобличавање руске душе последњи је корак. Њен народ је у друштвеном погледу конзервативан и дубоко хришћански побожaн. Пре једног десетлећa хришћанство је доживљавало процват после година атеизма. Међутим, олигарси и њихови западни тутори су радикални заступници постмодерне мржње према хришћанству. Џорџ Сорош је једини видљиви актер разлагања вековних народа и држава, коме je главни циљ Русијa.

На страну моралност, свођењем Русије на изоловану Kнежевину Москву споља и разарањем изнутра, Запад се понаша ирационално, на сопствену штету. Пет Бјукенен с правом упозорава да се овако не треба односити према,,најкритичнијeм партнеру на свету”, према нуклеарноj сили која пати од губитка становништва и царства, којој прети даље разарања и терористички рат:

,,Oднос са Русијом много је важнији него ко управља Кијевом. Ако бисмо га угрозили нашом усавршеном техником ,постмодерног удара’ – као што смо учинили у Србији и Грузији, a нисмо успели у Белорусији – постављањeм америчких вазала у суседству Русије, штавише и у бившим совјетским републикама, био би то чин империјалне ароганције и слепе глупости.”

Чини се да ту нема помоћи, као да Хантингтонова мисао о ,цивилизациjским блоковима’ одређује западни став према православном Истоку. Мајкл Стентон је то назвао ,франачком заслепљеношћу’. Када су западни крсташи дошли у византијски свет, они су као и њихови савремени потомци имали моћно наоружање, огромну самоувереност и добар њух за зараду и пљачку. Махали су својим мачевима у име Господње, али су се понашали као да нешто није у реду са православним хришћанима. Када су 1096. године убијали рајнске Јевреје, када су поклали муслиманe 1099. године у Јерусалиму, то je било нешто ново; када су опљачкали Константинопољ 1204. године прерасло je у обичај. До тренутка када су краљеви латинског Запада мирно гледали како Турци заузимају Константинопољ 1453. године, у свему томе су већ били огразли.

Од ових злочина, изгледа да су само прва два данас вреднa да се за њих тражи опроштај, за остале је довољно промрмљати жаљење. Идентитет источноевропских хришћана је у најбољем случају безначајан, у најгорем препрека. Ти народи су тaкo много изгубили - под Османлијама и комунистима - да је њихов опстанак, a камоли препород, данас тешко замислив, сем по западним условима, као верна копија и интеграција у Запад. Године 1204. Франци су захтевали покоравање. И у садашњој игри, било какав раскол између Cорошеве левице и империјалне деснице, САД и Европе, или некакве ,,старе” и ,,нове” Европе, скоро се у потпуности брише. Ово је једини крсташки рат који ће муслимани подржати са радошћу. То је горе од злочина - то је грешка.

КЛИМАВА ИМПЕРИЈА

КЛИМАВА ИМПЕРИЈА
АМЕРИКА ПОСЛЕ КАТРИНЕ
Срђа Трифковић

Навршава се тек 16 година од пада берлинског зида, а свет тај симбол хладног рата већ увелико доживљава као далеку прошлост. Пре само две деценије име Слободана Милошевића било је непознато ван уског круга партијских кадрова у Савезу комуниста Србије, а од тада као да је прошла читава вечност. Једном речју историја се убрзава, а збивања и институције који данас делују значајно па можда и пресудно, са дистанце од једне деценије (да о вековима не говоримо) вероватно ће деловати ефемерно.

Из наведених раyлога прорицање будућих трендова у светској политици незахвалнији је посао него икада раније. Упркос томе усуђујемо се на прогнозу да ће понедељак, 29. август 2005, дан када је ураган Катрина погодио америчку обалу, ући у историју као дан који је означио почетак краја америчке Империје. Четири године након што су исламски терористи у Њујорку и Вашингтону показали рањивост Америке на спољне нападе, дивљање разуларених маса у Њу Орлеансу открилo je и њену унутрашњу слабост.

Током исте те недеље, три медијски недовољно запажена догађаја умногоме су допринела промени на пољу глобалне стратешке равнотеже.
· На берзи у Ротердаму, цена барела нафте по први пут је прешла 70 америчких долара.
· На кинеском полуострву Шандонг, Кина и Русија су - по први пут у историји – извеле заједничку војну вежбу.
· У Багдаду су писци новог ирачког устава прогласили „непроменљиве принципе и правила ислама“ основом сваког будућег законодавства.

На сва три фронта америчком интересу се намеће усвајање нове, суштински одбрамбене стратегије. Да се ипак прво позабавимо рањивим домаћим тереном.

Кроз историју се догађало да шок неких ратова и катастрофа међу Американцима ојача осећање међусобне солидарности. То се десило после Перл Харбора 1941, као и после 11. септембра 2001. Катрина, међутим, неће остати запамћена као један од таквих догађаја. Медијски коментатори и државни функционери на дуге стазе ће указивати на многе „лекције из Катрине“, али најважнији наук је следећи: амерички градови у којима доминирају црначки квартови брзо и лако се претварају у џунгле безакоња.

Узрок овог проблема не налази се у наводном сиромаштву носилаца тог беѕакоња. Шри Ланка је много сиромашнија од Њу Орлеанса, па ипак, након удара цунамија у децембру 2004, власти у Коломбу и герила Тамилских Тигрова брзо су се сложили око успостављања примирја којим је омогућен несметан рад спасилачким екипама. После поплаве у Бомбају прошлог лета, стопа криминала у највећем индијском граду се смањила – иако већина његових становника живи са примањима од само 1.400 долара годишње.

Проблем је у томе што колективно одређење, оличено у „Ми, Народ“ (We the People) нема смисла уколико није потврђено одредивом категоријом „народа“. Пример Њу Орлеанса показује да одсуство било каквог осећања те врсте сродности у данашњој Америци није ограничено само на муслиманске имигранте, него је раширено и међу припадницима афро-америчког урбаног лумпенпролетеријата.

Решење постоји, али оно захтева поништавање четири деценије дуге непринципијелне коалиције између америчке елитне класе и њој подређене црне сиромашне класе, која је била створена и деценијама деловала против интереса остатка Америке. Она већинска Америка плаћа порезе, привређује, трпи криминал и преживљава политичку и културолошку отимачину коју врши елита. Истовремено, лумпенпролетеријат се осећа „овлашћеним“ да законе, институције и морал вежинске Америке третира као окове које треба збацити чим околности то допусте... околности попут Катрине.

Све то је сада очигледно, како пријатељима Америке, тако и њеним противницима. Како се истиче у неких арапских листова, Kатрина „нас је подсетила на пад Берлинског зида, којим се показало да је Совјетски Савез иза блиставе фасаде труо изнутра.” Они који желе да нашкоде Америци убудуће разматраће могућност усмеравања својих злокобних намера не према неком објекту високог профила као што су то биле две њујоршке куле, него према основама инфраструктуре и јавним постројењима у великим урбаним срединама, насељеним великим бројем потенцијалних „објективних“ савезника тамне пути. С друге стране, иѕ раѕлога политичке коректности, државно законодавство невољно је да третира пљачку и беѕакоње у време ванредног стања као озбиљан злочин. Нужно је, такође, преусмерити средства која се троше на Ирак ка унапређењу спремности за ванредне ситуације у самој Америци, премда је јалово очекивати такву једну одлуку од тима ѕа националну беѕбедност који окружује г. Буша.

Тренутни ефекат који је Катрина имала на цене енергената, као и дугорочни проблем прогнозиране несташице нафте, захтевају неодложан одговор државне администрације да би се окончала зависност Америке од нафте чија су изворишта несразмерно распоређена у неким од најнестабилнијих подручја на свету. Проналажење нових, алтернативних енергената требало би да се третира као питање од највећег значаја за националну безбедност. Неки експерти за нафту указују на последњу четвртину 2005. као тренутак у којем ће светска производња нафте достићи историјски врхунац; после чега следи опадање. Експерт ѕа ову област Метју Симонс чак сматра да је Саудијска Арабија већ прошла врхунац производње. Многи Американци нису свесни значаја ове чињенице. Чак и уз нове изворе у Каспијском басену и на Аљасци, укупна производња нафте у наредних двадесет година тешко да ће бити равна нивоу производње из 1985. С друге стране, на свету ће 2025. бити два пута више људи него 1985, а растуће економије Кине и Индије створиће додатну потражњу. Биолошка горива и остали обновљиви ресурси и даље су превише скупи, али, уз технолошка побољшања, постоји могућност да постану одржива алтернатива фосилним горивима, притом и независна од политичке нестабилности.

Смањивање зависности од нафте вероватно је најлакше решив предуслов за стварање ефикасне националне стратегије, посебно у светлу процеса међусобног приближавања великог светског произвођача нафте, Русије, и другог по волумену нафтног потрошача на свету, Кине. Ове две силе превазилазе своје старо непријатељство у циљу стварања заједничког фронта против хегемоније Вашингтона у Средњој Азији и на Далеком Истоку. Свет мора бити мултиполаран да би био нормалан, а Америка мора престати да буде хегемон уколико жели да обнови сопствени идентитетч али нова прерасподела ипак носи могуће опасности. Зато би Вашингтону најбоља опција била прагматично прихватање нове расподеле моћи, која је на помолу у Азији, као и политика чији циљ ће бити стварање нове мултиполарне структуре, а не отпор том процесу.

Промена у кинеско-руским односима, од времена напетости у совјетској ери, па чак и отвореног војног сукоба на реци Усури, ка глобалном партнерству двеју држава, један је од најзначајнијих догађаја у овој деценији. Овај процес, који се отварао само као могућност у времену неприкосновене хегемоније САД 1990-их, убрзан је ратом НАТО-а против Србије 1999, којим је урушено уверење и Кине и Русије да своје интересе могу заштитити користећи вето у Савету безбедности УН. То је уверење дотучено чином америчко-британског напада на Ирак без одобрења Савета безбедности.

„Мировна мисија 2005“, прва заједничка војна вежба Кине и Русије, не представља у толикој мери демонстрацију војне моћи и степена борбене готовости ових земаља, колико означава, према писању Фајненшел Тајмса „још један знак опадања политичког утицаја САД на западној обали Пацифика.“ Русија је најважнији снабдевач Кине оружјем, а постоје и друге комплементарности. Кини је потребна руска нафта; обе земље имају проблем са исламским сепаратистима и желе да ограниче утицај САД у Централној Азији.

Изазов који овај савез у настајању представља за Сједињене Државе, озбиљнији је од било којег другог глобалног питања, изузев свеприсутне претње џихада. Ако Москва и Пекинг створе формалну алијансу, ради изједначавања геополитичке позиције Вашингтон ће раѕматрати стварање формалне или неформалне алијансе Сједињених Држава и Индије, земље која, на дуже стазе, представља јединог природног ривала Кини на азијском континенту. Превише дуго је пренебрегавана потреба изградње посебних веза између Вашингтона и Делхија, независно од америчко-кинеских односа. Индија је занемарени савезник САД у „рату против терора“, али такво савезништво није могуће постићи све док се Пакистан третира као кључни стратешки партнер Вашингтона у рату против терориѕма. Он то није, а председник, генерал Первез Мушараф, већ предуго седи на две столице.

Готово подједнако значајан задатак је и смањивање тензија узрокованих нуклеарним програмом Ирана. Председник Буш није показао такву намеру када је, у изјави израелској телевизији, протеклог августа, рекао да је спреман да употреби силу не би ли осујетио намеру Ирана да набави нуклеарно оружје. Та изјава одсликава и забринутост Вашингтона да би влада у Техерану, уколико дође у посед нуклеарног оружја, представљала претњу виталним интересима САД. С друге стране, неоконзервативци су поодавно обеѕбедили сврставање Ирана у Бушову „осовину зла“. Они из разлога сопствене геополитичке рачунице, која узима безбедност и интересе Израела као кључно питање, желе да употребе америчку силу као средство обарања режима у Техерану, или пак у циљу војне неутрализације Ирана као значајног регионалног фактора. Стога неоконзервативци постојање иранског нуклеарног програма третирају као несумњиву чињеницу. Они сугеришу само два решења: револуцију изнутра, или напад на иранска нуклеарна постројења. Дуго очекивана револуција никако да се одигра, што заговорници овог плана користе као још један „доказ неопходности“ превентивног напада на Иран.

Последице би биле ужасне. Устанак шиита у Ираку у знак подршке истоверним суседима са друге стране шат-ел-Араба довео би америчку позицију у Ираку у кризу. Раст цена нафте далеко изнад 100 долара по барелу брзо би уследио и изазвао рецесију на светском нивоу. Техеран био добио подстрек да подржи или чак финансира масивне терористичке нападе против Сједињених Држава. Уследила би и нова криза у односима САД и Западне Европе, много дубља од оне по питању Ирака. Кина и Русија би се додатно зближиле.

Чак и уколико Техеран развија нуклеарно наоружање, он само иде стопама других сила у регији, конкретно Израела, Индије и Пакистана. У таквом окружењу основана су иранска страховања за сопствену безбедност. Иран је окружен америчким трупама у Ираку на западу и Авганистану на североистоку. Источни сусед Пакистан наоружан је нуклеарним бомбама, суштински је нестабилан а потенцијално и непријатељски настројен. Лако је разумети због чега Техеран прижељкује алтернативно средство одвраћања. Уверење да би Иран – са својих једва десетак нуклеарних бомби, колико би можда био у стању да произведе у наредној деценији – могао да угрози Сједињене Државе, бесмислено је. Иранске муле јесу злокобне и догматичне, али нису ни самоубице ни лудаци.

У најближем суседству, у Ираку, од кључног значаја је развијање излазне стратегије Америке, као и повлачење отуд, најдуже у року од годину дана. Ово изискује и неке непријатне компромисе. У једном говору 22 августа председник Буш је изразио своју убеђеност да ће преговарачи који представљају три ѕаједнице у Ираку створити устав који „одсликава вредности и традиције ирачког народа.“ Проблем је у томе што те „вредности и традиције“ укључују и споразум три заједнице по којем ислам мора да буде основа свих закона. Сходно томе, сваки предлог који је у нескладу са исламским религиозним учењем, биће уклоњен из државног законодавства новог, демократског Ирака.

Ове принципе су одобриле и америчке дипломате у Багдаду, што је једног секуларног курдског политичара натерало да се пожали како су се Сједињене Државе сврстале на шиитску страну: „Ово је шокантно. То се не уклапа у америчке вредности. Потрошили су толико крви и новца овде, само да би подржали стварање исламистичке државе... Не могу да верујем да је то оно што Американци заправо желе, нити да то жели амерички народ... Можда Американци покушавају да постигну договор по сваку цену.“

Ово је развој догађаја који, могуће је, одсликава претерану жељу Вашингтона да очува моментум на политичком фронту у тренутку се акцијама побуњеника не види крај. Како год било, вашингтонско прихватање ислама као основе ирачке демократије бескрајно је далеко од концепта „ширења демократије на Блиском Истоку“, који је био коришћен као оправдање за рат у Ираку. Ово је тешко сварљив концепт, али ипак бољи од наставка бескрајне војне операције која исисава америчку крв и новац, и то у часу када се САД суочавају са новим изазовима широм света и са неочекиваним унутрашњим слабостима.

Вешта дипломатија у Азији, постепено и конструктивно повлачење са Средњег Истока, нова горива за сопствене енергетске потребе, здрава су алтернатива неуротичном походу Америке за глобалном хегемонијом. Ту алтернативу диктирају здрав разум, искуство и трезвена процена америчког интереса.

SRBIJA MORA DA SE TRGNE I POVUČE CRTU

http://www.cacanskiglas.co.yu/vesti.php?id=intervju&no=1\ “Čačanski glas” 12. avgust 2005.

Dr SRĐA TRIFKOVIĆ, istoričar i međunarodni analitičar
SRBIJA MORA DA SE TRGNE I POVUČE CRTU
Oštar u iznošenju stavova i političkih procena, Srđa Trifković, analitičar međunarodnih odnosa, spoljnopolitički urednik i kolumnista časopisa “Kronikls”, američkog Rokford instituta u Čikagu, poslednjih mesec dana ustalasao je domaću političku javnost “neugodnim” izjavama. Ceneći ozbiljnost vremena u kome živimo, ozbiljnost lista za koji je već govorio, a još i čačanski zet, čak ni u žurbi svetskog putnika, Srđa Trifković nije zaobišao “Čačanski glas”.
Koliko sklapanje sporazuma o prolasku NATO trupa kroz našu zemlju ugrožava suverenitet naše države?
- U sporazumu stoji da je cilj otvaranja, ne samo fizičkog prostora Srbije već i čitavog elektromagnetnog spektra, vršenje operacija Severnoatlantskog saveza u cilju očuvanja mira na prostoru Balkana.Znači, u samom sporazumu Kosovo i Metohija se nigde ne spominju, a definicija - očuvanje mira na prostoru Balkana može da bude iskorišćena u bilo koju svrhu angažmana NATO-a bilo gde na prostoru Srbije i Crne Gore. Konkretno, to znači da bi u slučaju eventualne krize u Raškoj oblasti, odnosno u Sandzaku, u slučaju nemira u Sjenici, Tutinu ili Novom Pazaru, ili u slučaju zaoštravanja situacije u Preševskoj dolini, ili ne daj Bože nekih nacionalnih nemira na sveru Bačke, u Subotici, ili Kanjiži, isto tako, ova definicija bila iskorišćena od strane Severnoatlantskog saveza da insistira na izvršenju sporazuma, odnosno, na otvaranju granica Srbije, i na prolasku trupa NATO-a bez prethodne najave kakva će biti snaga tih trupa, koji će biti njihov sastav, kakva će biti nacionalna struktura tih jedinica, jer vidimo da je sada i Mađarska član NATO, jednom rečju, Srbija više neće imati kontrolu nad svojom sudbinom. Vrlo je bitno da Kosovo i Metohija nisu pomenuti, jer ministar inostranih poslova Drašković je izričito apostrofirao Kosovo i Metohiju kao izgovor za sporazum, ali se njegov sagovornik, generalni sekretar Shefer strogo čuvao da ni na koji način ne saučestvuje u tom njegovom objašnjenju. Znači, očigledno je da Draškovićevo poduže objašnjenje da je sporazum imao za cilj zaštitu preostalih Srba na Kosovu jedna prevara. Jer NATO-u je više nego dovoljno da postojeće snage na Kosovu iskoristi ukoliko ima nameru da Srbe zaštiti. Kao što smo videli, na pasivnosti nemačkih trupa u Prizrenu 17. marta 2004. godine, ukoliko ne postoji politička volja da te trupe budu angažovane u odbrani preostalih Srba, onda nije bitno da li je njih pet hiljada, pedeset hiljada ili petsto hiljada.
BRIGA ZA AMERIKANCE, A U NESPREMNOJ SRBIJI- KO U KLIN, KO U PLOČU
Velika prašina se podigla kada ste u emisiji “Utisak nedelje” krajem jula, navodno, uvredili američke diplomate u Beogradu. Oštro ste odreagovali na pasivnost domaće diplomatije kada su uvrede na račun sopstvenih interesa prećutane. Do kada ćemo se udvarati svetu, nije svako “klečanje pred sultanom” Miloševa diplomatija, a ovde se to izgleda i previše bukvalno shvata?
- Knjaz Miloš je imao koncept nacionalnog i državnog interesa i njegovo klečanje i podilaženje je vazda bilo u funkciji jačanja Srbije i u funkciji ispunjenja srpskih nacionalnih interesa i državnih aspiracija. Šef diplomatije Srbije i Crne Gore, se jako potresao zato što sam, navodno, uvredio ambasadora SAD u Beogradu Majkla Polta, što, uzgred budi rečeno nije istina. Niti sam ga uvredio, niti sam imao nameru da to učinim. Ali, nije reagovao kada je Stipe Mesić u Srebrenici izjavio da su Srbi tamo počinili genocid, nije odreagovao kada je isti taj predsednik Hrvatske izjavio, da će priznati Crnu Goru kao nezavisni državu bez obzira pod kojim uslovima bio izveden referendum i bez obzira na stav ostatka međunarodne zajednice, nije odreagovao na desetine, na stotine grubih uvreda i blaćenja Srba i Srbije od strane i “ale i vrane”, uključujući tog istog njegovog sagovornika Shefera, koji je izjavio da je rat protiv Srbije 1999. godine bio pravedan i legalan. Drugim rečima, on ne reaguje kada se Srbija pljuje i blati, od strane velikih i malih zverki u međunarodnoj zajednici, a pogodilo ga je što sam izjavio da su bivši ambasador Montgomeri, sadašnji ambasador Polt i ambasador za ljudska prava Prosper, trećerazredni donosioci odluka u američkoj strukturi moći. To što sam izjavio je strogo tehnički opis njihovog statusa, zna se ko su prvorazredni. To su Buš, Čejni, Bramsfeld, Kondolisa Rajs; drugorazredni su članovi i presednici spoljnopolitičkih odbora u Predstavničkom domu i Senatu, to su ljudi van normalnih struktura moći, ali vrlo uticajni, autsajderi kao što je Ričard Holbruk. Ovo je trećerazredna ekipa u smislu empirijskog opisa, a ne nekog vrednosnog stava. Za ljude, nezdravo fascinirane Amerikom, kao što su ministar Drašković i njegov savetnik Rade Stojanović, nezamislivo je da bilo koji Amerikanac može biti ma šta drugo nego prvorazredan i zato se oni ponašaju na jedan denuncijantski način. Onog trenutka kada u Beogradu bude postojala jedna koherentna vlast, u kojoj neće biti razmimoilaženja između predsednika Srbije i premijera Srbije, između šefa diplomatije savezne države i šefova resornih ministarstava, tada ćemo i imati jednu nacionalnu strategiju opstanka. Srbija ulazi u teške trenutke, u sledećih godinu dana biće rešena i sudbina Kosova i sudbina zajedničke države, i sudbina Republike Srpske i pitanje odnosa prema Haškom tribunalu i sudbina odštetnih zahteva zasnovanih na haškim presudama, a pre svega na velikoj srebrničkoj laži. U taj period, Srbija, nažlost, ulazi krajnje nepripremljena, sa jednom nekoherentnom političkom ekipom gde i dalje leva ruka ne zna šta radi desna, gde i dalje jedan ide u klin, a drugi u ploču.
Važite za nekoga ko se na zapadu zalaže za legitimne srpske nacionalne interese. Nazvali su Vas, tačnije Jevrem Brković, “zloglasnim vođom srpske Alkaide iz Čikaga”. Čime ste se zamerili Milu Đukanoviću i šta mislite o dezintegraciji federacije, odnosno, nezavisnoj Crnoj Gori?
- O Jevremu Brkoviću njegova biografija govori dovoljno. Za vaše čitaoce koji nisu upućeniji u njegove lične ideosinkrazije dovoljno je reći da on žali što Crna Gora nije prišla uniji sa Rimom i priznala rimskog papu za šefa crnogorske crkve još nekoliko stotina godina unazad, jer bi onda bila zaista autentična i svoja, a ne, podložna Svetosavskim zamagljivanjima izvornog, kako on tvrdi, crnogorskog identiteta, koji u stvari nije ništa drugo, nego južnohrvatski identitet u sprezi sa rimskim i venecijanskim duhom i interesima.
To što me dotični gospodin optužio da sam srpski “terorista iz Čikaga” ima svoje korenove u jednom tekstu koji je izašao u jednoj crnogorskoj proseparatističkoj novini koja se zove “Nedjeljni žurnal” gde je iznesena tvrdnja da sam uputio preteća pisma Milu Đukanoviću iz Čikaga. Reč je o jednom grubom i vrlo primitivnom falsifikatu. Čak, da su se potrudili da to izvedu malo uveljivije i da to onako izglancaju na način koji bi mogao da liči na nešto što sam ja napisao, možda bi me i više pogodilo, ali svejedno, stvar je bila ozbiljna. Ja sam pre toga doveo jednu ekipu stranih stručnjaka da pod okriljem Pokreta za zajedničku državu održe tribine širom Crne Gore na temu “Budućnost Crne Gore posle razdvajanja” i oni su se koristili analitikom da upozore, da bi sudbina Crne Gore bila vrlo slična sudbini Makedonije. Znamo šta se njoj desilo sa Ohridskim sporazumom 2001. kad je postala država sa ograničenim suverenitetom, gde jedna trećina njene teritorije nije više pod kontrolom Vlade iz Skoplja. Umesto da uđu u argumentovanu debatu sa stručnjacima Rokford instituta, režimski poslušnici u Podgorici su eto, pokušali da nameste jednu sitnu udbašku priču, tobože mojim pretnjama Milu Đukanoviću.
Doktorirali ste na ustaškom pokretu. Srbi su istorijske žrtve genocida i etničkog čišćenja. Kako komentarišete jednostrano ponašanje međunarodne i domaće diplomatije u slučaju Srebrenice?
- Ono se potpuno uklapa u jednostrano ponašanje koje ima svoj kontinuitet još iz 19. veka. Što se Srebrenice tiče, imamo posla sa jednom tipično postmodernom mitomanskom fabrikacijom, sa jednim pokušajem stvaranja nečega ni iz čega, drugim rečima, iz jednog kontinuiranog međunacionalnog sukoba koji na području Srebrnice traje od kraja 1992. godine do leta 1995. izvučena je samo jedna epizoda. Početak tog sukoba, najkrvavije njegovo rasplamsavanje je pokolj Srba od strane muslimanskih mudzahedina predvođenih Naserom Orićem u zimu 1993. godine, konkretno, na Badnje veče i na Božić. Kulminacija tog procesa je došla u julu 1995. godine sa likvidacijom izvesnog broja boraca iz srebrničkog dzepa i sasvim, dopuštam i tu mogućnost, izvesnog broja nedužnih civila muškog pola između 18 i 50 godina starosti, ili tu negde. Ali, da je bilo reči o genocidu ne dolazi u obzir, to su gluposti, genocid uključuje uništavanje i beba u kolevci, i staraca, i žena. Genocid su sprovodili naravno, Hrvati i Muslimani nad Srbima u periodu 1941-45. i to je bio jedini genocid na teritoriji Balkana u 20. veku. Da li je reč o masakru, sasvim moguće, o maskru sasvim uporedivim sa onim što se događalo Srbima u Bratuncu i okolini, što se događalo Srbima u Sarajevu, Srbima u Mostaru, Srbima u Krajini, Srbima u zapadnoj Slavoniji, i tako dalje. Svaki rat je tragedija, ratovi na području Balkana su posebno tragični, zato što neminovno kače i civile. Srebrnica se uklapa u kontinuum balkanskih ratova od 1941-45. preko 1991/ 92/95. do 1999. na Kosovu. Srbima je istina o Srebrnici preko potrebna i ona ne izlazi iz parametara onog što su sami Srbi iskusili u ratovima za jugoslovensko nasleđe, a posebno u poređenju sa genocidom nad Srbima 1941-45.
TEROR NAD SPC - NEMORALNO ĆUTANJE MEĐUNARODNE ZAJEDNICE
Dogodilo se i hapšenje mitropolita Jovana u Skoplju. Koliko je Srpska pravoslavna crkva ugrožena i kakvi su komentari u Americi?
- Komentara u Americi nema. Nasuprot onome što bi se desilo da je recimo novopazarski muftija ili beogradski muftija, ne samo uhapšen i osuđen na zatvorsku kaznu, nego samo priveden, i da mu je eventualno pretresen stan. Ono što se dogodilo parohu Paljanskom i njegovom sinu sa premlaćivanjem od strane NATO-a i ono što se događa non-stop mitropolitu Amfilohiju i mitropoliji Crnogorsko-primorskoj u vidu medijskih napada, u vidu neprekidnog pritiska vlasti i ilegalnih upada u crkvene objekte od strane sektaša, tzv. Crnogorske pravoslavne crkve, samo predstavlja ilustraciju terora kome je podvrgnuta Srpska pravoslavna crkva van same Srbije. Ono što se dogodilo u Skoplju, predstavlja najdrastičniji primer kršenja nacionalnih, verskih i ljudskih prava jednog crkvenog velikodostojnika, a izostanak adekvatne reakcije međunarodne zajednice već sam po sebi dovoljno govori, sa kakvom zajednicom imamo posla. Ona koristi principe situacionog morala, a ne apsolutnog, a situacioni moral nije ništa drugo nego nemoral.
NJIHOV CILJ JE UNIŠTENJE VOJSKE
A propo suverenitetu i integritetu jedne zemlje, koliko na ustrojstvo vojske i službi državne bezbednosti mogu uticati obične civilne i nevladine organizacije u svetu i zahtevati njihovu “transparentnost” onako kako se to događa kod nas?
- Vrlo malo, zato što u Americi recimo, postoji agencija za nacionalnu bezbednost NSA, koja je potpuno van oka javnosti, ne zna se čak tačno ni koliki je njen budzet, u Francuskoj postoji Sirete, U Engleskoj postoji služba MI6. Bilo bi naprosto smešno govoriti o transparentnosti tih ustanova, one se, naravno, zasnivaju na, jasno hijerarhijski definisanom ustrojstvu koje je u nadležnosti vrhunskih donosilaca odluka, konkretno predsednika SAD, predsednika Republike Francuske, premijera britanske Vlade, ali, da tu sad mogu da se pojavljuju nekakvi nevladini aktivisti, pogotovu kad bi bili finansirani iz stranih zemalja, recimo Kine ili Rusija, kao što je kod nas slučaj sa nevladinim sektorom koji je finansiran iz zapadnoevropskih i američkih izvora, i da pokušavaju da dobiju podatke koji se tiču funkcionisanja takvih ustanova, to bi bilo naprosto smešno. Budite sigurni da u zapadnim zemljama postoji još uvek zdrava doza svesti o nužnosti zaštite nacionalnih i državnih interesa na način koji ne zadire u transparentnost parlamentarne procedure.
Nije li onda apsurdno i licemerno ono što se događa našoj vojsci?
- Naravno da jeste, ali njihov cilj nije uopšte transparentnost, njihov cilj je uništenje vojske, kao što im je cilj uništenje svih drugih nacionalnih institucija od SANU, preko Vinče, do Univerziteta, do Srpske književne zadruge i naravno Srpske pravoslavne crkve.
Kako nazivate “Njih”?
- Ne moram da ih nazivam, oni dovoljno već govore sami za sebe. Meni je drago što se ponašaju kako se ponašaju, iz razloga što time jako pomažu očvršćenju i osvešćenju Srba i njihovog sagledavanja šta im se zaista iz te kuhinje sprema. Kad bi bili lukaviji i veštiji, možda bi bili i uspešniji.
ZAŠTITA OD SVETSKOG TERORIZMA - BEZ AVANTURA NA BLISKOM ISTOKU
Kao spoljnopolitički urednik i kolumnista “Hronike” kompetentni ste da procenite kako će se razvijati međunarodna politička situacija s obzirom da je u ovom trenutku Iran odbio sve ekonomske i političke ustupke i pogodnosti i nastavio za razvojem nuklearnog programa?
- Iran je vrlo tvrd orah i ne verujem da ćemo imati ponavljanje iračke operacije zato što bi to bio prekrupan zalogaj za američku vojnu strukturu koja je ionako prenapregnuta dosadašnjim okolnostima. Opasnost je prvenstveno u tome što postoji jedna suprotnost američke politike koja teži globalnom hegemonizmu, a istovremeno kod kuće i dalje dopušta islamskim imigrantima da ih preplavljuju, da neometano i dalje naseljavaju Ameriku i time pružaju mogućnost petokolonaškim aktivistima iz redova dzihadista da uspostave svoje baze na američkom tlu. To se uveliko desilo i zapadnoj Evropi. Sve dok Zapad bude žrtva sopstvenog samozavaravanja, da postoji nekakav tolerantni, miroljubivi islam, koji je zaista autentični i da postoji neka marginalna grupa terorista koji izneveravaju učenje tog izvornog islama, oni će biti osuđeni na ponavljanje i 11. septembra, i Madrida, i Londona, i Kazablanke, i Istanbula... Tek kada budu spoznali da u samoj srži autentičnog islamskog učenja postoji potencijal za terorističku interpretaciju, onda će shvatiti da je jedina odbrana, zahtev za redefinisanje zapadnog prostora kao nečega što pripada zapadnim nacijama, a ne otvaranje dveri multikulturalizmu. Neometani priliv novih miliona islamskih imigranata je garancija novih, još neviđenih terorističkih napada koji se neće zaustaviti pre nego što se nad jednim od velikih zapadnih gradova ne nadnese zloslutna nuklearna pečurka.
Koliko Srbija u ekspanziji islamskog terorizma može biti potencijalna žrtva?
To će najviše zavisiti od same Srbije. Ukoliko se bude nudila kao saučesnik u avanturama na Bliskom istoku o kojima nije ni na koji način odlučivala, onda će ta opasnost biti daleko veća. NJena je nužnost sada da se okrene sebi i da bude prvo i pre svega sposobna da redefiniše sopstveni identitet i sopstvene interese, pre nego što se bude upuštala u ma kakvu kombinatoriku u kojoj bi vadila tuđe kestenje iz vatre.
NIŠTA OD EU
Šta predlažete u tim budućim evropskim ili nekim drugim integracijama, s kim se udruživati, ko nam je strateški partner, kakva nam je uopšte budućnost?
- Što se strateških partnera tiče, niko Srbiju neće tretirati kao ozbiljnog partnera dokle god ona bude potpuno rastočena i sa totalnim odsustvom osećaja za nacionalne i državne interese koje vredi štititi, braniti i zastupati na jedan trezven i racionalan način. Dakle, sve dok Srbija bude ovakva kakva je sada, ona će biti tretirana kao Alajbegova slama kojom mogu da se nagrađuju svi okolni narodi i da svoje interese ispunjavaju, a taj proces uopšte nije okončan. Tu su još uvek na tepetu i Raška oblast, i Preševska dolina, i sever Bačke i eventualno danas-sutra i Homolje, istočna Srbija, i Braničevo, i Banat. Dokle god se Srbija ne trgne i ne shvati da treba negde povući crtu i da sebe treba reafirmisati kao narod, naciju i državu dostojnu poštovanja, partnera jednostavno neće biti, jer bi i potencijalni partneri odbijali da Srbiju uzimaju ozbiljno. Što se evropskih integracija tiče, ta je odluka već doneta u ime Srbije ishodom referenduma u Francuskoj i Holandiji, u maju mesecu ove godine. Apsurdno je govoriti o ulasku u Evropu, Srbija jeste u Evropi i geografski i duhovno, i istorijski i kulturno od samog svog nastanka, ali ulaska u Evropsku uniju neće biti i to na duge staze. Glavni razlog u pozadini toga, premda je to politički nekorektno da se kaže u jednoj Nemačkoj i Francuskoj jeste odbijanje Evropljanja da Tursku prime u svoje redove, jer su svesni da bi to bio kraj Evrope, odnosno, da bi se onda potiho i na mala vrata završio proces koji je počeo sa invazijom Otomanske imperije u poznom srednjem veku i koji je naizgled bio okončan sa porazom turske opsade Beča 1683. godine. Dakle, veoma će biti interesantno kako će politički vrh ove zemlje objasniti činjenicu, da u tim evropskim integracijama oni mogu da nastave da pričaju i da ponavljaju obećanja koja će im davati beznačajni briselski birokrati, ali ni u supsantivnom smislu sledećih 20 godina nove zemlje neće biti primane i da od tih Evro-atlantskih integracija što se Srbije tiče do daljnjeg nema ništa.
Kako ćete se braniti od anateme da ste srpski nacionalista?
- Ja ne želim Srbiji ništa više, ni bolje, ni specijalnije od onoga što Žak Širak želi Francuskoj, DZordz Buš Americi i svakako želim manji ekskluzivizam u pogledu srpskih nacionalnih i državnih interesa, nego što Stipe Mesić želi svojoj Hrvatskoj, ili što Adem Demaći želi svojim Albancima.
BOJIM SE DA SE SRBIJA PRETVARA U NEOKOLONIJALNU SATRAPIJU...
Šta zamerate Koštunici i šta mu savetujete?
- Ne mogu da kažem da Koštunici ma šta zameram, jer je on čovek na mukama i ne znam ni ja, kako bih se postavio u sličnoj situaciji? Ono što bih mu od sveg srca savetovao je, da ne isključi mogućnost dvojne koalicije sa Srpskom radikalnom strankom kao sredstvom prevazilaženja jednog nemogućeg stanja, jer, u ovom trenutku imamo nemoguće stanje da je diplomatija SCG i Ministarstvo odbrane SCG u rukama ljudi sa krajnje neizvesnom lojalnošću, i s krajnje neizvesnim ličnim i profesionalnim ambicijama i ciljevima. Da u toj istoj koaliciji na nivou Vlade Srbije, SCG ima jednu stranku koja se ambivalentno odnosi prema pitanju budućnosti državne zajednice, a to je G17 plus. Ta ista stranka svojom politikom precenjenog dinara i potpuno iracionalnim uništavanjem domaćeg bankarskog sektora i otvaranjem dveri jednoj, ne samo divljoj privatizaciji, nego i divljem uvozu i podilaženju uvozničkom lobiju po cenu uništavanja ostatka ostataka srpske proizvodnje, pretvara Srbiju u jednu neokolonijalnu satrapiju koja neće više biti sposobna da proizvodi ma šta, već će samo izvoziti ono malo primarnih proizvoda što još ima.
NISU ME PRIVELI U CG
Na to sam ja, protivno njihovim očekivanjima uzvratio tako što sam otišao u Podgoricu, održao konferenciju za štampu u sedištu Pokreta za zajedničku državu i rekao da time optužuju i Ameriku za terorizam. Ako su spremni da iznesu tvrdnju da ja iz Čikaga kujem zavere protiv života Mila Đukanovića i protiv stabilnosti Crne Gore, to je optužba za terorizam. Ako Amerika terorizam toleriše na svojoj teritoriji, znači oni optužuju Vašington da, uprkos svojoj retorici o ratu protiv terora, zapravo toleriše jedno tvrdo jezgro srpskih ekstremista koji su spremni na nasilje, eto, protiv šefa vlade Republike Crne Gore. Rekao sam da je to ozbiljna optužba, za koju, ako imaju dokaze, moraju da ih proslede FBI-u , a ako ih nemaju, da se pokriju ušima i da priznaju da su lažovi. Trenutno je sudski proces u toku. Podneo sam tužbu i protiv lista i protiv njegovog urednika lično, a podneću i protiv države Crne Gore, jer list se pravda time da je materijal došao iz Agencije za državnu bezbednost. Ukoliko je Agencija uputila taj materijal listu, ona je prekršila zakon, jer jedini ovlašćeni primaoci njenih dokumenata su ili tužilaštvo, ili policija, radi privođenja. Ja sam u Crnoj Gori bio u tri navrata sada i nisam priveden, to dovoljno govori samo za sebe.
ZORICA LEŠOVIĆ STANOJEVIĆ

ЗНАЧАЈ БОЛТОНОВОГ ИМЕНОВАЊА

Београд, понедељак 28. март 2005.

ЗНАЧАЈ БОЛТОНОВОГ ИМЕНОВАЊА ЗА АМБАСАДОРА САД ПРИ УН
Реалиста и зналац Балкана

Срђа Трифковић

„Такозвано право на хуманитарну интервенцију даје нам повода за забринутост. Од њега се онима који га заговарају зацакле очи од среће, али са становишта других оно представља огољену агресију”

На место амбасадора САД у УН председник Џорџ Буш је именовао Џона Болтона, донедавно трећег човека у Стејт департменту. Ово је добар избор, не само зато што Болтон према светској организацији гаји здраву скептичност (својевремено је изјавио да „ако са зграде седишта УН нестане горњих десет спратова, то би прошло незапажено”) већ и зато што су његови ставови о читавом низу међународних питања – од Космета до Међународног кривичног суда и Хашког трибунала – трезвено утемељени и ослобођени идеолошких предрасуда.Болтону многи критичари узимају за зло његову сада већ чувену изјаву из 1999, да су „они који гаје илузије да међународно право нешто значи најчешће исти они чији је циљ да врше притисак на САД”. Његови политички неистомишљеници овај цитат често користе као аргумент којим поткрепљују своје тврдње да је Болтон један бахати унилатералиста и поборник закона јачег у међународним односима. Они ту изјаву, међутим, редовно цитирају изван контекста – а контекст је критика коју је Болтон упутио на рачун доктрине тзв. хуманитарне интервенције која је те године била употребљена као квазиправно оправдање за Клинтонов рат против Србије. Одмах након тих речи Болтон је дословно додао: „Такозвано право на хуманитарну интервенцију даје нам повода за забринутост. Од њега се онима који га заговарају зацакле очи од среће, али са становишта других оно представља огољену агресију. Невине српске цивиле бомбардовали смо до бесвести, у циљу повратка Албанаца који су извршили етничко чишћење остатка Срба са рушевина у које је претворено Косово.”

Очигледно је да мета ове Болтонове опаске није било међународно право по себи већ „хуманитарни интервенционисти” који су 78 дана користили НАТО за млевење Србије пре шест година. Као што је Болтон касније истицао: „Обичајно међународно право плод је развоја норми понашања у националним државама током дугог периода. Данас пак имамо теоретичаре који са одобравањем говоре о ’спонтано еволуирајућем међународном праву’ које су посвећеници ове доктрине открили готово преко ноћи. Она је неприхватљива за ма ког слободног човека.” Америчка политика на Балкану уопште, а посебно на Космету, била је поуздан лакмус интегритета америчких политичара у последњих деценију и по. Болтон га је успешно положио. Пре доласка на место заменика државног секретара, често је говорио да БиХ треба да буде подељена између Србије и Хрватске, уз муслимански ентитет у средини. Подржавао је и поделу Космета на „северни троугао” који би остао у Србији, и остатак који би отишао Албанцима. Само неколико месеци по завршетку Клинтоновог рата против Србије, пошто је бесмислица о наводном „геноциду” на Космету раскринкана, а српске цркве широм покрајине нестајале у пламену под окриљем Унмика, Болтон је изјавио да су се „илузије о УН... разбиле о зид реалности на Космету”. Болтонов реализам по питању Балкана захтева смелост јер је у великом раскораку са ставовима америчког политичког и медијског естаблишмента. Његови ставови дијаметрално су супротни апсурдним хвалоспевима левице наводној „мултиетничности” БиХ и КиМ, али у исто време супротстављени су и самодеструктивној склоности већине неоконзервативаца да подржавају муслимански фактор на Балкану. Као пристојан и нормалан човек, Болтон не дели морбидну жудњу водећег корифеја неоконзервативизма Вилијама Кристола, уредника Weekly Standarda, за „разбијањем српских лобања”. Болтонови ставови о Међународном кривичном суду (МКС) и Хашком трибуналу подједнако су трезвени. Пре три године упозорио је да би ратификацијом конвенције МКС-а САД ризиковале да највиши амерички званичници дођу на удар тужиоца МКС који никоме не полаже рачуне за своје поступке. У обраћању „Федералистичком друштву” 2002. Болтон је изјавио да је „правда” дефинисана стандардима МКС у нескладу са остваривим облицима решавања озбиљних политичких и војних сукоба: „На згражавање моралиста и правних теоретичара, историја сукоба међу људима учи нас да смртници који доносе одлуке често морају да праве компромисе између узајамно несравњивих циљева. Ово нас грубо суочава са сложеношћу, противречношћу и несавршеношћу човечијом. Вековно искуство јасно даје предност приступу сваком случају понаособ, а не унапред зацртаним правним инструментима за све. Околности се разликују, а околности су битне. Зверства, било у сукобима међу државама или у грађанским ратовима, увек су јединствено страсна у свом јединственом времену и простору.” Болтон је додао да разрешење сукоба пропраћених крвопролићем не може бити подвргнуто унапред дефинисаним правним стегама управо зато што су кључна питања која треба решити по окончању крвавог конфликта, недвосмислено политичка а не правна: „Како ће бивше зараћене стране живети једна с другом у будућности? Које напоре треба предузети у циљу уклањања узрока злочина који су се догодили? Може ли се истина о протеклим догађајима утврдити на начин који би будућим генерацијама помогао да избегну исте грешке?”

То јесу кључна питања, а Болтон схвата да Хашки трибунал за ратне злочине у бившој Југославији – самопроглашена степеница на путу успостављања глобалног система универзалног правосуђа – није успео да их реши. У интервјуу октобра 2004. Болтон је изјавио да је Хаг, уместо да покрене процес међунационалног помирења, израстао у претњу регионалној стабилности која ће „створити нове анимозитете који ће довести до будућих напетости”. Рекао је и да би Бушова администрација желела да судске процесе за ратне злочине пребаци из Хага домаћим судовима, јер Трибунал не поседује демократски кредибилитет нити одговарајуће инструменте за спречавање злоупотребa моћи и утицаја: „Зато је наша стратегија привођење започетих процеса крају и враћање одговорности Србији, Хрватској и осталим земљама... јер су многи злочини почињени у њихово име и управо те земље морају да се суоче са том реалношћу и да донесу одлуке о томе хоће ли или неће некога кривично гонити... (Таква одговорност) треба да буде препуштена људима који ће морати да живе са последицама одлука које донесу.” Болтон у УН можда неће моћи да оствари значајан утицај на формирање спољне политике у Вашингтону, али за коју годину он лако може да напредује. Медлин Олбрајт је са места амбасадора у УН дошла на положај државног секретара. Доскорашњи амерички изасланик при УН, Џон Негропонте, уколико се добро покаже на свом новом положају шефа свих обавештајних агенција, може да постане један од најмоћнијих људи у САД и самим тим на свету. Можда помисао на државног секретара Болтона као наследника Кондолизе Рајс у овом тренутку делује превише оптимистички, али грешке званичног Београда ионако су довеле до тога да Србима једино преостаје да се уздају у чуда.Срђа ТрифковићУредник спољнополитичког часописа „Хронике”

http://www.politika.co.yu/cyr/tekst.asp-t=17918&r=20.htm

РАТ ПРОТИВ ТЕРОРА

РАТ ПРОТИВ ТЕРОРА: КОНЦЕПТ, ПРАКСА И СЛАБОСТИ
СРЂА ТРИФКОВИЋ

Преко четири године после 11 септембра, кичма исламске терористичке мреже није сломљена, напротив. Муслимански терористи - једина грана тероризма која озбиљно угрожава западни свет - данас су бројнији, успешнији у регрутовању нових чланова, раширенији и опаснији него што су били непосредно након 11 септембра. Од тог дана Сједињене Државе су биле привремено поштеђене нових напада, али, остатак света није.
На сваког затвореног или убијеног џихадисту долази неколико оних на слободи, а догађаји из Њујорка, Балија и Мадрида, биће све учесталији у наредним годинама. Будуће мете исто тако могу постати и витални инфраструктурни објекти и енергетска постројења. Домет и оперативна сопсобност исламских терористичких ћелија непрестано расту. Те ћелије су данас присутне и у подручјима у којима раније није било регрутације будућих "мученика", конкретно у Ираку, као и у земљама где је њихово присуство било безначајно само деценију раније, за шта је Индонезија најбољи пример.
Терористичка мрежа је данас глобална и способна за симултане нападе у различитим државама, рецимо у Турској и Мароку. Ал Каида и широки дијапазон њених "подружница" стварају другу генерацију терориста, од којих су многи муслимански емигранти на Западу или њихови потомци, као и балкански регрути који изгледају као Европљани. Извођење терористичких акција на овакав, "децентрализовани" начин, додатно отежава успешну примену антитерористичких мера. Јер, не постоји командни или контролни систем који се може директно угрозити; у питању су скупине младих, лично мотивисаних људи, од којих су неки потпуно укључени у систем западних друштава у којима живе.
"Рат против терора" не иде глатко зато што неке од његових основних претпоставки нису добро промишљене. Сведочења пред америчком Комисијом за 11 септембар (2004.) указала су на грешке тих основних претпоставки. Комисија је постављала разне врсте наводно тешких и кључних питања бившим и садашњим високим америчким званичницима, али, кроз хиљаде сати сведочења није се дошло до кључних питања, имиграционе политике и природе ислама, која су од суштинске важности за дефинисање и умањивање претње. Закључни извештај Комисије показује управо недостатак одговора на ова питања.
У претпоследњем поглављу ("Шта чинити?") овог извештаја, правилно се закључује да непријатељ није само "тероризам" - као неко "опште зло" - него се прецизира да се ради о исламском тероризму. Ипак, извештај није успео да анализира природу овог непријатеља на прави начин. Неуспех у хватању у коштац са порукама и импликацијама ислама, списима и учењима који га чине, историјским учинком и садашњим политичким амбицијама, није неуспех који је ограничен само на рад ове комисије, него се подразумева и у редовима владајуће структуре у Вашингтону. Како указује аналитичар ЦИА-е и бестселер-писац Мајкл Шејер (Michael Scheuer), за то је одговорна навика елитних експерата из разних области да кретања у свету тумаче кроз "американизацију" стварности. У њиховој интерпретацији, све религије су подједнако мирољубиве и толерантне. Ислам је религија, ergo и ислам је мирољубив и толерантан. Очита логичка заблуда је на тај начин претворена у једино "правоверно" тумачење ислама.
Комисија је, као и Бела Кућа са својим "Извештајем о напретку" (Progress Report) годину дана раније, без успеха покушала да испита могуће импликације присуства бројне муслиманске дијаспоре у Сједињеним Државама, посматрајући то питање у оквиру поменутог етаблираног тумачења. Насупрот томе, професионалци из безбедносних и обавештајних структура у приватној комуникацији отворено признају да присуство мултимилионске муслиманске популације у западном свету представља суштинско извориште терористичких регрута, инфрастуктуре, затим покретљивости и релативне невидљивости без којих терористи не би ни могли да делују. Значајно расте број терористичких завера у које се укључују муслимански емигранти на западу, њихова деца или западњаци конвертовани у ислам.
Лако је доказати да постоји међусобна условљеност између присуства муслиманске популације у САД и опасности да та, или нека друга западна земља буде поприште терористичког напада. Муслимани су једина група у западној Европи и Северној Америци у чијим редовима постоји значајан број појединаца који деле заједничке циљеве са терористима, чак и када не одобравају све њихове методе у потпуности. Ипак, то је значајна мањина људи који желе да преобразе друштва у којима живе, путем конверзије или путем насиља. То су, донекле и очекивано, управо емигранти који се тешко идентификују са Америком; у једном истраживању спроведеном међу досељеницима који су недавно добили америчко држављанство око 90% муслимана је рекло да би, у случају конфликта између Сједињених Држава и земаља њиховог порекла, ипак подржали земље из којих су дошли. У Детроиту, 81% муслимана "снажно подржава" или "донекле подржава" идеју да би шеријат требало да постане државни закон.
Ова унутрашња претња Америци све је већа. Након једанаестог септембра, процене броја америчких муслимана кретале су се између два и девет милиона. Број џамија и исламских центара је око две хиљаде и наставља да расте. Укупан број џамија у Америци порастао је за 42% између 1990 и 2000, у поређењу са 12% просечног раста броја верских објеката евенагелистичких протестантских деноминација, и два процента раста броја "старих" протестантских, затим католичких и православних цркава.
Број емиграната са Средњег Истока се тренутно поклапа ca бројем муслиманских емиграната са индијског потконтинента (Пакистан, Индија, Бангладеш) уз изгледе да број ове друге групе превагне. Тренутно, муслимани чине једну десетину свих натурализованих држављана САД, а њихов наталитет превазилази наталитет осталих значајних група. Чак и умерена процена њиховог броја у Америци на три милиона, или 1% становништва, оставља простора за забрињавајуће безбедносне импликације као и могућност непропорционалног раста броја припадника ове групе.
Због тога би кохерентна, дуготрајна противтерористичка стратегија морала да спречи стварање упоришта за ислам на западу. Примена идеолошких и политичких критерија "подобности" посетилаца и досељеника била је и остала есенцијални састојак било које антитерористичке стратегије према којој би исламски активизам требало третирати као еминентно политичку, а не "религиозну" активност.
Проблем "уплива" ислама на запад неодвојив је од феномена ислама као таквог, а посебно ефекта који та вера има на своје следбенике, и као политичка идеологија и као програм деловања. Веровање да је тероризам одступање од ислама, а не предвидљива последица идеологије џихада од које је неодвојив, представља консензус елите који је идеолошки по природи а догматски у стварности. Тај консензус елите је погрешан, и кошта и у људским животима и у материјалним средствима. Преко четири године након најгорег терористичког напада у историји, рат против терора је неопходно редефинисати док још није практично изгубљен.
Али, један део креатора спољне политике у Вашингтону и даље покушава да од милитантног ислама направи оруђе политике. У почетку су ти стратези, или њихови претходници, можда и могли да потцењују опасност "повратног ударца" али, чак их ни искуства са муџахединима у Авганистану, нити са 11 септембром, нису научила да се ефективном подршком зарад краткорочних политичких или војних циљева Сједињених Држава, исламски радикализам претвара у све моћнији глобални феномен. У свом, сада већ чувеном, интервјуу француском листу Le Nouvel Observateur, бивши саветник за националну безбедност Збигњев Бжежински се хвалисао како је администрација председника Картера организовала исламски покрет отпора просовјетској влади у Авганистану и на тај начин увукла Москву у војну интервенцију. Две деценије касније, на питање да ли се каје због последица те операције, др.Бжежински гневно одговара: "Због чега да се кајем? Та тајна операција је била одлична идеја. Као резултат имала је увлачење Руса у авганистанску замку а ви хоћете да се кајем? Шта је важжније за светску историју, талибани или распад совјетске империје? Неки побуњени муслимани или ослобођење Централне Европе и крај Хладног рата?" На новинарско питање: "Али, није ли исламски фундаментализам данас претња за свет?", Бжежински је одговорио: "Глупост! Не постоји глобални ислам."
Да је овај идиотски начин мишљења присутан чак и данас, на Балкану је очигледно последњих деценију и по, а то остаје евидентно и према западним реакцијама на Чеченију. Реакције на напад чеченских терориста на школу у јужној руској републици Севереној Осетији прошлог септембра биле су илустративне... Оргија непатвореног дивљаштва у Беслану која је усмртила на стотине деце десила се крајем недеље у којој су чеченски бомбаши-самоубице дигли у ваздух два руска путничка авиона и станицу московског метроа. Сви ти напади били су терористички по карактеру и исламски по методи егзекуције. Ипак, судећи према реакцијама доброг дела запада, није много погрешио нико ко је тада помислио да хладни рат још траје. Најзаступљеније су биле ове три врсте западних реакција: 1.) окриви жртву; 2.) одбаци и исмеј тврдњу Русије да се бори против истог непријатеља који је изазвао и 11 септембар; и 3.) захтевај "дијалог" са Чеченима. У ове три тачке, креатори јавног мнења у Евопи и Америци су, упркос разликама по питању Ирака, показали изненађујући степен јединства кутуролошких образаца и идеолошких симпатија.
Много значајнија од реакција медијске екипе је позиција коју је заузео део утицајног спољнополитичког естаблишмента у Сједињеним Државама. Неки од најгласнијих чеченских пријатеља показали су се кадрим да обликују политику ове администрације. Они су окупљени у "Америчком комитету за мир у Чеченији" (American Committee for Peace in Chechnya - ACPC). Упада у очи чињеница да састав овог комитета изгледа као листа "Ко је ко у неоконзервативном покрету" јер се ту налазе Ричард Перл (Richard Perle), Елиот Абрамс (Elliott Abrams), Кенет Аделман (Kenneth Adelman), Миџ Дектер (Midge Decter), Френк Гафни (Frank Gaffney), Мајкл Ледин (Michael Ledeen), Норман Подхорец (Norman Podhoretz), Џошуа Муравчик (Joshua Muravchik), Мортон Абрамовиц (Morton Abramowitz), Ричард Пајпс (Richard Pipes), Роберт Кејган (Robert Kagan) и Вилијем Кристол (William Kristol). Они заједнички заступају теорију да је чеченска побуна:
1. националноослободилачки покрет који заслужује подршку;
2. да није терористичка по природи;
3. да није исламистичка по карактеру;
4. траје због руске тврдоглавости;
5. сведочи о недемократској природи Путиновог режима.
Кроз читав сплет "невладиних организација" (од којих су неке веома активне у Украјини) ACPC и његови чланови обезбеђују подршку руским критичарима Путиновог начина решавања чеченског сукоба. Вредна пажње је и чињеница да је ACPC држао страну муслиманима у Босни и на Косову и позивао на америчку интервенцију на Балкану. Током деведесетих, они су исто тако тврдили да Изетбеговић није исламиста, да су Срби криви за све, да џихадисти из иностранства нису били умешани у рат ни у Босни ни на Косову, итд. Данас, они тврде да "у Чеченији, конфликт је створио културну и демографску кризу мерљиву само са трагедијама виђеним у Босни и на Косову." Њихова импликација је јасна: само међународна интервенција на Кавказу може стабилизовати тамошњу ситуацију.
Oни негирају чињеницу да је "коктел" чеченског национализма са исламизмом већ направљен и да та веза више не може бити прекинута, баш као што су и палестински, "бошњачки" и албански национализам некад били секуларни али су, током прошле деценије, прошли кроз џихадистичку трансформацију. У свим тим случајевима, исламисти нису заинтересовани за стварање социјалне базе и промену друштва изнутра, него за освајање власти и употребу саме државе за промену социјалне динамике; у оба случаја, исламистичка компонента далеко превазилази улогу инспиратора младих да жртвују сами себе. И Чеченијом и Балканом су некад владали муслимани, а и Куран и исламска политичка традиција налажу да ниједна земља која је икад припојена Dar-ul-Islam-у не сме бити враћена у Dar-ul-Harb. Овај принцип "налаже борбу као религиозну дужност, а не као националну или патриотску". Тако "рат за национално ослобођење" постаје верски чин за који Бог награђује ратника победом у овом животу, а вечношћу након тога. И управо на тим основама, а не са циљем да се помогне националним циљевима локалних муслимана, су и Босна и Чеченија постале магнет за стотине страних џихадиста.
Да је друштво из ACPC-а било напросто у заблуди у својој негацији исламске компоненте у Босни и на Косову сада је већ увелико доказано; америчке интервенције на Балкану вођене у Клинтоново доба за резултат су имале јачање агресивне исламске базе у срцу Европе, која сада неће нестати. Као што су Вејрич (Weyrich) и Линд (Lind) упозоравали још пре 11 септембра: "Уз америчку помоћ, нове исламске државе су створене на Балкану, у Босни и на Косову. Дуж јужне границе хришћанске Русије, ислам врши притисак споља. Наравно, амерички спољнополитички естаблишмент добровољно жмури пред исламском опасношћу. Пошто је већ бомбардовала хришћанске Србе и отерала их са њиховог историјског изворишта, Косова, администрација данас критикује Русију".
* * *
У претходној генерацији било је разумљиво што шефови ЦИА-е покушавају да искористе муслимане на исти начин на који су раних 1950-их користили Католичку цркву у борби против комунизма. Али, наставак исте политике од стране њихових нејаких наследника у наше време, рађа само презир и ароганцију муслиманских радикала и потхрањује њихове амбиције. Да би се променио тренд самодефетизма, потребно је признати да се Запад нашао у религијском рату, желео то или не, и колико год мрзео ту чињеницу. Могућност ислама да се реформише, бива поткопана западним прихватањем "легитимитета" исламизма које се наставља у случајевима Чеченије и Балкана. То прихватање ће само убрзати спиралу пропадања, мржње и злобе, беса и самосажаљења, сиромаштва и опресије у муслиманском свету.
Западна политика у Чеченији и на Балкану треба да буде преиспитана јер, наставком охрабривања муслиманског осећања жртве - попут одржавања мита о геноциду у Сребрници, на пример - само се доприноси храњењу болесне психе будућих бомбаша-самоубица у Лондону, Паризу и Њујорку отровом којим се храни њихова мржња против свих "неверника". Покушавајући да их задовољи, Запад неће остварити никакву корист за себе.
Препрека стварању нове западне политике не налази се у недостатку рационалних аргумената. Та препрека је потпуно ирационалне природе и има своје корене у ортодоксофобији и славофобији владајуће елите на обе стране Атлантика, и то подједнако на глобалистичкој левици и на неоконзервативној десници. Њихова инстинктивна србофобија је само вирулентна манифестација једне много дубље зловоље. Али, психолошки, културни и геополитички корени те нетрпељивости су сасвим друга област која би нас одвела далеко изван теме данашње расправе.